Чибча (шпански: Chibcha) или Моска, биле су једна од високо развијених цивилизација Јужне Америке у периоду до 16. века. Међу културама древне Америке, Чибча се сврставају уз Маје, Астеке, Запотеке и Инке. Чибче су себе називале Муиска, што значи „људи“.

Чибче су заузимале значајан део територије данашње Колумбије. Центар њихових земаља била је висока висораван Источних Кордиљера и долине река Туња и Согамосо северно од Боготе. Такође су заузимале долине јужно од Боготе и источне падине Кордиљера до Љаноса реке Мета, притоке Оринокоа. До времена доласка Европљана, територија Чибча покривала је више од 25.000 квадратних километара, а њихово становништво је бројало приближно милион људи.

Историја Долина Боготе и околне планинске падине карактеришу се природном влагом и благом, уравнотеженом климом. Ови фактори су допринели појави густо насељених подручја и развоју пољопривреде. Већ средином првог миленијума нове ере овде су постојала стална насеља, нека са популацијом већом од 1.000, и почеле су да се појављују прве протодржаве. У почетку су територије Чибча насељавала примитивна племена језичке породице Аравак. Међутим, до 5. века нове ере, потиснули су их преци Чибча, који су тамо мигрирали из Централне Америке преко Панамске превлаке. До 9. века, металургија је почела знатно да се развија. Од 12. и 13. века, појавила су се племенска уједињења Чибча. Државе Чибча, посебно од 15. века па надаље, често су биле нападнуте од стране суседних племена Аравак и посебно Кариб.

Прехиспански период Пошто нису сачувани писани записи о култури Чибча, до нас су дошли само извештаји из европских хроника, који покривају животе не више од две генерације пре доласка Шпанаца. Према легендама које су забележили хроничари, до краја 15. века Чибче су имале између пет и девет држава (племенских савеза). Међу њима, две најистакнутије биле су Тунха и Факата, које су се међусобно такмичиле за власт над осталим савезима, као и једна против друге.

Отприлике 1470. године, Саганмачика, владар краљевства Факата, повео је војску од 30.000 људи против кнежевине Фусагасуга, која се налазила у долини реке Паско. Кампања је завршена поразом Фусагасуга, чији се владар прогласио вазалом Факате. Убрзо се владар кнежевине Гванента побунио против Факате. Њен владар је био приморан да потражи помоћ од Мичуе, владара краљевства Тунџа. Према легенди, након што је пружио неопходну помоћ, Мичуа је позвао Саганмачику да дође у Тунџу и покаје се за злочине за које га је владар кнежевине Гванента оптужио. Саганмачика је одбио, а Мичуа је оклевао да нападне Факату. Након тога, према легенди, краљевство Факата је нападнуто од стране суседног племена Панче. Рат са њима је трајао 16 година. Након што је победио Панче, око 1490. године, Саганмачика је напао Мичуу.

Више од 100.000 ратника са обе стране (50.000 из Тунџе, 60.000 из Факате) учествовало је у одлучујућој бици код села Чоконта. Војскама су директно командовали врховни владари краљевстава. Обојица су погинули у бици. Ипак, народ Факата је изашао као победник, иако је смрт врховног владара практично поништила њихову победу.

Након овога, 1490. године, Немекене је постао владар Факате. Према легенди, увео је правни кодекс - такозвани „Немекене законик“. Такође је морао да одбије напад Панча и угуши побуну кнежевине Фусагасуга, са којом су се борбе посебно жестоко бориле, али се њихов принц на крају предао. Немекене је повео своје трупе у освојене земље и почео да се припрема за рат са Тунџом. Након што је окупио војску од приближно 50.000-60.000 ратника, кренуо је у поход. У крвавој бици, Немекене је рањен, а народ Факата је побегао, прогоњен од стране Туњиних ратника. Међутим, ни ова победа није довела до апсорпције једног краљевства од стране другог. Петог дана након повратка из похода, Немекене је умро, остављајући краљевство свом нећаку, Тискесузи. Током његове владавине, док је планирао да се освети владару Тунџе, шпански конквистадори су напали Факату.

Шпанско освајање У априлу 1536. године, одред од 800 људи предвођен Гонзалом Хименезом де Кесадом кренуо је из града Санта Марте на карипској обали, послат од стране шпанског гувернера да истражи и освоји унутрашњост Колумбије. Ово је углавном било подстакнуто широко распрострањеним гласинама о митској земљи Ел Дорадо. Скоро девет месеци, Кесадин одред је напредовао ка земљама Чибча, наилазећи на бројне препреке на путу. Више од 600 људи је умрло од болести и у окршајима са Индијанцима. Године 1537, преостале снаге од мање од 200 људи стигле су до висоравани Кундинамарка. Ослабљени међусобним ратовима и нападима суседних племена, и у почетку погрешно сматрајући Шпанце боговима, Чибче су пружиле мали отпор. До 1541. године земље Чибча-Муиска су потпуно укључене у Нову Гранаду. Њена престоница је постала град Санта Фе де Богота, који је основао Гонзало Кесада 6. августа 1538. године на месту изгореле индијанске тврђаве Факата.

До средине 18. века, култура и језик Чибча су потпуно изумрли.

Благо Чибча-Муиске Благо које је конкистадор Гонзало Хименез де Кесада заробио у Колумбији из Чибча-Муиске било је мање количине од оног које је Франсиско Пизаро заробио од Инка, што се може видети из извештаја краљевских званичника Хуана де Сан Мартина и Антонија де Лебрихе, који су лично учествовали у експедицији (јул 1539).

Музеј злата Музеј злата (Богота) је музеј Банке Републике Колумбије, који чува опсежну колекцију златних предмета из претколумбовских друштава која су насељавала територију данашње Колумбије. Колекција се састоји од приближно 34.000 златних и тумбага предмета, 25.000 керамичких, камених, шкољки, коштаних и текстилних предмета из култура Калима, Муиска, Нарињо, Кимбаја, Зену, Таирона, Сан Агустин, Тјерадентро, Толима и других. Према Билтену Музеја злата из 2003. године, музеј садржи 33.800 металних предмета, 13.500 керамичких предмета, 3.400 камених предмета, 1.200 предмета од шкољки, 330 коштаних предмета, 139 дрвених предмета, 145 текстилних предмета и неколико мумија.

Мисија музеја је да чува, истражује, инвентарише и излаже своје археолошке колекције накита и других занатских предмета из претколумбовских цивилизација.

У децембру 1939. године, Банка Републике је купила златни предмет тежине 777,7 грама. Био је то кречни малтер из културе Кимбаја. Набавка овог предмета високе естетске и историјске вредности убрзала је стварање музеја, јер иако је Банка претходно чувала четрнаест златних предмета из претколумбовских култура, набављених 1936-37. године, према сведочењима очевидаца, ови предмети су били смештени у картонску кутију и чувани у сефу Банке, те стога нису заиста сматрани колекцијом.

У почетку, Музеј није био отворен за ширу јавност. Од 1944. до 1959. године био је отворен за шефове држава, дипломате, чланове високих делегација и посебне госте колумбијске владе.

Економија

Пољопривреда и храна Пољопривреда је била темељ економије Чибча. До времена европске инвазије, Чибче су гајили значајан број усева: кромпир, киноу и кукуруз на планинским падинама, а слатки кромпир, касаву, парадајз, бундеве, пасуљ, ананас и авокадо у долинама. Такође су гајили памук, као и дуван и жбуње коке које се користило у ритуалне сврхе. Обрађивање земље обављало се примитивним мотикама. Од животиња, Чибче су припитомили само пса. Риболов је био добро развијен.

Лов је био једини извор меса за Чибче. Али пошто се лов на крупну дивљач (вепар, јелен) сматрао привилегијом племства, обични племенски људи су могли да лове само зечеве и птице уз дозволу племства. Пацови и гмизавци су такође једени.

Занати Чибче су имале високо развијене занате, посебно израду накита. Ткање, грнчарство и израда оружја такође су били уобичајени, као и вађење смарагда и угља и испаравање соли. Чибче алати попут секира, ножева и млинског камена правили су се од тврдог камена. Копља са врховима од печеног дрвета, дрвене палице и праћке коришћене су као оружје.

Чибче су постигле велики успех у ткању. Преле су памучна влакна у нити и ткале тканину глатке, густе текстуре. Такође су боје тканину методом штампања. Огртачи - листови тканине - носили су се као одећа.

Металургија и накит Чибчеве технике обраде метала значајно доприносе препознатљивој металургији америчких народа. Међу металима, Чибче су познавале злато, као и његове легуре са бакром и сребром. Користиле су многе технике обраде злата: масивно ливење, штанцање, спљоштење и преклапање листова.

Приликом израде златног накита, Чибче су често користили такозвану технику „изгубљеног воска“. Направили су калуп од глине и угља, затим га премазивали пчелињим воском, па још једним слојем глине, остављајући простор за левак за сипање метала. Глинени калуп се затим загревао, топећи восак унутра, стварајући простор за метал. Након уклањања воска, метал, претходно припремљен на ватри у посебној посуди од глине отпорној на топлоту са угљем, сипан је у врући калуп. Након очвршћавања, легура је попримала облик оригиналног воштаног предмета, након чега је глинена љуска разбијена, стварајући жељени одливак. Површина добијеног одливака је затим обично полирана песком или ситним каменчићима.

Поред тога, Чибче су једини народ древне Америке који је развио мале златне дискове (техуелос), који су, према неким истраживачима, служили као новац. Међутим, вероватно се не могу сматрати новцем у правом смислу те речи. Вероватно нису били облик универзалног еквивалента, већ једноставно украсни.

Грађевинарство Куће Чибче су обично биле грађене од дрвета и трске премазане глином. Најчешћи тип станишта био је округлог облика, са зидовима од трске и стубова, и конусним сламнатим кровом, понекад прекривеним керамичком посудом.

Друштво Чибче су биле подељене у бројна племена, којима су владали наследни принчеви (усаке). Већина племена је формирала унију, на челу са принчевом племена Туња, који је носио титулу цаке. Ова унија је била нестабилна и често се распадала, а јужни и северни принчеви су изазивали Туње за хегемонију.

Религија Чибче су обожавале сунце под именом бога Чиминицагахуа или Немтерекветеба (познатог и као Суе или Шуе) и месец (Чија), као супругу бога сунца. Венчање ова два божанства славило се на млад месец. У Боготи је дуга била поштована под именом Бочика. Чибче су такође обожавале бога земље по имену Чибчакум, богињу прамајку по имену Бачуе или Фуча-чоге („добра жена“) и бога Феа или Немкотокоа, заштитника уметности, занатлија, сликара, музике и песама. Фигурице налик животињама (тунџос) направљене од злата, златне прашине и разног драгуља приношене су боговима као жртве. Свештеник би златне фигурице однео у море, потопио их, а затим се окупао. Овај ритуал је послужио као основа за легенду о Ел Дораду. Папагаји, а у посебно свечаним приликама и људске жртве, такође су приношене боговима. Сваких 15 година, у ту сврху је одгајан дечак, који је представљао слику лутајућег бога сунца, а свечано су га убијали посебни свештеници који су водили аскетски начин живота у посебним институцијама. Чибче су оставиле многе споменике; такви су, на пример, камење са рељефним сликама жаба и других животиња, које су коришћене за извајање поменутих златних фигурица из златних плоча. Многе такве фигурице су сачуване; неке представљају

Постоји слика жене (прамајке Бачуеа) која држи дете. Пронађени су и прстенови за нос у облику полумесеца. Због ових прстенова, које су Чибче носили кроз носну преграду, суседни Инке су Чибче називали Киљасенка, што значи нос у облику месеца. Глинене посуде у облику људске фигуре и посуде осликане крстовима су такође интересантне.

Државе Чибча-Муиска

Факата (Баката, Богота) (око 1200-1539) Унија 18 племена. Главни град: Богота. Титула: Сипа. Сагуанмачика (око 1470-1490). Немекене (око 1490–1514) Тискесуза (1514–1538) Сакесасипа (Сагипа) (1538–1539)

1539 — Шпанско освајање.

Тунха (Дунзауа, Туња) (око 1200–1537) Унија 9 племена. Главни град — Тунха. Титула: Саке. Дунзауа (правно око 1100). Томагата (правно). Мичуа (око 1460–1490) Кемуенчаточа (око 1490–1537) Акиминзаке (1537–1540)

1540 — Шпанско освајање.

Ирак-Согамосо (око 1200–1539)