Мала патка пишталица () је врста патке из потпородице Dendrocygninae која се гнезди на Индијском потконтиненту и у Југоисточној Азији. Мале патке пишталице су ноћне животиње које се хране ноћу, док се током дана могу наћи у јатима око језера и влажних пиринчаних поља. Могу да се сместе на дрвеће, а понекад и да граде гнездо у шупљини дрвета. Ова смеђа патка са дугим вратом има широка крила која су видљива у лету и производи гласан двогласни пиштави зов. Има кестењасту сапницу, што је разликује од њеног већег рођака, жуте патке пишталице (Dendrocygna bicolor), која има кремасто белу сапницу.

Таксономија Малу патку пишталицу формално је описао амерички лекар и природњак Томас Хорсфилд, 1821. године у „ Transactions of the Linnean Society of London 13, pt.1, p.199“.

Генеричко име Dendrocygna потиче од грчке речи „δενδρον“ „dendron“ „дрво“ и латинске речи „cygnus“ „лабуд“. Специфични епитет javanica дат је на основу типичног локалитета где се налази ова патка, острво Јава.

Мала патка пишталица је монотипски таксон.

Опис

Мала патка пишталица је од 38-42 цм дужине и најмања је патка из потпородице Dendrocygninae. Тежи од 450-600 г. Мужјак и женка врло слични, младе јединке су светлије.

Мала патка пишталица је кестењасто смеђа патка и може се помешати само са врстом жута патка пишталица (Dendrocygna bicolor), али има кестењасте горње покриваче репа, за разлику од кремасто беле код ове друге. Прстен око ока је наранџасте до жуте боје. Када лете право, глава им је испод нивоа тела као код других врста Dendrocygna. Круна изгледа тамно, а полови су слични по перју. Лете споро, али са брзим махањем крила и обично производе понављајући пиштави зов seasick док круже. Веома су ноћне животиње и често се одмарају током дана. Најудаљеније примарно перо има модификовани унутрашњи део. Производе веома изражен звук пиштања док лете.

Распрострањеност и станиште

Ово је углавном резидентна врста распрострањена по низијским мочварама Индијског потконтинента и Југоисточне Азије. Врста се такође јавља на острвима у региону, укључујући Андаманска острва, Никобаре и Малдиве. Понекад се крећу локално као одговор на временске услове и промене у доступности воде, а северније птице зимују даље на југу. Налазе се у слатководним мочварама са добрим вегетацијским покривачем и често се одмарају током дана на обалама или чак на отвореном мору у приобалним подручјима. Пахуљасти пачићи су црни са белом обрвом и белим мрљама на потиљку, крилима, доњем делу леђа и сапи. Албино јединке су виђене у дивљини.

Велики број се понекад налази у градским мочварама као што су Калкута и Гоа, посебно током зиме. У зоолошки врт Алипор, јединке у заточеништву су уведене 1930. године, а дивље птице су се касније придружиле овом јату.

Понашање

Мале патке пишталице су обично друштвене птице. Плискају се и роне у води. Често се гегају по копну, а примећено је да их птице врсте смеђа мина (Acridotheres tristis) прате по трави.

Гнежђење Удварање подразумева да мужјак буде окренут ка женки, зарони и подигне кљун у воду и плива око женке. Гнезде се током монсуна или кишне сезоне и могу се локално разликовати у зависности од доступности хране. Место гнезда може бити рупа на дрвету обложена гранчицама и травом или изграђена у рачву великог дрвета, понекад поново користећи старо гнездо птице врсте луње или чапљи или чак на земљи. Гнездо варира од 7-12 белих јаја која инкубирају оба родитеља. Примећена су велика легла до 17 јаја иако то могу бити индикације интраспецифичног паразитизма легла. Јаја се излегу након око 22-24 дана. У једној сезони може се одгајити више од једног легла. Младе птице понекад могу бити ношене на леђима родитеља.

Исхрана Хране се углавном биљкама из воде, као и зрнима са гајеног пиринча, као и малим рибама, жабама и бескичмењацима попут мекушаца и црва.

Локална имена попут „sili“ и „silhahi“ у Индији заснована су на њиховим пиштавим двотонским звуцима. У заточеништву постају веома питоми, ходају около и реагују на звиждуке. Поједине јединке у заточеништву у САД живеле су и до 9 година.

Неколико ендопаразитских пантљичара, укључујући Hymenolepis javanensis и Cittotaenia sandgroundi, пронађени су код мале патке пишталице, поред ектопаразитских птичјих ваши и гриња.

Статус Међународна унија за заштиту природе IUCN дефинише малу патку пишталицу као најмање угрожени таксон.

Са широком распрострањености између 1.000.000-10.000.000 км², сматра се да имају сигурну глобалну популацију од 2.000.000-20.000.000 јединки. Нису угрожени ловом јер се не сматрају добрим за јело. Међутим, познато је да ловци у Асаму узгајају пачиће да служе као живи мамац.

Галерија

Референце

Спољашње везе

Мала патка пишталица Dendrocygna javanica eBird Мала патка пишталица Dendrocygna javanica Birds of the World Мала патка пишталица Dendrocygna javanica The Internet Bird Collection + The Macaulay Library Мала патка пишталица Dendrocygna javanica Avibase Мала патка пишталица Dendrocygna javanica The IUCN Red list Мала патка пишталица Dendrocygna javanica The BirdLife DataZone Мала патка пишталица Dendrocygna javanica All about birds Мала патка пишталица Dendrocygna javanica Oiseaux Мала патка пишталица Dendrocygna javanica Flickr Мала патка пишталица Dendrocygna javanica Xeno-canto

Категорија:Пловке Категорија:Dendrocygninae Категорија:Таксони које је описао Томас Хорсфилд Категорија:Птице описане 1821. године Категорија:Птице Азије