Црквена архитектура се односи на архитектуру хришћанских грађевина, као што су цркве, капеле, самостани и богословије. Развијала се током две хиљаде година хришћанске религије, делимично кроз иновације, а делимично позајмљивањем других архитектонских стилова, као и одговарањем на променљива веровања, праксе и локалне традиције. Од раног хришћанства до данас, најзначајнији објекти трансформације за хришћанску архитектуру и дизајн биле су велике цркве Византије, романичке опатијске цркве, готичке катедрале и ренесансне базилике са њиховим нагласком на хармонији. Ове велике, често украшене и архитектонски престижне грађевине биле су доминантна обележја градова и села у којима су се налазиле. Међутим, далеко бројније су биле парохијске цркве у хришћанском свету, средиште хришћанске побожности у сваком граду и селу. Иако се неколико њих убраја у узвишена архитектонска дела која су равна великим катедралама и црквама, већина се развијала једноставнијим линијама, показујући велику регионалну разноврсност и често демонстрирајући локалну народну технологију и декорацију.
Грађевине су испрва биле од оних првобитно намењених за друге сврхе, али са успоном изразито црквене архитектуре, црквене грађевине су почеле да утичу на секуларне, које су често имитирале религијску архитектуру. У 20. веку, употреба нових материјала, као што су челик и бетон, утицала је на дизајн цркава.
Историја црквене архитектуре дели се на периоде, земље или регионе и по верској припадности. Ствар се компликује чињеницом да су зграде подигнуте за једну сврху могле бити поново коришћене за другу, да нове технике градње могу омогућити промене у стилу и величини, да промене у литургијској пракси могу резултирати изменом постојећих објеката и да грађевину коју је изградила једна верска група може користити група наследница за различите сврхе.
Порекло и развој црквене грађевине Најједноставнија црквена грађевина састоји се од једног простора за окупљање, изграђеног од локално доступног материјала и коришћењем истих грађевинских вештина као и код локалних стамбених објеката. Такве цркве су углавном правоугаоне, али у афричким земљама где су кружне настамбе норма, народне цркве такође могу бити кружне. Једноставна црква може бити изграђена од ћерпича, плетера и лепа, цепаних трупаца или шута. Може бити покривена сламом, шиндром, таласастим лимом или листовима банане. Међутим, црквене заједнице су, од 4. века па надаље, настојале да граде црквене објекте који су били и трајни и естетски привлачни. То је довело до традиције у којој су заједнице и локалне вође улагали време, новац и лични престиж у изградњу и украшавање цркава.
Унутар сваке парохије, локална црква је често најстарија грађевина и већа је од било које структуре пре 19. века, осим можда амбара. Црква је често изграђена од најтрајнијег доступног материјала, често обрађеног камена или цигле. Захтеви литургије су генерално налагали да се црква прошири изван једне просторије за састанке на два главна простора, један за конгрегацију и један у коме свештеник обавља ритуале мисе. Двособној структури се често додају бочни бродови, кула, капеле и сакристије, а понекад и трансепти и мртвачке капеле. Додатне просторије могу бити део оригиналног плана, али у случају великог броја старих цркава, зграда је проширивана постепено, а њени различити делови сведоче о њеној дугој архитектонској историји.
Почеци
У прва три века ране хришћанске цркве, практиковање хришћанства било је илегално и мало је цркава изграђено. На почетку су се хришћани молили заједно са Јеврејима у синагогама и у приватним кућама. Након одвајања Јевреја и хришћана, ови други су наставили да се моле у кућама људи, познатим као кућне цркве. То су често били домови имућнијих припадника вере. Свети Павле, у својој Првој посланици Коринћанима пише: „Цркве Азије шаљу поздраве. Акила и Прискила, заједно са црквом у њиховој кући, топло вас поздрављају у Господу.”
Неке стамбене зграде су адаптиране да функционишу као цркве. Једна од најранијих адаптираних резиденција налази се у цркви у Дура-Европосу, изграђеној убрзо након 200. године, где су две собе претворене у једну уклањањем зида, и постављен је подијум. Десно од улаза мала соба је претворена у крстионицу.
Неке црквене зграде су посебно изграђене као црквена састајалишта, попут оне прекопута палате цара Диоклецијана у Никомедији. Њено уништење је овако забележено: Када је свануо тај дан, у осмом конзулату Диоклецијана и седмом Максимијана, изненада, док је још једва свитало, префект је, заједно са главним заповедницима, трибунима и официрима ризнице, дошао у цркву у Никомедији, и пошто су капије насилно отворене, свуда су тражили идола Божанства. Књиге Светог писма су пронађене, и предате су пламену; прибор и намештај цркве препуштени су пљачки: све је било отимачина, збрка, метеж. Та црква, смештена на узвишењу, била је у видокругу палате; а Диоклецијан и Галерије су стајали као на осматрачници, дуго се расправљајући да ли је треба запалити. Преовладао је став Диоклецијана, који се плашио да би, ако се једном запали тако велика ватра, неки део града могао изгорети; јер је било много великих зграда које су окруживале цркву. Затим је преторијанска гарда дошла у борбеном поретку, са секирама и другим гвозденим оруђима, и пошто су били пуштени свуда, за неколико сати су сравнили ту веома високу грађевину са земљом.
Од кућне цркве до цркве Од првог до раног четвртог века већина хришћанских заједница молила се у приватним домовима, често тајно. Неке римске цркве, попут Базилике Светог Климента у Риму, изграђене су директно преко кућа у којима су се молили рани хришћани. Друге ране римске цркве изграђене су на местима хришћанског мучеништва или на улазу у катакомбе где су хришћани сахрањивани.
мини|Црква Светог Петра у Вијену, Француска, изграђена крајем 5. века као епископална гробна црква у облику античке базилике Победом римског цара Константина у бици код Милвијског моста 312. године, хришћанство је постало законита, а затим и привилегована религија Римског царства. Вера, већ раширена по Медитерану, сада се изражавала у грађевинама. Хришћанска архитектура је дизајнирана тако да одговара грађанским и империјалним облицима античке римске архитектуре, јер су архитекте и грађевински мајстори овладали овим облицима. Aula regia, типична дворана за аудијенције у царским палатама са престоном апсидом, постала је модел за једнобродне цркве (касније развијене у дворанске цркве), док је базиликални тип грађевине, са вишим централним бродом оивиченим са два или више нижих уздужних бочних бродова, који се обично користио за пијачне хале у римско доба, постао најраспрострањенији тип грађевине за цркве на Истоку и Западу, понекад са галеријама и клересторијумима. Док грађанске базилике углавном нису имале апсиде, или су понекад имале апсиде на оба краја, хришћанска базилика је обично имала једну апсиду (попут aula regia) где су епископ и презвитери седели на подијуму иза олтара. Док су паганске базилике као свој фокус имале статуу цара, хришћанске базилике су се фокусирале на олтар као место евхаристије. Централне грађевине, често моделоване по римским званичним зградама, са кружним (ротонда - попут Пантеона у Риму), овалним, квадратним, крстообразним, шестоугаоним, осмоугаоним, деветоугаоним или вишеугаоним облицима зграда, такође су служиле као модели, на пример за Базилику Сан Витале у Равени из 6. века. Римски храм, с друге стране, био је погодан само као дизајн за мање капеле, јер је имао само малу целу унутра, којој су само свештеници имали приступ, али не и конгрегација, као у хришћанским црквама.
Прве веома велике хришћанске цркве изграђене су у Риму почетком 4. века: Стара базилика Светог Петра, Базилика Светог Павла изван зидина, Базилика Светог Јована Латеранског, Базилика Санта Марија Мађоре, и почетком 5. века Света Сабина (која је од древних римских цркава најверније сачувала свој првобитни изглед).
У Равени, привременој резиденцији владара непосредно пре и после пада Римског царства (476), многе ранохришћанске цркве нису само новоизграђене већ су сачуване до данас: У 5. веку су изграђени Маузолеј Гале Плацидије и Неонска крстионица, а у 6. веку Базилика Светог Аполинарија Новог, Базилика Светог Аполинарија у Класи, Базилика Сан Витале, Аријанска крстионица и Архиепископска капела.
Поред оваквих нових црквених зграда, бројни древни храмови или цивилне зграде касније су претворени у цркве, посебно након пада Римског царства, на пример Пантеон у Риму, Храм Антонина и Фаустине у Риму, Свети Адријан у Форуму у Риму (бивша Курија Јулија), Маузолеј Констанцине у Риму, Санта Марија дељи Анђели е деј Мартири (бивши фригидаријум и тепидаријум Диоклецијанових терми), Санта Кроче ин Ђерусалеме у Риму (бивша царска аула), Света Балбина у Риму (дворана приватне палате Луција Фабија Цилона), Катедрала у Сиракузи (грчки храм), Храм Минерве у Асизију, Квадратна кућа у Ниму, Француска (бивши храм), Крстионица Светог Јована у Поатјеу, Француска (бивша цивилна зграда).
Ране цркве су се од паганских храмова разликовале по једноставности у изведби; много опеке и мало мермера, без пластичних уметности, без „покретних” сцена. Стаклени мозаици су били сугестивни (функција плаката), али направљени од релативно јефтиног материјала. Прикази светаца попут оних у Равени намерно нису били реалистични, већ пре „бестелесни”. Спољни зидови су били осветљени само делимично великим прозорима. Тек касније је горњи део фасаде украшен мозаицима. У много каснијим епохама ове базилике су биле богатије украшене, са величанственим ренесансним плафонима и мермерним зидовима, помпезним статуама и штукатуром, попут оних римских које још увек стоје, Базилика Светог Павла изван зидина, Свети Јован Латерански, Санта Марија Мађоре. Равенска Базилика Светог Аполинарија у Класи још увек оставља релативно аутентичан утисак, са оригиналним стубовима, мозаицима и отвореним таваницама са гредама, као и спољашњошћу.
Карактеристике ранохришћанске црквене грађевине мини|350px|План Старе базилике Светог Петра, који приказује атријум (двориште), нартекс (вестибил), централни брод са двоструким бочним бродовима, бему за свештенство која се протеже у трансепт, и екседру или полукружну апсиду. Црквена грађевина какву познајемо настала је из низа карактеристика из периода старог Рима: Кућна црква Атријум Базилика Бема Маузолеј: централно планирана грађевина Крстообразни тлоцрт: латински или грчки крст Укрштање бродова Торањ лантерна
Атријум Када су ранохришћанске заједнице почеле да граде цркве, ослањале су се на једну специфичну карактеристику кућа које су им претходиле, атријум, или двориште окружено колонадом. Већина ових атријума је нестала. Фини пример остао је у Базилици Светог Климента у Риму, а други је изграђен у романичком периоду у Базилици Светог Амвросија у Милану. Потомоци ових атријума могу се видети у великим квадратним клаустрима који се могу наћи поред многих катедрала, и у огромним трговима или пијацама са колонадама код базилика Светог Петра у Риму и Светог Марка у Венецији, као и у Кампосанту (Свето поље) код катедрале у Пизи.
Базилика Рана црквена архитектура није црпела своју форму из римских храмова, јер они нису имали велике унутрашње просторе где би се верници могли окупљати. Управо је римска базилика, коришћена за састанке, пијаце и судове, послужила као модел за велику хришћанску цркву и дала име хришћанској базилици.
И римске базилике и римска купатила имала су у свом средишту велику засвођену зграду са високим кровом, подупрту са обе стране низом нижих просторија или широким аркадним пролазом. Важна карактеристика римске базилике била је да је на оба краја имала истурену екседру, или апсиду, полукружни простор покривен полукуполом. Ту су седели магистрати да би судили. Ово је прешло у црквену архитектуру римског света и прилагођено је на различите начине као карактеристика катедралне архитектуре.