О, капетане! Мој капетане!

„О, капетане! Мој капетане!” (енгл. ) песма је коју је 1865. године написао Волт Витман као проширену метафору поводом смрти америчког председника Абрахама Линколна. Песма је била добро примљена након објављивања; била је прва Витманова песма која је антологизована и најпопуларнија током његовог живота. Заједно са песмама „When Lilacs Last in the Dooryard Bloom'd”, „Hush'd Be the Camps To-Day” и „This Dust Was Once the Man”, чини циклус од четири песме које је Витман написао о Линколновој смрти.

Током Америчког грађанског рата, Витман се преселио у Вашингтон, где је радио за владу и волонтирао у болницама. Иако никада није упознао Линколна, Витман је осећао повезаност са њим и био је дубоко потресен Линколновим убиством. Песма „Мој капетане” први пут је објављена у листу The Saturday Press 4. новембра 1865, а касније исте године појавила се у збирци Sequel to Drum-Taps. Касније ју је уврстио у збирку Влати траве и рецитовао је на неколико предавања о Линколновој смрти.

Стилски, ова песма је некарактеристична за Витманову поезију због своје риме, певног ритма и једноставне метафоре о „броду државе”. Ови елементи су вероватно допринели првобитном позитивном пријему и популарности песме, при чему су је многи славили као једно од највећих америчких песничких дела. Критичко мишљење се променило од средине 20. века, а неки научници су је описивали као конвенционалну и неоригиналну. Песма се више пута појављивала у популарној култури; како се у њој никада не помиње Линколн, позивана је приликом смрти неколико других шефова држава. Познато је њено појављивање у филму Друштво мртвих песника (1989), а често се повезује са звездом тог филма, Робином Вилијамсом.

Позадина Волт Витман је своју песничку репутацију успоставио крајем 1850-их и почетком 1860-их година објављивањем збирке Влати траве 1855. године. Витман је намеравао да напише изразито амерички еп и развио је стил слободног стиха инспирисан каденцама из Библије краља Џејмса. Кратак том, први пут објављен 1855, неки су сматрали контроверзним, а критичари су посебно приговарали Витмановим отвореним описима сексуалности и „хомоеротским призвуцима” у песмама. Витманово дело је привукло значајну пажњу након што је амерички трансценденталистички предавач и есејиста Ралф Волдо Емерсон похвалио Влати траве.

На почетку Америчког грађанског рата, Витман се преселио из Њујорка у Вашингтон, где је обављао низ државних послова — прво у Канцеларији војног благајника (енгл. Army Paymaster's Office), а касније у Бироу за индијанска питања (енгл. Bureau of Indian Affairs). Волонтирао је у војним болницама као болничар. Витманова поезија била је прожета његовим ратним искуством, сазревајући у рефлексије о смрти и младости, бруталности рата и патриотизму. Витманов брат, војник Војске Уније Џорџ Вашингтон Витман, заробљен је у Вирџинији у септембру 1864. и држан пет месеци у затвору Либи, логору за ратне заробљенике Конфедерације у близини Ричмонда. Дана 24. фебруара 1865, Џорџу је одобрено одсуство да се врати кући због лошег здравља, а Витман је отпутовао у мајчин дом у Њујорку да посети брата. Док је био у посети Бруклину, Витман је уговорио објављивање своје збирке песама из Грађанског рата, Drum-Taps (срп. Добошарски звуци). У јуну 1865, Џејмс Харлан (енгл. James Harlan), министар унутрашњих послова, пронашао је примерак Влати траве и, сматрајући збирку вулгарном, отпустио Витмана из Бироа за индијанска питања.

Витман и Линколн

Иако се никада нису упознали, Витман је видео Абрахама Линколна неколико пута између 1861. и 1865, понекад из непосредне близине. Први пут је то било када је Линколн стао у Њујорку 1861. године на путу за Вашингтон. Витман је приметио „упечатљив изглед” и „непретенциозно достојанство” изабраног председника и веровао је у Линколнов „натприродни такт” и „идиоматски западњачки геније”. Дивио се председнику, пишући у октобру 1863: „Волим председника лично.” Витман је сматрао да он и Линколн „плове у истој струји” и да су „укорењени у истом тлу”. Витман и Линколн су делили сличне ставове о ропству и Унији, а примећене су и сличности у њиховим књижевним стиловима и инспирацијама. Витман је касније изјавио: „Линколн ми је ближи од скоро било кога другог.”

Постоји запис да је Линколн читао Витманову збирку песама Влати траве у својој канцеларији,: „Службеник у Линколновој адвокатској канцеларији у Спрингфилду сећао се да је пре него што је постао председник, Линколн читао наглас из Влати траве својим колегама у канцеларији”, цитирајући . као и други запис да је председник рекао: „Па, он изгледа као човек”, када је видео Витмана у Вашингтону.: цитирајући . Према научнику Џону Матесону: „Истинитост обе ове приче је тешко утврдити.” Линколнова смрт 15. априла 1865. дубоко је потресла Витмана, који је написао неколико песама у част палом председнику. Песме „О, капетане! Мој капетане!”, „When Lilacs Last in the Dooryard Bloom'd”, „Hush'd Be the Camps To-Day” и „This Dust Was Once the Man” написане су поводом Линколнове смрти. Иако ове песме не помињу Линколна експлицитно, оне претварају атентат на председника у својеврсни чин мучеништва.

Текст мини|десно|Аутограмом потписана чистопис копија Витманове песме — потписана и датирана 9. марта 1887. — како је објављена 1881.

Оригинал на енглеском Превод на српскиO Captain! My Captain! our fearful trip is done; The ship has weather'd every rack, the prize we sought is won; The port is near, the bells I hear, the people all exulting, While follow eyes the steady keel, the vessel grim and daring: But O heart! heart! heart! O the bleeding drops of red, Where on the deck my Captain lies, Fallen cold and dead.

O Captain! My Captain! rise up and hear the bells; Rise up—for you the flag is flung—for you the bugle trills; For you bouquets and ribbon'd wreaths—for you the shores a-crowding; For you they call, the swaying mass, their eager faces turning; Here captain! dear father! This arm beneath your head; It is some dream that on the deck, You've fallen cold and dead.

My Captain does not answer, his lips are pale and still; My father does not feel my arm, he has no pulse nor will; The ship is anchor'd safe and sound, its voyage closed and done; From fearful trip, the victor ship, comes in with object won; Exult, O shores, and ring, O bells! But I, with mournful tread, Walk the deck my captain lies, Fallen cold and dead.О Капетане! Мој Капетане! Наш страшни пут је завршен; Брод је пребродио сваку олују, награда коју смо тражили је освојена; Лука је близу, звона чујем, људи сви кличу, Док очи прате чврсту кобилицу, брод мрк и смео: Али о срце! срце! срце! О крваве капи црвене, Где на палуби мој Капетан лежи, Пао хладан и мртав.

О Капетане! Мој Капетане! Устани и чуј звона; Устани — за тебе се застава вије — за тебе труба трепери; За тебе букети и венци с тракама — за тебе обале врве; За тебе они зову, та њишућа маса, њихова жељна лица се окрећу; Ево Капетане! Драги оче! Ова рука испод твоје главе; То је само неки сан да си на палуби, Пао хладан и мртав.

Мој Капетан не одговара, усне су му бледе и мирне; Мој отац не осећа моју руку, нема пулса ни воље; Брод је усидрен на сигурном, његов пут је завршен и готов; Са страшног путовања, победнички брод, улази са циљем освојеним; Ликујте, обале, и звоните, звона! Али ја, са кораком тужним, Ходам палубом где мој Капетан лежи, Пао хладан и мртав.

Историја објављивања мини|Позивница за Витманово предавање о Линколну, 1886.

Књижевни критичар Хелен Вендлер сматра да је вероватно да је Витман написао песму пре „When Lilacs Last in the Dooryard Bloom'd”, сматрајући је директним одговором на „Hush'd Be the Camps To-Day”. Рани нацрт песме написан је у слободном стиху. Песма „Мој капетане” први пут је објављена у листу The Saturday Press 4. новембра 1865. Отприлике у исто време, укључена је у Витманову књигу Sequel to Drum-Taps — објављивање у The Saturday Press сматрало се „тизером” за књигу. Иако је Sequel to Drum-Taps први пут објављена почетком октобра 1865, примерци нису били спремни за дистрибуцију до децембра. Прво објављивање песме имало је другачију интерпункцију него што је Витман намеравао, па ју је исправио пре следећег објављивања. Такође је укључена у издање Влати траве из 1867. године. Витман је ревидирао песму неколико пута током свог живота, укључујући и у својој збирци Passage to India из 1871. године. Њено коначно поновно објављивање од стране Витмана било је у издању Влати траве из 1881.

Витманов пријатељ Хорас Траубел написао је у својој књизи Са Волтом Витманом у Камдену да је Витман прочитао новински чланак у којем је писало: „Да је Волт Витман написао том 'Мојих капетана' уместо што је пунио корпу за отпатке смећем и називао то књигом, свет би данас био бољи и Волт Витман би имао неки изговор за живот.” Витман је одговорио на чланак 11. септембра 1888, рекавши: „Проклет био мој капетан... Скоро ми је жао што сам икада написао ту песму”, иако је признао да је „имала одређене емоционалне непосредне разлоге за постојање”. Током 1870-их и 1880-их, Витман је током једанаест година одржао неколико предавања о Линколновој смрти. Обично је почињао или завршавао предавања рецитовањем песме „Мој капетане”, упркос томе што је његова растућа популарност значила да је могао да прочита и другу песму. Крајем 1880-их, Витман је зарађивао новац продајом потписаних примерака песме „Мој капетане” — међу купцима су били Џон Хеј, Чарлс Олдрич и С. Вир Мичел.

Стил Песма се римује користећи шему риме AABBCDED, и дизајнирана је за рецитовање. Написана је у девет катрена, организованих у три строфе. Свака строфа има два катрена од четири стиха са седам тактова, праћена рефреном од четири стиха, који се благо мења од строфе до строфе, у ритму баладе тетраметра/триметра. Историчар Данијел Марк Епштајн написао је 2004. да структуру песме сматра „некарактеристично механичком, формулеичном”. Описао је песму као конвенционалну баладу, упоредиву са писањем Самјуела Тејлора Колриџа у „Песма о старом морнару” и већим делом дела Алфреда, лорда Тенисона, посебно „In Memoriam A.H.H.” Књижевни критичар Џером Лавинг написао је супротно 1999. године, рекавши да је структура дала песми „Мој капетане” квалитет „певљивости”, који подсећа на народне групе попут Hutchinson Family Singers и Cheney Family Singers. Научник Тед Џеновејс тврдио је да песма задржава карактеристичне особине својствене Витману, као што је варирајућа дужина стиха. Витман је веома ретко писао песме које су се римовале; у рецензији из Витмановог времена, часопис The Atlantic сугерисао је да се Витман уздигао „изнад себе” пишући песму другачију од својих осталих. Писац је образложио да, док је његов претходни рад представљао „неукроћену природу”, риме песме „Мој капетане” биле су искрен израз емоција.

Ауторка Франсес Винвар тврдила је у својој књизи American Giant: Walt Whitman and His Times из 1941. да „у једноставном ритму баладе куца срце народа”. Вендлер закључује да Витманова употреба једноставног стила представља његову поруку да „војници и морнари имају право на стих написан за њих”. Коришћење елемената популарне поезије омогућило је Витману да створи песму за коју је осећао да ће је разумети шира јавност. Године 2009, академкиња Аманда Гејли тврдила је да је Витман — који је, пишући песму, управо био отпуштен са свог државног посла — усвојио конвенционални стил како би привукао ширу публику. Додала је да је Витман писао како би излечио нацију, стварајући песму коју би земља сматрала „идеолошки и естетски задовољавајућом”. Вилијам Панапакер, професор књижевности, слично је описао песму 2004. године као „прорачунат критички и комерцијални успех”. Године 2003, аутор Данијел Арон написао је да је „Смрт овековечила Обичног човека [Линколна], [а] Витман је поставио себе и своје дело у одражену светлост рефлектора”. Као елегија Линколну, професорка енглеског језика Фејт Барет написала је 2005. да је стил чини „ванвременском”, следећи традицију елегија као што су „Lycidas” и „Adonais”.

Пријем