Страде Бјанке 2026.

Страде Бјанке 2026. било је 20 издање једнодневне бициклистичке трке Страде Бјанкеа, која је одржана 7. марта у италијанском граду Сијена, у покрајива Тоскана, као пета трка у оквиру -{UCI}- ворлд тура 2026. Укупна дужина је износила 201 -{km}-, старт и циљ су били у Сијени, вожено је 14 сектора калдрме, након што су избачени сектором Ла пиана и Серавале. Најдужи сектор је био Лучињано д’Асо дуг 11,9 -{km}-, а за један од одлучујућих сматрао се сектор седам Монте санте Мари дуг 11,5 -{km}-. Циљ је био на средњовјековном тргу у Сијени поплочаним циглом — Пјаца дел Кампо, након стрмог успона по калдрмисаном путу Санта Катерина у последњем километру, који води у центар средњовјековног града.

Највећи фаворит је био троструки побједник Тадеј Погачар, који је освојио трку 2024. и 2025. док су други фаворити били Том Пидкок, Бен Хили, Матео Јоргенсон, Ваут ван Арт, Ђани Вермерш, Еган Бернал, Пол Сегзас, Тибор дел Гросо, Ромен Грегоар и Ленерт ван Етвелт.

На сектору Монте санте Мари је Јан Кристен радио на челу за УАЕ тим емирејтс ХРГ и у првој групи је остало девет возача. Погачар је напао на 79,5 -{km}- до циља, на шта је одмах реаговао Пидкок али му је спао ланац и морао је да успори. Сегзас је кренуо за Погачарем, што су пратили Дел Торо и Јоргенсон, али је Јоргенсон брзо отпао, а затим и Дел Торо. Сегзас је дошао до Погачара, али је отпао послије неколико метара, након чега га је достигао Дел Торо, који није хтио да ради, због чега је Сегзас успорио како би сачекао групу у којој су били Пидкок, Јоргенсон и Грегоар и Погачар је стекао минут предности. У групи иза је дошло још возача, Погачар је стекао минут и 50 секунди предности на 42 -{km}- до циља, на врху сектора Ле Толфе, послије чега је напао Пидкок, што су пратили Сегзас, Дел Торо, Кристен и Јоргенсон и смањили су заостатак на минут и 20 секунди. На другом прелазу преко сектора Коле Пинцуто, Сегзас је напао, што је пратио само Дел Торо, који није хтио да ради, док је остале возаче стигла друга група. Погачар је побиједио на трци, чиме је остварио рекордну четврту побједу, од чега трећу заредом. Сегзас је напао на успону Санта Катерина и завршио је на другом мјесту, минут иза Погачара, док је Дел Торо завршио на трећем мјесту, минут и девет секунди иза Погачара. Сегзас је са 19 година постао најмлађи возач у историји трке који је завршио на подијуму, док је Дел Торо послије трке изјавио да ће се вратити ускоро да проба да је освоји.

Тимови

На трци је учествовало 25 тимова, са по седам возача. Свих 18 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу, с тим што су могли да прескоче по једну трку у сезони, изузев гранд тур трка и монументалних класика, а исту трку није могло исте сезоне да прескочи више од четири тима, док су три најбоља про тур тима за претходну сезону такође имала аутоматску позивницу за све ворлд тур трке, али нису били обавезни да учествују. Тудор про сајклинг, Пинарело Ку 36.5 про сајклинг и Кофидис су били најбољи про тур тимови на крају сезоне 2025. али је Кофидис одлучио да прескочи трку, док су специјалне позивнице добили Бардијани—КСФ 7 сабер, МБХ банк КСБ Телеком форт, Полти визит Малта, Солушен тех нипо рајли и Унибет роуз рокетс.

-{UCI}- ворлд тур тимови:

Алпесин—премијер тех Бахреин—викторијус Визма—лејз а бајк Групама—ФДЖ јунајтед Декатлон КМА КГМ ЕФ едукејшон—изипост Инеос гренадирс Лидл—трек Лото—интермарше Мовистар НСН сајклинг Пикник постнл Ред бул—Бора–ханзго Судал—Квик-степ УАЕ тим емирејтс ХРГ Уно—Х мобилити ХДС Астана Џејко—алула

-{UCI}- про тур тимови:

Бардијани—КСФ 7 сабер МБХ банк КСБ Телеком форт Пинарело Ку 36.5 про сајклинг Полти визит Малта Солушен тех нипо рајли Тудор про сајклинг Унибет роуз рокетс

Фаворити

мини|десно|Тадеј Погачар (сликано 2025.) био је највећи фаворит за побједу.

Највећи фаворит је био троструки побједник Тадеј Погачар, који је освојио трку 2024. и 2025. а коме је то била прва трка у сезони 2026. након што је по први пут у каријери одлучио да не вози ниједну етапну трку до краја априла, већ само класике. Он је 2022. када је по први пут освојио трку возио сам на челу 19 километара, током 2024. возио је сам 81 километар до циља, а 2025. је возио сам 50 километара до циља, обично нападајући на сектору калдрме Монте санте Мари. Заједно са њим у тиму су возили Исак дел Торо који је етапу која је вожена по секторима калдрме са Страде Бјанкеа на Ђиро д’Италији 2025. завршио на другом мјесту, а на почетку сезоне 2026. освојио је УАЕ тур, као и Јан Кристен, за које су медији сматрали да би могли да буду фаворити, док Тим Веленс, који је 2025. завршио на трећем мјесту, није возио након што је пао на Кирн—Брисел—Кирнеу.

Том Пидкок је освојио трку 2023. док је 2025. завршио на другом мјесту, након што је напао први и одвојио се са Погачарем, а на своја четири наступа ниједном није завршио испод петог мјеста. На почетку 2026. завршио је Класика Хаен на другом мјесту и остварио је етапну побједу на Вуелта а Андалузији, док је на Омлоп хет Нијувсбладу имао проблема због хладноће. Изјавио је да ако би могао да се бори са Погачарем мало или дуго да је то позитивно и да би подијум за њега био добар резултат, а прије трке је два пута возио руту Страде Бјанкеа како би се што боље припремио. Ваут ван Арт је освојио трку 2020. али је није возио ниједном послије 2021. док је побиједио на етапи која је вожена по секторима калдрме са Страде Бјанкеа на Ђиро д’Италија 2025. Он је требало да почне сезону 2026. на Омлоп хет Нијувсбладу, али је морао да га пропусти због болести, након чега је возио Ла Семин, гдје је морао да мијења бицикл двапут у финишу и није био конкурентан у спринту. Он је једини чији напад на успону Погачар није могао да прати током 2025. када је напао на успону Коте де ла буте Монмартре на последњој етапи Тур де Франса 2025. Заједно са њим у тиму је возио Матео Јоргенсон, који је на почетку сезоне завршио Фон Ардеш класик на четвртом и Фон Дром на другом мјесту. Пол Сегзас је дебитовао на трци, на почетку сезоне је остварио етапну побједу на Волта ао Алгарвеу, гдје је побиједио испред Хуана Ајуса и Жоаоа Алмеиде, послије чега су медији објавили да „Сегзас манија“ добија на замаху али не довољно да истисне Олимпик Марсеј са насловне стране. Он је затим освојио Фон Ардеш класик, гдје је напао на 45 -{km}- до циља и побиједио је скоро два минута испред трочлане групе, приликом чега је изједначио рекорд Погачара на том успону. Часопис -{L’Équipe}- га је ставио на насловну страну, што је било први пут да се на насловној страни појавио неки француски возач који није још увијек возио Тур де Франс након Бернара Иноа, док је часопис -{Le Dauphiné Libéré}- објавио да му је Погачар био у мислима током напада, а Марк Мадио га је назвао „Изабрани“ и „Месија“.

Бен Хили је 2025. завршио на четвртом мјесту, а медији су објавили да очекују да ће да се бори као ирски теријер. Заједно са њим у тиму је возио Ричард Карапаз који је Ђиро д’Италију 2025. завршио на другом мјесту. Пељо Билбао је четири пута завршио у првих десет, а са њим у тиму су возили Матеј Мохорич који је два пута завршио у првих десет и Атила Валтер који је два пута завршио у првих пет. Ред бул—Бора–ханзго тим су предводили Флоријан Вермерш и Ђулио Пелицари, Уно—Х мобилити су предводили Тобијас Халанд Јоханесен и Андреас Крон, Групама—ФДЖ јунајтед су предводили Ромен Грегоар и Валентен Мадуас, Лото—интермарше је предводио Ленерт ван Етвелт, који је 2025. завршио на деветом мјесту, а Лидл—трек су предводили Квин Симонс, Алберт Витен Филипсен и Андреа Бађиоли. Еган Бернал је требало да вози трку први пут послије 2021. када је завршио на трећем мјесту, на почетку 2026. је освојио првенство Колумбије у друмској вожњи и завршио је Фон Ардеш на седмом мјесту и три дана прије почетка трке спортски директор тима Инеос гренадирс Леонардо Басо је изјавио да се тим у потпуности ослања на њега, али је дан прије почетка трке изостављен из тима без икакве објаве у јавности. Матје ван дер Пул, који је освојио трку 2021. када је у нападу у последњем километру достигао убрзање од 1.362 вата, одлучио је да не вози трку, о чему је менаџер тима Алпесин—премијер тех Кристоф Родхоф изјавио да је трка некада била за типичне класик возаче али да је сад изван њиховог домашаја и да Ван дер Пул на таквој рути тешко може да се бори са Погачарем и Пидкоком кад су на врхунцу.

Рута и сектори калдрме

Рута је представљена 21. јануара 2026. Дужина је износила 201 -{km}-, вожено је 14 сектора калдрме, укупне дужине од 64 километра, након што су у односу на трку 2025. избачени сектором Ла пиана и Серавале а први сектор Видрита је смањен са 4,4 на 2,4 -{km}-. Грег ван Авермат је изјавио да је трка раније била за све врсте возача, и за лакше и теже, за оне који возе калдрмисане класике и оне који возе арденске класике, да је то била једна од ријетких трка гдје је могао да се такмичи са возачем попут Алеханда Валвердеа, али да то више није тако и да су је направили превише тешком.

Трка је стартовала у Сијени, поред тврђаве Медичи, а послије 10 километара вожен је први сектор Видрита, дуг 2,4 -{km}-, након чега је вожен сектор Бањаја дуг 3,5 -{km}-, са максималним нагибом од 15%, а затим сектор Ради дуг 4,4 -{km}- са максималним нагибом од 12%. Пролазило се кроз Весковадо, Бибијано и Буонконвенто, а послије 30 километара дошло се у Лучињано, гдје је вожен сектор Лучињано д’Асо дуг 11,9 -{km}-. Неколико километара послије њега вожен је сектор Пиеве а Салти дуг 8 -{km}- са просјечним нагибом од 11%, а затим се ишло спустом назад до Буонконвента, одакле је вожено 20 километара кроз Понте д’Арбју и Монтерони д’Арбју, а на 95 -{km}- до циља вожен је шести сектор Сан Мартино ин Гранија дуг 9,5 km.

На 86 -{km}- до циља вожен је сектор Монте санте Мари који је назван сектор Фабијан Канчелара, дуг 11,5 -{km}-, са максималним нагибом од 18%, а на којем је Погачар нападао 2024. и 2025. када је остварио побједе. Послије њега вожено је 18 -{km}- по асфалту, претежно узбрдо и низбрдо, након чега је вожен сектор Монтепарти дуг 600 метара, а затим сектор Коле Пинцуто који је назван сектор Тадеј Погачар, дуг 2,4 -{km}- са максималним нагибом од 15%. Послије пет километара вожен је сектор Ле Толфе дуг километар, са максималним нагибом од 18%, а затим сектор Страда дел Кастањо дуг 700 метара.

Послије 14 километара дошло се у насеље Понте А Боцоне, гдје је вожен сектор Монтекијаро, дуг 3,3 -{km}-, а затим је вожено кроз Вико д’Арбију и поново су вожени сектори Коле Пинцуто и Ле Толфе. Врх сектора је био на 12 -{km}- до циља, одакле је вожено вијугавим путем до последњих 4,5 километра када је почео спуст, а на 1,2 -{km}- до циља почео је успон Санта Катерина, гдје је у последњих 500 метара просјечни нагиб 12%, а максимални нагиб 16% пред циљ. У финишу се скретало оштро десно па лијево а затим поново десно до доласка на средњовјековни трг поплочан циглом Пјаца дел Кампо, гдје је циљ.

+ Сектори на трци Назив Дужина од Дужина() Категорија Максимални нагиб Почетак() Крај() 1. Видрита 10,5 192,5 2,4 12px|* — 2. Бањаја 16,5 186,5 4,8 12px|*12px|*12px|* 15% 3. Ради 26,1 176,9 4,4 12px|*12px|* 12% 4. Лучињано д’Асо 64,8 138,2 11,9 12px|*12px|*12px|* — 5. Пиеве а Салти 77,7 125,3 8,0 12px|*12px|*12px|*12px|* 11% 6. Сан Мартино ин Гранија 100,7 102,3 9,4 12px|*12px|*12px|*12px|*12px|* 12% 7. Монте санте Мари(сектор Канчелара) 119,1 83,9 11,5 12px|*12px|*12px|*12px|*12px|* 18% 8. Монтеаперти 149,4 53,6 0,6 12px|*12px|* 13% 9. Коле Пинцуто(сектор Погачар) 153,8 49,2 2,4 12px|*12px|*12px|*12px|* 15% 10. Ле Толфе 161,2 41,8 1,1 12px|*12px|*12px|*12px|* 18% 11. Страда дел Кастањо 163,4 39,6 0,7 12px|*12px|*12px|* — 12. Монтекијаро 187,2 25,8 3,3 12px|*12px|* — 13. Коле Пинцуто(сектор Погачар) 183,9 19,1 2,4 12px|*12px|*12px|*12px|* 15% 14. Ле Толфе 190,2 12,8 1,1 12px|*12px|*12px|*12px|* 18%

Новчане награде и бодови Новчане награде