У спору између Чандрасекара и Едингтона почетком 20. века, енглески астроном Артур Едингтон и индијски астроном Субраманијан Чандрасекар нису се слагали око исправне теорије која описује завршне фазе животног циклуса звезде. Током спора, Чандрасекар је био на почетку каријере, док је Едингтон био прослављени физичар тог времена. Чандрасекар је предложио границу, данас познату као Чандрасекарова граница, за масу звезде белог патуљка. У низу конференција и сусрета, Едингтон је заступао алтернативну теорију, отворено критикујући и исмевајући Чандрасекарове моделе.

Чандрасекарове теорије су на крају биле успешне у астрономији; добио је Нобелову награду за физику 1983. године за своје звездане моделе. Чандрасекарова граница постала је кључни део теоријских доказа за постојање црних рупа.

Позадина Артур Едингтон је био познат по Едингтоновом експерименту из 1919. године, у којем је демонстрирао општу релативност Алберта Ајнштајна мерењем скретања светлости поред Сунца током помрачења на острву Принсипе у Африци.

Почетком 1920-их била су позната три кандидата за беле патуљке. Предложено је да су ове звезде настале на крају животног циклуса звезде када се она урушила под сопственом тежином. Преостали материјал формира звезду у веома густом стању. Једног од три бела патуљка, Сиријус Б, пратиоца Сиријуса, открио је Волтер Сидни Адамс након предлога Артура Едингтона да користи релативистички Доплеров ефекат како предвиђа специјална релативност. Године 1926. Едингтон је указао на проблем са тадашњим моделима који су сматрали такву густу материју најнижим енергетским стањем. Едингтон је сугерисао да то не може бити случај јер звезде зраче и хладе се. Ралф Х. Фаулер је решио овај проблем сматрајући да се бели патуљак одржава од даљег колапса услед притиска дегенерисаног електронског гаса.

Године 1929, на основу звезданих модела Џејмса Џинса, Едмунд Клифтон Стонер, радећи у сарадњи са Вилхелмом Андерсоном, истраживао је границе масе белих патуљака, моделујући их као хомогене сферне звезде којима управља квантна Ферми-Диракова статистика.

Субраманијан Чандрасекар је недавно дипломирао на Колеџу Пресиденси у Мадрасу, у Индији, и био је примљен на стипендију на Универзитету у Кембриџу. Током путовања бродом за Енглеску, не знајући за рад Стонера и Андерсона, теоретисао је софистициранији звездани модел заснован на Фаулеровом раду, у којем је такође приметио да због релативистичких ограничења бели патуљак не може премашити одређену масу. Свој модел објавио је 1930. године.

Током Чандрасекарових студија на Кембриџу, Фаулер, Едингтон и Едвард Артур Милн остали су скептични према његовој предложеној граници јер теорија није објашњавала шта би се догодило ако би маса звезде премашила границу. Међутим, Милн и Едингтон, који су били испитивачи Чандрасекарове докторске дисертације 1933. године, ценили су Чандрасекаров рад на белим патуљцима јер би могао помоћи у решавању неких неслагања између њих двојице. Чандрасекаров модел подржавао је Едингтонову идеју да би звезда изнад критичне масе деловала као савршен гас, али према Чандрасекару, не би све звезде постале бели патуљци. Ово је било у директном сукобу са Едингтоновим теоријама. Убрзо након тога, исте године, Чандрасекар је изабран за члана Краљевског астрономског друштва.

Након напуштања Кембриџа, Чандрасекар је наставио свој рад на граници масе звезда 1934. године у Русији, радећи са Виктором Амбарцумијаном и Лавом Ландауом.

Спорови Чандрасекар је био у блиском контакту са Едингтоном, који је био упознат са његовим недавним радовима. У припреми за састанак Краљевског астрономског друштва 1935. године, Чандрасекар је приметио да је Едингтон заказао говор одмах после њега, али није био свестан његовог садржаја, а Едингтон га није открио током њихових разговора. Током састанка, 11. јануара, Чандрасекар је представио потпуно решење своје звездане једначине. Едингтон је наставио са презентацијом на сличну тему, под насловом „Релативистичка дегенерација”, у којој је директно критиковао Чандрасекарову теорију, рекавши да јој недостаје физичко значење. Едингтонова критика била је усмерена на горњу границу масе белог патуљка, и није одобравао Чандрасекарову употребу релативности заједно са нерелативистичком квантном теоријом. Милн је подржавао Едингтонове аргументе. Чандрасекар је напустио конференцију депримиран.

Касније исте године, током генералне скупштине Међународне астрономске уније у Паризу, Едингтон је наставио да промовише своју критику Чандрасекарове теорије. Чандрасекар ће касније у интервјуу коментарисати да је Едингтон исмевао његову теорију током конференције. Чандрасекар се обратио Хенрију Норису Раселу, председнику скупштине, али га је он убедио да не одговара на Едингтонове примедбе. На крају састанка Едингтон је пришао Чандрасекару и рекао: „Жао ми је ако сам те повредио”.

Чандрасекар је одлучио да пише о контроверзи Леону Розенфелду, који је радио са Нилсом Бором. Бор и Розенфелд су одговорили да су „апсолутно немоћни да виде било какво значење у Едингтоновим изјавама”. Бор, Розенфелд и Волфганг Паули (на предлог друге двојице) примили су Чандрасекаров рад, али су рекли да су превише заузети да би се бавили контроверзом, ипак одобравајући Чандрасекарову методологију.

Чандрасекар је написао неколико радова у сарадњи са Кристијаном Мелером, како би оповргао и указао на контрадикције у Едингтоновој теорији.

Године 1936. Рудолф Пајерлс је објавио рад који је доказао везу између притиска и запремине релативистичког гаса која је била противна Едингтоновој теорији. Исте године, током састанка на Универзитету Харвард, Едингтон је описао Чандрасекарову теорију као „звездану лакрдију”.

Године 1937. Чандрасекар се поново састао са Едингтоном у Енглеској на путу за Међународни астрофизички колоквијум у Паризу. Састали су се Едингтон, Чандрасекар, Пол Дирак и Морис Прајс. Њихова дискусија се завршила када је Едингтон отишао након расправе. Чандрасекар је забележио у својој верзији догађаја:

Године 1939. Чандрасекар је завршио своју теорију белих патуљака, коју су брзо похвалили Бент Стремгрен и Пол Леду. Овај други је у својој уводној књизи астрономије рекао да Чандрасекарова теорија заслужује да се упореди са радовима Едингтона, Џинса и Свејна Роселанда. На конференцији у Паризу исте године, Чандрасекар је први пут отворено рекао да је Едингтонова теорија погрешна.

У раду из 1941. године, Пајерлс, Дирак и Прајс су указали на Едингтонова погрешна разумевања теорије релативности у вези са квантном теоријом.

Последице Едингтон је умро 1944. године и никада није повукао своје нападе на Чандрасекара. Ипак, Чандрасекар је одржавао преписку са Едингтоном на крају његовог живота и гајио дивљење према њему. У говору поводом некролога за Едингтона, Чандрасекар је рангирао Едингтона одмах до Карла Шварцшилда као највећег астронома њиховог времена.

Откриће Лабуда X-1 1972. године, прва детекција црне рупе, показало је да се звезда изнад Чандрасекарове границе урушила у нешто друго осим белог патуљка.

Године 1983. Чандрасекар је добио Нобелову награду за физику, заједно са Вилијамом Алфредом Фаулером, за њихове „теоријске студије физичких процеса од значаја за структуру и еволуцију звезда”. За Нобелову биографију, Чандрасекар је навео Едингтона као свог пријатеља.

Референце

Категорија:Историја физике Категорија:Научна ривалства