Тасманијска гуска () је врста гуске ендемска за јужну Аустралију. То је карактеристична велика, сива птица која је углавном копнена и није уско повезана са другим постојећим члановима потпородице Anserinae.

Таксономија Тасманијску гуску формално је описао енглески орнитолог Џон Латам 1801. године као Cereopsis novaehollandiae Hollandiae у „Supplementum indicis ornithologici, sive systematis ornithologiæ, p.lxvii“.

Cereopsis је настао од грчких речи „κηρος“ „kēros“ „восак“ и „οψις“ „opsis“ „лице“. Специфични епитет novaehollandiae настао је од латинских речи „novus“ „нов“ и „Hollandia“ „Холандија“ у преводу Нова Холандија, име које су Западној Аустралији дали рани холандски истраживачи, и под којим је Аустралија била позната Европљанима током 17. 18. и почетком 19. века. У орнитологији, име је обично синоним за источну Аустралију, посебно за модерну државу Нови Јужни Велс.

Врсту су раније из Басовог мореуза открили Џорџ Бас и Метју Флиндерс 1798. године, који су је назвали „гриваста гуска“ или „белолика гуска“.

Аутохтони народ Џардваџали из западне Викторије назива ову врсту „“. Нунгар народ из југозападне Западне Аустралије користи име „“.

Уобичајени назив „Cape Barren goose“ први пут су овој врсти приписали преживели бродолома 1797. године. Када је брод Сиднеј Коув насукан код острва Презервејшн, јужно од острва Кејп Барен, морнари који су преживели бродоломе користили су гуске као један од ретких извора хране на острву и назвали су га по Кејп Барену, што је био назив југоисточног врха острва у то време, који је тако назвао Тобијас Фурно 1773. године.Таксономски положај ове врсте још увек није у потпуности разјашњен. Сада се генерално препознаје као члан потпородице Anserinae, међутим, такође је повезана са Tadorninae. Када се сврста унутар Anserinae, може се сматрати чланом племена Anserini, заједно са Anser и Branta или сврстати у сопствено племе, Cereopsini.

Препознате су две подврсте тасманијске гуске:

Cereopsis novaehollandiae grisea (Vieillot L.P.) 1818 - југозападна Аустралија, архипелаг Решерш и суседна обала копненог дела Западне Аустралије Cereopsis novaehollandiae novaehollandiae (Latham J.) 1801 - југоисточна Аустралија, јужна Викторија, источна Јужна Аустралија, Тасманија и острва Басовог мореуза

Опис Одрасле тасманијске гуске су велике птице, обично од 75-100 цм дужине и мужјаци теже између 3.170-5.100 г., док женке теже око 3.180 г. при чему су мужјаци углавном већи од женки. Перје је углавном бледо сиво са благом смеђом нијансом. Глава је донекле мала у односу на тело и углавном је сиве боје, осим бледо беличасте мрље на челу и темену. Кљун је кратак, дужине 56-63 мм, троугластог облика и црне боје са истакнутим бледо жуто-зеленим рожнатим делом које покрива више од половине дужине кљуна. Перје на грудима и леђима има бледе ивице, док горња покровна крила и лопатице имају смеђкасто-сиву мрљу близу врха. Летна пера су сива са црним врховима, при чему се црна боја протеже и покрива половину спољашњих примарних пера, дајући изглед тамне задње ивице крила током лета. Репна пера су црна, а ноге су ружичасте са црним стопалима.

Новоизлегли гушчићи су бели са широким, тамним пругама и тамним крајем кљуна. Старији гушчићи су блеђе сиве боје са јачим пегама на крилима и скапуларном перју него одрасли. Кљун постаје светло жуто-зелене боје са око 70 дана старости, а гушчићи се пресвлаче у одрасло перје са око 6 месеци старости.

Распрострањеност и станиште У Аустралији, истраживачи из 19. века назвали су бројна острва „Острво гусака“ због присуства тасманијске гуске. Чини се да је претходни пад бројности преокренут, јер су се птице на истоку барем прилагодиле исхрани на пољопривредном земљишту. Гуске су уведене на Нови Зеланд најмање три пута безуспешно између 1869. и 1874. године. Једини успешан пример увођења у регион био је 1914–15. на језерима Хавеа и Ванака, што је резултирало малом популацијом за размножавање која је опстала до 1946. године. Неколико гусака је уведено у близини Крајстчерча на Новом Зеланду, где популација и даље постоји.

Године 1968, мали број гусака је уведен на острво Марија.

Гнежђење Тасманијске гуске су моногамне и обично се паре доживотно. Након гнежђења, пар ће известитакозвану церемонију тријумфа у којој подижу и спуштају главе док су окренуте једна према другој и гласно се дозивају. Парови успостављају територије у јесен, а гнежђење се одвија зими.</ref>

Подручја за размножавање су травната острва уз аустралијску обалу, где се ова врста гнезди на земљи. Парови који се гнезде су изразито територијални.

Парови се могу гнездити појединачно или у растреситим колонијама. Гнездо је плитка удубљење обложено вегетацијом и паперјем, обично изграђена међу травом, камењем или жбуњем. Гнездо углавном гради мужјак, али га облаже женка. Женка обично полаже четири до пет кремасто белих јаја у интервалима од једног до три дана. Јаја инкубира само женка током периода од 34-37 дана. Оба родитеља брину о младунцима након што се излегу.

Добро подноси заточеништво, прилично лако се размножава у затвореном простору ако је обезбеђен довољно велики простор. Тасманијске гуске су углавном копнене, само повремено пливају.

Исхрана Претежно пасу траве, шаш, махунарке, биље и сукуленте. Њихова исхрана може да укључује биљке као што су Poa poiformis, Disphyma australe, Myoporum insulare и врсте Trifolium и Juncus.

Оглашавање Мужјаци могу да произведу брз, висок звук трубљења, често током полетања или лета. Оба пола испуштају тихе, звуке гунђања и шиште када су узнемирени. Гушчићи производе звиждуће позиве у помоћ.

Статус Међународна унија за заштиту природеIu IUCN дефинише тасманијску гуску као најмање угрожени таксон.

Процењује се да је укупна популација била око 15.000–17.000 птица 1980. госине, а у скорије време, крајем 1990. године око 20.000 јединки. Очигледно стабилна или у порасту, након великог опадања раније у 20. веку, током ког периода је врста нестала са неких острва, острво Болд, код Западне Аустралије. Тасманијске гуске могу да пију слану и брактичну воду, што им омогућава да остану на приобалним острвима током целе године.Године 1968, мали број гусака је уведен на острво Марија .

Галерија

Референце

Спољашње везе

Тасманијска гуска Cereopsis novaehollandiae eBird Тасманијска гуска Cereopsis novaehollandiae Birds of the World Тасманијска гуска Cereopsis novaehollandiae The Internet Bird Collection + The Macaulay Library Тасманијска гуска Cereopsis novaehollandiae Avibase Тасманијска гуска Cereopsis novaehollandiae The IUCN Red list Тасманијска гуска Cereopsis novaehollandiae The BirdLife DataZone Тасманијска гуска Cereopsis novaehollandiae All about birds Тасманијска гуска Cereopsis novaehollandiae Oiseaux Тасманијска гуска Cereopsis novaehollandiae Flickr Тасманијска гуска Cereopsis novaehollandiae Xeno-canto

Категорија:Пловке Категорија:Пловуше Категорија:Гуске и лабудови Категорија:Гуске Категорија:Cereopsis Категорија:Таксони које је описао Џон Латам Категорија:Птице описане 1801. године Категорија:Птице Аустралије