У етици и другим гранама филозофије, самоубиство поставља тешка питања, на која различити филозофи различито одговарају. Француски есејиста, романописац и драмски писац Албер Ками (1913–1960) започео је свој филозофски есеј „Мит о Сизифу“ чувеном реченицом „Постоји само један истински озбиљан филозофски проблем, а то је самоубиство.“.

Филозофски ставови о самоубиству могу се поделити у две широке групе. Религијска филозофија готово универзално осуђује самоубиство, док нерелигиозни ставови теже толеранцији, при чему га неки виде као похвално, у зависности од околности. Утилитаризам нуди можда збуњујући став. На пример, користећи хедонистички рачун Џеремија Бентама, може се закључити да иако самоубиство нуди корисност окончавањем личне патње, туга коју узрокује другима може надмашити његову корисност. Рачун се не може утврдити на филозофском нивоу.

Аргументи против самоубиства Уобичајено филозофско мишљење о самоубиству од модернизације одражавало је ширење културних уверења западних друштава да је самоубиство неморално и неетично. Један популаран аргумент је да су многи разлози за извршење самоубиства - попут депресије, емоционалног бола или економских тешкоћа - пролазни и да се могу ублажити терапијом и променама у неким аспектима живота. Уобичајена изрека у дискурсу о превенцији самоубистава сумира овај став: „Самоубиство је трајно решење за привремени проблем“. Међутим, аргумент против овога је да, иако емоционални бол може изгледати пролазан већини људи, у другим случајевима може бити изузетно тежак или чак немогућ за решавање, чак и кроз саветовање или промену начина живота, у зависности од тежине болести и способности особе да се носи са својим болом. Примери за то су неизлечива болест или доживотна ментална болест.Paterson, Craig. Assisted Suicide and Euthanasia. Ashgate, 2008.

Апсурдизам Ками је циљ апсурдизма видео у утврђивању да ли је самоубиство неопходан одговор на свет који изгледа нем, како по питању постојања Бога (и самим тим шта би такво постојање могло да одговори), тако и за нашу потрагу за смислом и сврхом у свету. За Камија, самоубиство је било одбацивање слободе. Сматрао је да бекство од апсурда стварности у илузије, религију или смрт није излаз. Уместо да бежимо од апсурдне бесмислености живота, требало би да га страствено прихватимо.

Егзистенцијалиста Жан-Пол Сартр описује положај Мерсоа, протагонисте Камијевог „Странца“ који је осуђен на смрт, на следећи начин:

Филозофија инспирисана хришћанством Хришћанска теологија готово универзално осуђује самоубиство као злочин против Бога. Г. К. Честертон назива самоубиство „врхунским и апсолутним злом, одбијањем да се интересује за постојање“. Он тврди да особа која убије себе, што се њега тиче, уништава цео свет (очигледно тачно понављајући Мајмонидов став).

Либерализам Џон Стјуарт Мил је тврдио, у свом утицајном есеју „О слободи“, да, пошто је слободе моћ појединца да доноси одлуке, сваки избор који би неко могао да направи, а који би га лишио могућности да доноси даље одлуке, треба спречити. Стога, за Мила, продају себе у ропство треба спречити како би се избегло искључивање могућности да се доносе даљи одлуке. У вези са овим питањима, Мил пише у делу „О слободи“:

Могло би се тврдити да самоубиство спречава даље изборе на исти начин као што то чини ропство. Међутим, такође се може тврдити да постоје значајне разлике између тога да нема даљег учешћа у одлукама о сопственом животу и да нема даљег живота о коме би се доносиле одлуке. Самоубиство у суштини уклања услов живота, а не услов доношења одлука о сопственом животу.

Мил верује да је појединац најбољи чувар сопствених интереса. Он користи пример човека који ће ускоро прећи преко срушеног моста: можемо на силу зауставити ту особу и упозорити је на опасност, али на крају не би требало да је спречимо да пређе мост — јер само она зна вредност свог живота уравнотежену са опасношћу од преласка моста.

Не треба превише тумачити „распоређивање сопствене судбине у животу“ у овом одломку, јер се овде не говори нужно ни о чему другом осим о ропству. Заиста, било би чудно да је Мил намеравао да се ради о самоубиству, а да то питање није у потпуности истражио.

Деонтологија Из деонтолошке перспективе, Имануел Кант се противи самоубиству у делу „Основни принципи метафизике морала“. У складу са другом формулацијом свог категоричког императива, Кант тврди да „онај ко размишља о самоубиству треба да се запита да ли његов поступак може бити у складу са идејом човечанства као циља по себи“. Кантова теорија посматра само чин, а не његове исходе и последице, и тврди да је етички обавезно размотрити да ли би неко био спреман да универзализује чин: да тврди да би се сви требали тако понашати. Кант тврди да избор самоубиства подразумева разматрање себе као средства за постизање циља, што он одбацује: особа, каже он, не сме бити коришћена „само као средство, већ се у свим поступцима увек мора сматрати циљем по себи“. Штавише, Кант тврди да, пошто је објективни морал заснован на сопственој способности расуђивања, самоубиство је погрешно јер подразумева уклањање те способности кроз окончање живота, чиме се ствара нека врста практичне контрадикције.

Друштвени уговор Друштвени уговор, према Жан Жаку Русоу, је такав да сваки човек има „право да ризикује свој живот како би га сачувао“.

Хобс и Лок одбацују право појединаца да себи одузму живот. Хобс у свом делу „Левијатан“ тврди да природни закон забрањује сваком човеку „да чини оно што је разарајуће за његов живот или да му одузме средства за његово очување“. Кршење овог природног закона је ирационално и неморално. Хобс такође наводи да је интуитивно рационално да људи желе срећу, а највише се плаше смрти.

Аристотел Аристотел у својој „расправи о храбрости“ тврди да је извршење самоубиства ради избегавања бола или других непожељних околности кукавички чин. У каснијем поглављу [Никомахове етике], он даље тврди да је самоубиство незаконито и да је чин почињен против интереса државе.“

Плотин Неоплатонистички филозоф Плотин (205-270) посветио је кратку расправу (Енеада I, 9 = расправа 16) питању легитимности самоубиства (О самоубиству). Расправљајући о платонистичким и стокијанским аргументима, он закључује да самоубиство није дозвољено осим када човек схвати да губи разум. Плотин се у овој расправи бави и искушењем платонистичког филозофа да се придружи интелигибилном апсолуту и да ослободи своју душу од тела путем самоубиства.

Неутрални и ситуациони ставови

Част Јапан има облик самоубиства који се зове сепуку, што се сматра часним начином искупљења за преступе или личне поразе. Био је широко прихваћен у време самураја, па чак и пре тога. Генерално се сматрао привилегијом додељеном само самурајској класи; цивилни криминалци стога не би имали ову „част“ и били би погубљени. У овој историјској перспективи, самоубиство одражава културни поглед на самоубиство као племенито, прихватљиво, па чак и храбро, а не кукавичко и погрешно.

Утилитаризам Утилитаризам се може користити као оправдање за или као аргумент против самоубиства. На пример, кроз хедонистички рачун Џеремија Бентама, може се закључити да иако смрт депресивне особе окончава њену патњу, породица и пријатељи те особе такође могу туговати, а њихов бол може надмашити ослобађање појединца од депресије кроз самоубиство.Jeremy Bentham, An Introduction to the Principles of Morals and Legislation, London, 1789

Аргументи да је самоубиство дозвољено Постоје аргументи у прилог томе да се појединцу дозволи да бира између живота и смрти самоубиством. Они који су за самоубиство као лични избор одбацују мисао да је самоубиство увек или обично ирационално, већ је уместо тога решење за стварне проблеме; последња опција која се може легитимно предузети када се алтернатива сматра гором. Они верују да ниједно биће не треба да пати непотребно и да самоубиство пружа бег од патње.

Идеализам Херодот је написао: „Када је живот тако тежак, смрт је за човека постала тражено уточиште“. Шопенхауер је потврдио: „Говоре нам да је самоубиство највећи чин кукавичлука... да је самоубиство погрешно; када је сасвим очигледно да нема ничега на свету на шта сваки човек има непобитније право него на сопствени живот и личност.“

Шопенхауерово главно дело, „Свет као воља и представа“, повремено користи тај чин у својим примерима. Он је порицао да је самоубиство неморално и видео га као нечије право да себи одузме живот. У алегорији, упоредио је окончање живота, када је неко изложен великој патњи, са буђењем из сна када доживи страшну ноћну мору. Међутим, већина самоубистава је виђена као чин воље, јер се дешава када се поричу животни болови, и стога се разликује од аскетског одрицања од воље, које пориче животна задовољства.

Према Шопенхауеру, морална слобода – највиши етички циљ – може се постићи само порицањем воље за животом. Далеко од тога да је порицање, самоубиство је наглашена потврда ове воље. Јер управо се у бекству од задовољстава, а не од патњи живота, састоји ово порицање. Када човек уништи своје постојање као појединац, он ни на који начин не уништава своју вољу за животом. Напротив, он би желео да живи када би то могао да чини са задовољством за себе; када би могао да потврди своју вољу против моћи околности; али околности су прејаке за њега.

Шопенхауер се такође осврнуо на аргументе против самоубиства. „Треба да човек који више не жели да живи за себе настави да живи само као машина коју други користе.“

Либертаријанизам Либертаријанизам тврди да живот особе припада само њој и да нико други нема право да намеће своје идеале да се живот мора живети. Уместо тога, само појединац може донети такву одлуку и свака одлука коју донесе треба да се поштује.

Филозоф и психијатар Томас Сас иде даље, тврдећи да је самоубиство најосновније право од свих. Ако је слобода власништво над собом — власништво над сопственим животом и телом — онда је право на окончање тог живота најосновније од свих. Ако вас други могу натерати да живите, не поседујете себе и не припадате њима.

Жан Амери, у својој књизи „О самоубиству: Дискурс о добровољној смрти“ (првобитно објављеној на немачком 1976. године), пружа дирљив увид у самоубилачки ум. Он снажно и готово романтично тврди да самоубиство представља крајњу слободу човечанства, оправдавајући тај чин фразама попут „до себе стижемо тек у слободно изабраној смрти“ и оплакујући „смешно свакодневни живот и његово отуђење“. Амери је извршио самоубиство 1978. године.

Нихилизам Филозофско размишљање у 19. и 20. веку довело је, у неким случајевима, даље од размишљања у смислу права на избор, до тачке да самоубиство више није последње средство, или чак нешто што се мора оправдати, већ нешто што се мора оправдати ако се не учини. Многи облици нихилистичког размишљања у суштини почињу са претпоставком да је живот објективно бесмислен и настављају са питањем зашто се човек не би требало једноставно убити; затим одговарају на ово питање сугеришући да појединац има моћ да да лични смисао животу.

Стоицизам Иако Џорџ Лајман Китриџ тврди да су „стоици сматрали да је самоубиство кукавичко и погрешно“, најпознатији стоици — Сенека Млађи, Епиктет и Марко Аурелије — тврде да је смрт од сопствене руке увек опција и често часнија од живота у дуготрајној патњи.

Стоици су прихватали да је самоубиство дозвољено мудрој особи у околностима које би је могле спречити да живи врлински живот.Don E. Marietta, , . Sharpe Плутарх је сматрао да би прихватање живота под тиранијом угрозило Катонову доследност као стоика и умањило му слободу да доноси часне моралне изборе. Самоубиство би могло бити оправдано ако би неко постао жртва јаког бола или болести, али би се у супротном самоубиство обично сматрало одбацивањем друштвене дужности.William Braxton Irvine, (2009), , page 200.

Конфучијанизам