мини|Блажени миротворци (1917), рад Џорџа Белоуза Хришћански пацифизам је теолошка и етичка позиција према којој пацифизам и ненасиље имају и библијску и рационалну основу за хришћане, те се тврди да је сваки облик насиља неспојив са хришћанском вером. Хришћански пацифисти наводе да је сâм Исус био пацифиста који је подучавао и практиковао пацифизам, и да његови следбеници морају чинити исто. Међу значајним хришћанским пацифистима су Мартин Лутер Кинг, Лав Толстој,Colm McKeogh, . Cambria Press. . Ејдин Балу, Дороти Деј, Амон Хенеси као и браћа Данијел и Филип Бериган.
Хришћански анархисти, као што су Балу и Хенеси, верују да приврженост хришћанству захтева не само пацифизам већ и анархизам, јер владе неизбежно прете силом или је користе за решавање сукоба. Већина хришћанских пацифиста, укључујући мировне цркве, Хришћанске миротворачке тимове и појединце попут Џона Хауарда Јодера, не изјашњавају се као анархисти.
Порекло
Стари завет мини|upright=1.0|Левит чита Закон Израелићанима. Мајмонид је славно прописао да се припадници племена Леви не боре у војсци.Mishneh Torah, Hilkhos Shemitah 13:12
Корени хришћанског пацифизма могу се пронаћи у списима Старог завета према професору религије са Универзитета Бејлор, Џону А. Вуду. Милард К. Линд објашњава теологију ратовања у старом Израелу као Божије упутство народу Израела да верује у Њега, а не у ратнички пут других народа, и да тражи мир, а не принудну моћ. Стивен Б. Чапман наводи да Стари завет описује Божију божанску интервенцију, а не људску политику моћи или ратоборног краља, као кључ за очување Израела. Линд тврди да Стари завет одражава то да Бог повремено одобрава, па чак и заповеда ратове до те мере да се Бог заправо бори користећи силе природе, чудесна дела или друге народе. Линд даље тврди да се Бог бори како Израел не би морао да води ратове као други народи, јер их Бог избавља. Бог је обећао да ће се борити за Израел, да ће бити непријатељ њиховим непријатељима и супротставити се свима који им се супротстављају (Излазак 23:22). Пацифистички Бог, објашњава Џон Хауард Јодер, одржавао је и усмеравао своју заједницу не политиком моћи, већ стваралачком снагом Божије речи, говорећи кроз закон и пророке. Списи у Старом завету пружају позадину Божије велике победе над злом, грехом и смрћу. Стивен Вантасел тврди да Стари завет постоји да би ставио питање рата и убијања у историјски и ситуациони контекст.
Улога рата се развија и мења кроз Стари завет. Чапман тврди да је Бог користио рат да освоји и обезбеди Обећану земљу Израелу, а затим да ту земљу одбрани. Стари завет објашњава да Израел не мора да води ратове као други народи јер их Бог избавља. Почевши од изласка из Египта, Бог се бори за Израел као ратник који спасава свој народ од угњетачких Египћана (Излазак 15:3). У Књизи Изласка 14:13, Мојсије даје упутства Израелићанима: „Господ ће се борити за вас, а ви ћутите.” Чудесно раздвајање Црвеног мора је пример Бога као ратника за Израел кроз природне појаве, а не људске војске. Божије обећање да ће се борити у име свог изабраног народа потврђено је у списима Старог завета (Поновљени закони 1:30).
Према старозаветном научнику Питеру Ц. Крејгу, током војних освајања Обећане земље, Израелићани су се борили у стварним ратовима против стварних људских непријатеља; међутим, Бог је био тај који им је даровао победу у биткама. Крејг даље тврди да је Бог одређивао исход људских догађаја својим учешћем кроз те људе и њихову активност; у суштини, да се Бог борио кроз борбу свог народа. Када је Обећана земља била осигурана, а нација Израела напредовала, Бог је користио рат да заштити или казни нацију Израела својом сувереном контролом над народима како би постигао своје циљеве (2. Царевима 18:9–12, Јеремија 25:8–9, Авакум 1:5–11)., , Јодер потврђује да све док је Израел веровао и следио Бога, Бог би деловао својом моћи кроз Израел да протера окупаторе из земаља за које је Бог желео да их они заузму (Излазак 23:27–33). Будућност Израела зависила је искључиво од његове вере и послушности Богу како је посредовано кроз Закон и пророке, а не од војне снаге.
Џејкоб Енц објашњава да је Бог склопио савез са својим народом Израела, постављајући им услове да морају обожавати само Њега и бити послушни законима живота у Десет заповести. Када је Израел веровао и слушао Бога, нација је напредовала; када су се побунили, Бог је говорио кроз пророке као што су Језекиљ и Исаија, говорећи Израелу да ће Бог водити рат против Израела да би га казнио (Исаија 59:15–19). Рат је коришћен у Божијој крајњој сврси обнављања мира и хармоније за целу земљу са намером спасења свих народа доласком Месије и новим савезом. Џејкоб Енц описује да је Божији план био да користи нацију Израела за вишу сврху, а та сврха је била да буде посредник између свих народа и Бога. Стари завет одражава како је Бог помогао свом народу Израела, чак и након поновљених падова вере Израела, показујући Божију благодат, а не насиље.
Стари завет објашњава да је Бог једини давалац живота и да је Бог суверен над људским животом. Човекова улога је да буде управитељ који треба да брине о свој Божијој творевини, а то укључује и заштиту људског живота. Крејг објашњава да се Божије самооткривење кроз његово учешће у људској историји назива „историја спасења.” Главни циљ Божијег учешћа је човеково спасење. Бог учествује у људској историји делујући кроз људе и у свету коме је потребно спасење, и који је стога несавршен. Бог учествује у људској активности рата кроз грешна људска бића ради своје сврхе доношења спасења свету.
Студије које су спровели научници Фридрих Швали, Јоханес Педерсен, Патрик Д. Милер, Рудолф Сменд и Герхард фон Рад тврде да су ратови Израела у Старом завету били по Божијој божанској заповести. Ова божанска активност одвијала се у свету грешних људи и активности, као што је рат. Божије учешће кроз злу људску активност као што је рат било је искључиво у сврхе искупљења и суда. Божије присуство у овим старозаветним ратовима не оправдава их нити их сматра светим, већ се тумачи као служење пружању наде у ситуацији безнађа. Шеста заповест, „Не убиј” (Излазак 20:13) и основни принцип који она држи је да се поштовању људског живота мора дати највећи значај. Стари завет указује на време када ће се оружје рата претворити у инструменте мира, и на наду у испуњење Царства Божијег када више неће бити рата. Вуд указује на списе Исаије и Михеја (Исаија 2:2–4; 9:5; 11:1–9; и Михеј 4:1–7) који изражавају пацифистички поглед на Божији план да донесе мир без насиља.
Исусова служба мини|Еце хомо (Ecce Homo; ), рад Антонија Чизерија
Чини се да је Исус подучавао пацифизам током своје службе када је рекао својим ученицима:
Рана црква мини|upright|Martírio de Santo Hipólito (Мучеништво Светог Хиполита), рад Криштоваоа де Фигеиреда Неколико црквених отаца тумачило је Исусова учења као заговарање ненасиља.Justo L. González, . Westminster John Knox Press. , : "Нема сумње да је рана црква била пацифистичка, учећи да хришћани не могу бити војници." На пример, Јустин Филозоф пише: „ми који смо некада убијали једни друге, не само да се сада уздржавамо од ратовања против наших непријатеља, већ и, да не бисмо лагали или обмањивали наше испитиваче, добровољно умиремо исповедајући Христа”, и, „ми који смо били испуњени ратом, и међусобним покољем, и сваком опакошћу, променили смо сваки на свој начин широм земље наше ратно оружје — наше мачеве у раонике, и наша копља у оруђа за обраду земље — и негујемо побожност...”. Татијан пише: „Не жудим да будем богат; одбијам војну команду[...] Умри за свет, одбацујући лудило које је у њему”; а Аристид Атински пише да „Кроз љубав према својим угњетачима, они их убеђују да постану хришћани.” Хиполит Римски је ишао толико далеко да је ускраћивао војницима крштење: „Војник цивилне власти мора бити научен да не убија људе и да одбије да то учини ако му се нареди, и да одбије да положи заклетву. Ако не жели да се повинује, мора бити одбијен за крштење.” Тертулијан је формирао рани аргумент против статолатрије, „Нема слагања између божанског и људског сакрамента, заставе Христа и заставе ђавола, табора светлости и табора таме. Једна душа не може дуговати двојици господара — Богу и Цезару,” такође пишући, „Народ је ратовао: ако вам је драго да се играте са том темом. Али како ће хришћанин ратовати, штавише, како ће служити чак и у миру, без мача, који је Господ одузео?”Тертулијан, . Chapter 19: Concerning Military Service. CreateSpace Independent Publishing Platform. Ориген, чији је отац Леонид страдао током прогона римског цара Септимија Севера 202. године, пише: „Јеврејима[...] је било дозвољено да узму оружје у одбрану чланова својих породица, и да убијају своје непријатеље, хришћански Законодавац је потпуно забранио убијање људи[...] Он нигде не учи да је исправно за Његове ученике да врше насиље над било ким, ма колико био зао.”Ориген, . Book 3, Chapter 7. CreateSpace Independent Publishing Platform. Даљи примери укључују Арнобија, „зло не треба узвраћати злом, боље је трпети неправду него је наносити, радије бисмо пролили своју крв него окаљали своје руке и своју савест туђом, незахвални свет сада већ дуго ужива у користи од Христа”;Арнобије, Adversus Gentes, Book I, Chapter VI. Архелаја, „многи [војници] су додати вери нашег Господа Исуса Христа и одбацили су појас војне службе”; Кипријана Картагинског, „Цео свет је мокар од узајамне крви; и убиство, које се у случају појединца признаје као злочин, назива се врлином када се врши масовно”;Кипријан Картагински, Epistle I, to Donatus, 6. и Лактанција, „Јер када нам Бог забрањује да убијамо, Он нам не само забрањује отворено насиље, које није дозвољено ни јавним законима, већ нас упозорава на чињење оних ствари које се међу људима сматрају законитим. Тако неће бити законито за праведног човека да се бави ратовањем”;Лактанције, Divine Institutes, Chap. xx.—Of The Senses, And Their Pleasures In The Brutes And In Man; And Of Pleasures Of The Eyes, And Spectacles. док Григорије Ниски преноси дух анархизма, „Како човек може бити господар туђег живота, ако није чак ни господар свог? Стога он треба да буде сиромашан духом, и да гледа на Онога који је ради нас постао сиромашан својом вољом; нека размисли да смо сви једнаки по природи, и да се не уздиже дрско против своје врсте.”Gregory of Nyssa on the Beatitudes, in Ancient Christian Writers, Gregory of Nyssa, The Lord's Prayer & The Beatitudes, tr. Hilda C. Graef, (The Newman Press, London, 1954),
Свети Максимилијан из Тебесе погубљен је по наређењу проконзула Диона због одбијања да служи у римској војсци јер је сматрао да је убијање зло; постао је признат као хришћански мученик. Међутим, многи рани хришћани су такође служили у војсци, са више војних светаца пре времена Константина, а присуство великог броја хришћана у његовој војсци можда је био фактор у Константиновом преласку на хришћанство. Марко Аурелије је наводно известио Римски сенат да су се његови хришћански војници борили молитвама уместо конвенционалним оружјем,Јустин Филозоф, The First Apology of Justin Martyr, Epistle of Marcus Aurelius to the Senate in which He Testifies that the Christians were the Cause of his victory. што је резултирало Чудом кише током Маркоманских ратова.
Покрштавање Римског царства мини|upright|La Charité de Saint-Martin (Милосрђе Светог Мартина), рад Луја-Анселма Лонге