Уј Симпосион () је неоавангардни уметничко-критички часопис који је излазио од 1965. године у Новом Саду на мађарском језику, па све до 1992. године када је престао да излази.
Историјат Часопис је излазио у Новом Саду од средине шездесетих година, а основали су га мађарски писци из Југославије из додатка новосадског листа Ifjúság под називом Új Symposion. У поднаслову часописа стајало је да је он неоавангардно уметничко-критички часопис, а окупљао је око себе младе уметнике алтернативне сцене у Новом Саду, пре свега мађарске, али и других националности. Након што је часопис забрањен 1983. године, излазио је прилично нередовно, а затим је трајно престао да излази 1992. током ратова деведесетих година.
Године 1992. комплетно издаваштво услед избијања рата у Југославији премештено у град Веспрем (Veszprém) у Мађарској.
Поред објављивања текстова младих мађарских писаца и уметника, преводили су и радове аутора који су писали на српскохрватском језику, попут Данила Киша, Мирослава Крлеже и Иве Андрића, те дела светских аутора попут Херберта Маркузеа, Лешека Колаковског, Езре Паунда и бројних других.
Забрана часописа Након студентских демонстрација 1968. и Хрватског пролећа, У налету репресивне политике Савеза комуниста Југославије, два броја часописа су забрањена крајем 1971, а пар месеци касније уследиле су и кривичне пријаве против два аутора и уредника часописа. Текстови два млада уметника, Шандора Роже и Мирослава Мандића, били су главни разлози за забрану два броја Уј Симпосиона, а Рожи и Мандићу 1972. досуђене су и затворске казне.
Текст Шандора Роже Свакодневни абортус (Mindennapi abortusz) Окружни суд у Новом Саду навео је као разлог за забрану 76. броја часописа Уј Симпосион. У 77. броју изашао је текст Песма о филму (Vers o flmrl) Мирослава Мандића. Наредне године покренут је и кривични поступак против двојице писаца и против одговорног уредника часописа Ота Толнаија. Толнаи, који је осуђен два пута, и због Рожиног и због Мандићевог текста, добио је условну казну, док је Рожа осуђен на затворску казну од три године, а Мандић од годину дана.
Случајем суђења Уј Симпосиона и суђењима против Шандора Роже, Мирослава Мандића и уредника Ота Толнаија, кроз детаљну анализу судских списа (пре свега у Рожином случају) и интервјуа вођених са Шандором Рожом, као и са професором Тибором Варадијем и уметницом Каталин Ладик, који су такође били блиско повезани са часописом и са судским процесима. Ова суђења су служила као средство политичке контроле – да ограниче слободу изражавања и застраше уметничку и интелектуалну сцену. Истовремено су показала и тежњу власти да контролише мањинске културне просторе и подстакне самоконтролу у друштву.
Током свог деловања постао је много више од часописа – представљао је авангардну интелектуалну радионицу и покрет који је снажно утицао на више генерација војвођанских мађарских аутора. Као једини авангардни мађарски периодик тог времена, неговао је експеримент, неоавангарду и нове облике израза, истовремено преносећи мађарским читаоцима специфичну, слободнију културну атмосферу југословенског друштва у односу на земље источног блока. Његов значај огледа се у ширењу плурализма и модернизацији мађарске књижевности, али и у симболичкој улози простора слободе и критичког мишљења.
Периодичност излажења Часопис је излазио месечо.
Изглед листа Часопис је био димензија 29 cm.
Место и година издавања Часопис је излазио у Ново Саду од 1965. до 1992. године.
Штампарија Штампан је у издавачком заводу Форум у Новом Саду.
Уредници Уредници и сарадници часописа били су Ото Толнаи, Иштван Домонкос, Надор Гион, Ласло Вегел, Магдолна Дањи, Беата Томка, Јанош Сивери, Ото Фенивеси, Атила Балаж, Балинт Сомбати, Ј. Ј. Радикс и многи други.
Референце
Спољашње везе Суђење часопису Уј Симпосион у Југославији (1971/72) Új Symposion
Категорија:Часописи на мађарском језику Категорија:Медији у Новом Саду Категорија:Мађари у Србији