Правна одговорност се дефинише као подложност прекршиоца диспозиције санкцији. Одговорност кореспондира са обавезом коју налаже диспозиција и последицом коју прописује санкција. У правнотеоријском смислу одговорност је општи и нужан, основни правни појам. У практичном смислу, одговорност је услов ефикасности права која остварује његов смисао.

Да би правна норма остварила свој циљ у друштву, она садржи правило понашања (диспозицију). Онај субјект права који прекрши то правило понашања, односно који изврши прекршај или деликт, одговара за тај прекршај и тиме постаје подложан примени принудне мере, санкције. Правна одговорност је нужна последица противправног понашања, преко које државни апарат силе обезбеђује остваривање правног поретка.

Право превасходно регулише свесне и вољне радње. Међутим, правна одговорност може наступити и онда када прекршај није извршен намерно. У праву се као правне чињенице препознају различита психичка стања, попут намере (умишљаја) и нехата. Субјект ће одговарати чак и за несвесне радње (на пример, за нехатно наношење штете или нехатно кривично дело) уколико је према праву био обавезан да такву штетну последицу избегне својом свесном радњом.

Правна одговорност се не може избећи позивањем на непознавање правне норме. Право поставља строго правило ignorantia legis nocet (незнање закона шкоди). Сваки грађанин је дужан да се обавести о правним прописима који регулишу његове односе. Уколико лице изврши прекршај у незнању, одговараће потпуно исто као да је за норму знало, а само у ретким случајевима се незнање може узети као олакшавајућа околност. Када ово правило не би постојало, свако би могао да избегава вршење норми изговарајући се незнањем, чиме би правни поредак изгубио своју ефикасност.

У оквиру државне организације, питање одговорности највиших органа има посебне карактеристике у зависности од облика владавине. У монархији, поглавар државе ужива привилегију личне неодговорности. Монарх је "суверена личност" која не подлеже правним санкцијама, те правно не одговара ни за своје личне радње (попут кривичних дела) ни за политичке акте. Да би се обезбедила каква-таква одговорност, у парламентарној монархији за његове политичке акте одговарају министри путем премапотписа. За разлику од монарха, председник републике нема личне привилегије и подложан је праву као и сваки други грађанин. Он одговара за политику коју води и може бити смењен пре истека мандата па сноси политичку одговорност и одговара за кривична дела те сноси кривичну одговорност, иако му могу бити дате извесне процесне привилегије, попут суђења пред нарочитим судом.

Деликтна способност Да би лице могло да одговара за своје радње, оно мора бити способно да својим поступцима изазове правне последице. Способност да се одговара за своје радње, односно способност за извршење прекршаја, назива се деликтна способност.

Правни агент мора имати довољно развијену свест да би схватио шта правна норма од њега тражи и вољу да би се могао одлучити да ли ће поступити по њој или ће је прекршити. Лица која немају овако развијену свест и вољу (на пример, услед душевне болести) не могу својим свесним радњама изазивати овакве правне последице.

У грађанском праву, деликтна способност је способност да се сноси одговорност за нанету штету. У српском праву деца до 7 година су потпуно деликтно неспособна и за њих одговарају родитељи или старатељи. За малолетнике од 7 до 14 година важи оборива претпоставка о деликтној неспособности, док се пуна деликтна способност за накнаду штете стиче са 14 година.

У кривичном праву, она се назива деликтна кривичноправна способност. Потпуна способност се стиче пунолетством, али се за извесна лакша дела може стећи и раније као делимична деликтна кривичноправна способност. Нека лица могу бити ослобођена кривичне одговорности због својих личних привилегија (нпр. монарх у монархији ужива привилегију неодговорности). Пуна деликтна способност стиче се пунолетством (18 година), док се делимична способност стиче већ са 14 година (старији малолетници).

Врсте правне одговорности На основу тога ко сноси правне последице за учињени деликт, право разликује индивидуалну и колективну одговорност. Индивидуална одговорност постоји када одговара онај субјект који је својом сопственом, индивидуалном радњом прекршио диспозицију и изазвао забрањену последицу. У кривичном праву то могу бити извршилац дела, саизвршиоци, као и саучесници (подстрекачи и помагачи). У грађанском праву то је субјект који је непосредно проузроковао штету, лица за која закон предвиђа солидарну одговорност, или лице које је обавезно да надокнади штету коју је проузроковао неко други. С друге стране, колективна одговорност постоји када је санкцији подложан колектив коме извршилац недозвољене радње по неком својству припада. Најбољи пример је када правно лице одговара за штету коју трећим лицима причине његови органи.

Да би се санкција применила, правни поредак прописује услове под којима неко одговара. Субјективна одговорност постоји када се захтева да је прекршилац диспозиције крив за учињено дело. Ово је основни облик одговорности у кривичном праву, где се кривица доказује. У грађанском праву се кривица штетника (у виду непажње) најчешће претпоставља, али се он може ослободити одговорности ако докаже да штета није настала његовом кривицом (оборива претпоставка). Објективна одговорност (одговорност за последицу) постоји када се одговара искључиво зато што постоји узрочна веза између радње и штетне последице, потпуно без обзира на кривицу. Овај тип одговорности је карактеристичан за грађанско право у случајевима штете настале од опасне ствари (нпр. моторно возило у покрету, животиња) или опасне делатности (нпр. нуклеарна енергија, организација спортских такмичења), где власник или организатор одговара апсолутно.

Комбиновањем ова четири критеријума формирају се различити облици одговорности. Две главне врсте прекршаја су кривична дела и грађанскоправни деликти, којима одговарају две главне врсте одговорности и санкција према лицима, али поред њих постоје и друге специфичне врсте.

Кривична одговорност се односи на најтеже прекршаје правних норми, кривична дела. Ова врста одговорности и њене санкције имају првенствено за циљ да изврше одмазду према кривцу, као и да предупреде (спрече) даље вршење кривичних дела. Санкције за кривична дела су казне уз које могу постојати и друге споредне санкције. По свом саставу, оне су најтеже и састоје се у трајном или привременом одузимању разних важних добара прекршиоца, као што су живот, слобода, част, имовина, разна права и слично. За разлику од грађанскоправне одговорности, одузета имовина се овде по правилу не даје оштећеном лицу, већ заједници (држави).

Грађанска одговорност се односи на грађанскоправне деликте, тј. на противправне радње којима се неком лицу наноси штета. Основни циљ грађанске одговорности је да се накнади штета која је извршењем грађанског деликта причињена одговарајућем субјекту тј. оштећенику. За разлику од кривичних санкција које задиру у бројна лична добра, грађанскоправна санкција се састоји искључиво у одузимању имовине прекршиоцу, у виду обавезе накнаде штете.

У правној теорији се истиче да покушај да се кривична и грађанска одговорност тачно и до краја разграниче не може бити изведен с потпуним успехом. Иако се оне разликују по циљу (одмазда наспрам накнаде) и по саставу (одузимање разних добара наспрам одузимања само имовине), ова граница није апсолутна. Не може се порећи да и грађанска санкција у извесној мери има за циљ одмазду, а несумњиво има и превентивни карактер, док исто тако и кривична санкција може имати за циљ накнаду штете. У суштини, оба деликта се увек састоје у повреди неког друштвеног интереса.

Дисциплинска одговорност се односи на дисциплинске прекршаје које учине лица у оквиру неке службе или организације. За ове прекршаје предвиђене су посебне санкцијем, дисциплинске казне. Оне се по правилу састоје у одузимању извесних права која за прекршиоца проистичу из саме службе (нпр. губитак положаја, умањење плате и сл.). Административна одговорност се односи на управне, односно административне прекршаје. За њих се изричу посебне санкције у виду административних казни, које су по својој природи веома сличне кривичним казнама, али се примењују за прекршаје мање друштвене опасности од кривичних дела.

Референце

Категорија:Правна терминологија