мини|Дом прворођеног фашисте (Casa del Fascio Primogenito), трг Сан Сеполкро, Милано, Италија. Рационалистичка кула припојена барокној згради из 17. века (Палата Кастани, десно), у којој су се налазиле Мусолинијеве новине. Трг је дао име једном од првих фашистичких покрета, „Сансеполкристи”. Припајање ове модерне куле старој барокној згради означавало је фашистичку вољу за насилном модернизацијом земље и раскидом са прошлошћу. мини|Дом фашиста, Комо, Италија. Пројектовао га је Терањи, а сматра се најбољим примером италијанског рационализма. мини|Кампус Универзитета Сапијенца у Риму, Италија, 1938. У позадини се налази и зграда Националног истраживачког савета (CNR), још један пример фашистичке архитектуре, подигнута по налогу Гуљелма Марконија. мини|Палата Литорио, данас Палата Фарнезина, виђена са Стадиона мермера, Рим мини|Министарство ваздухопловства, Берлин, данас седиште немачког Министарства финансија. Један од главних примера нацистичке архитектуре. мини|Стадион мермера са Палатом Италијанског олимпијског комитета у позадини, Рим мини|Олимпијски стадион, Берлин мини|Конгресна дворана у Нирнбергу мини|Трг Гуљелма Марконија, ЕУР, Рим мини|Ђенова, Италија, два небодера на Дантеовом тргу, од којих је виши пројектовао Пјачентини и био је највиши небодер у Европи дуги низ година. Фашисти су писали о жељи да Ђенову претворе у „Њујорк Медитерана”. мини|Летње одмаралиште, Кјавари, Италија мини|Летње одмаралиште, Марина ди Маса, Италија мини|Дом инвалида (Casa del Mutilato), Напуљ, Италија мини|Дом фашиста, Предапио, Италија, једна од најпознатијих фашистичких грађевина смештена у Мусолинијевом родном граду, који је прошао кроз опсежне радове на проширењу и развоју током фашистичке ере мини|Дом фашиста, Имола, Италија мини|Дом фашиста, Трст, Италија
Фашистичка архитектура обухвата различите стилске правце у архитектури које су развили архитекти фашистичких држава, првенствено почетком 20. века. Фашистички архитектонски стилови постали су популарни крајем 1920-их са успоном модернизма, заједно са ултранационализмом који се везивао за фашистичке владе у западној Европи. Фашистички стилови често подсећају на оне из античког Рима, али се могу проширити и на модерну естетику. Грађевине из фашистичког периода често су се градиле са посебном пажњом усмереном на симетрију, једноставност и монументалну величину, нарочито када су у питању јавни објекти.
Бенито Мусолини је користио неколико архитектонских стилова, уграђујући класичне елементе у модерну рационалистичку архитектуру како би пренео осећај континуитета са античким Римом.
Националсоцијалистичка архитектура под влашћу Адолфа Хитлера често се повезује са италијанском фашистичком архитектуром. Она је такође користила нове архитектонске стилове, али је фаворизовала огољени класицизам у односу на модернизам, у покушају да уједини народ, означи нову еру националистичке културе и прикаже апсолутну владавину државе.
У појединим случајевима, попут италијанских „градова оснивања” (città di fondazione), нова архитектура је такође пратила потребе корпоративистичког економског модела: мање грађевине инспирисане локалном архитектуром понекад су биле фаворизоване ради стварања малих руралних градова. Ова пракса премештања становништва из градских центара у рурална подручја ради бављења пољопривредом или рада у рудницима, посебно у време аутаркије, слична је дезурбанизму.
Историја Фашистичка архитектура у облику рационализма са елементима класичне римске архитектуре настала је током владавине диктатора Бенита Мусолинија у Италији од 1922. до 1943. године. Мусолини је улагао у јавне грађевинске пројекте како би подстакао економски развој, стекао подршку народа и модернизовао земљу, али је посебно током тоталитарног убрзања 1930-их режим од својих архитеката тражио да рефлектују вредности фашизма, што је представљало облик педагошке архитектуре за масе.
Мусолини је користио све врсте медија, заједно са архитектуром, како би обликовао нови италијански идентитет. Када је дошао на власт, затекао је десетине различитих архитеката од којих је сваки имао свој стил, у распону од футуризма и рационализма до неокласицизма. Заједно са својим главним архитектом, Марчелом Пјачентинијем, координирао је и посредовао међу осталим архитектима како би фашистичкој архитектури дао „јединствен правац”, како је то Пјачентини називао.
Јеврејски архитекти у нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији Слично томе, након што је Хитлер дошао на власт 1933. године и претворио Немачку канцеларију у диктатуру, користио је архитектуру у форми огољеног класицизма са немачким карактеристикама као један од многих алата за уједињење и национализацију Немачке под његовом влашћу.
Хитлер је забранио Баухаус и јеврејске архитекте, од којих су неки побегли у Мандатну Палестину и касније изградили Бели град у Тел Авиву. Други, попут Волфганга Франкла, пронашли су уточиште у Италији, где су наставили да раде све до 1937. године, када је Италија такође усвојила расне законе. Међутим, чак и након 1937. године, неки италијански јеврејски архитекти били су изузети од расних закона, као што су Ђузепе Пагано и Виторио Морпурго, те су наставили да раде на неким од најважнијих фашистичких споменика и грађевина.
Морпурго је радио на зградама на новоформираном Тргу цара Августа (Piazza Augusto Imperatore), укључујући заштитни омотач око Олтара мира из 1938. године (срушен почетком 2000-их) и Музеј римских бродова на језеру Неми. У то време, фашистички пропагандисти су их сматрали за два најважнија јавна рада.
Морпурго и Пагано имали су снажну фашистичку веру; Пагано је био у Школи фашистичког мистицизма и добровољно се пријавио у Други светски рат. На крају су га Немци заробили, послали у концентрациони логор, где је преминуо од болести и малтретирања у амбуланти у Гусену 1945. године, само неколико дана пре ослобођења логора.
Еволуција италијанске фашистичке архитектуре Мусолинијев главни архитекта, Марчело Пјачентини, већ је био етаблирана фигура у италијанској архитектури пре фашистичког периода. Његови рани радови нису били у рационалистичком стилу, нити је у почетку био симпатизер фашизма, будући да се Националној фашистичкој партији придружио тек 1932. године. Слично Хитлеровом главном архитекти, Алберту Шперу, Пјачентини је развио блиску личну везу са диктатором и показао дубоко разумевање његових естетских и политичких жеља. И Пјачентини и Шпер истакли су се својом ефикасношћу и организационим вештинама.
Године 1922. фашисти су напали Пјачентинија због његових веза са слободним зидарством, али се он није придружио антифашизму, већ се ставио у службу Мусолинија. Пјачентини је желео да фашистичкој Италији да одговарајући архитектонски стил, а Мусолини му је узвратио тако што му је доделио неке од најважнијих јавних грађевинских пројеката режима. Пјачентини се истакао изузетном ефикасношћу и организационим вештинама, завршивши Трг победе у Бреши за само три године, као и усвајањем модернистичког рационалистичког стила и способношћу да протумачи Мусолинијеву визију. Његов успех у Бреши навео је и друге градове да му наруче пројектовање својих тргова на сличан начин.
Чак и пре него што је завршио трг у Бреши, добио је још већи пројекат: Универзитетски град Рима (кампус Универзитета Сапијенца у Риму). Пјачентини је пројектовао главну зграду ректората, а остатак пројекта поделио је међу другим архитектима, дајући им јединствен правац који треба да следе. Ђовани Папини ће га касније назвати: „координатором умова”.
Мусолини је у почетку био наклоњен модерној архитектури. Године 1931. посетио је другу изложбу рационалистичке архитектуре у Риму, где су била изложена дела архитеката као што су Терањи, Линђери, Либера, Фиђини и Полини. Мусолини је јасно ставио до знања да снажно подржава ову модерну архитектуру, идући толико далеко да је изјавио: „Рационализам мора бити архитектура фашизма”. Међутим, исте године је такође одобрио архитектонске пројекте који су имплементирали класичне елементе.
Улица помирења (Via della Conciliazione) у Риму, још једно Пјачентинијево дело, приказује једноставну али монументалну архитектуру са неокласицистичким елементима који се уклапају у центар Рима и близину Базилике Светог Петра.
Године 1934. фашистички посланици расправљали су о новом пројекту за Палату Литорио, централно седиште Националне фашистичке партије, које је требало изградити дуж Улице царских форума (Via dell'Impero) у Риму. Већина посланика, предвођена Робертом Фариначијем, била је против модерне архитектуре. Мусолини је стога позвао архитекте нове железничке станице у Фиренци и архитекте града Сабаудије у Рим и похвалио њихов рад, још једном потврђујући свој укус за модерну архитектуру. Од свих пријављених пројеката за седиште, од којих су неки били веома елегантни и футуристички, чак и са стакленим небодерима, а други више неокласицистички, Мусолини је изабрао пројекат који је био на пола пута између модерног и неоримског. Међутим, пројекат је касније премештен у близину Мусолинијевог форума (данас преименованог у Форо Италико), а зграда је редизајнирана да буде монументалнија и у складу са најновијим достигнућима фашистичке архитектуре. Данас се зграда користи као седиште Министарства спољних послова.
Према историчарима Ренцу де Феличеу и Паолу Николозу, то је било у време Другог италијанско-абисинског рата, када је популарни консензус достигао врхунац, да је фашизам прешао са логике „опстанка” на власти прикупљањем консензуса на логику „одважности” да се повуку смели потези, да се створи „нови човек” и да се још више продре у животе сваког грађанина, градећи веру око мита о античком Риму.
Како би масама пренела идеју о романству (romanità), фашистичка архитектура се померила ка више неоримским стиловима, а главна прекретница био је пројекат Е42. Осмишљен за Универзалну изложбу у Риму 1942. године, требало је да постане пример „Мусолинијевог града”. Његове зграде нису биле замишљене као привремене, попут оних на међународним изложбама у прошлости, већ су биле предвиђене да трају стотинама, ако не и хиљадама година. Био је намењен за смештај нових административних зграда Рима и да буде први корак у ширењу Рима према мору. Отворени су масивни булевари, од центра Рима све до мора, пролазећи кроз нови округ Е42. Дуж главних путева почела је изградња великих споменика и хотела за милионе посетилаца изложбе, од којих су неки и данас видљиви. Профит од изложбе би се такође користио за финансирање рата, за који се у то време очекивало да ће почети након 1942. или 1945. године. Поново су модерни пројекти, који су укључивали стаклене небодере, одбачени у корист зграда са римским елементима, града лукова и стубова чија је сврха била да пренесе идеју да се „народ освајача и господара вратио”.
Италијанска колонијална архитектура тог времена такође је укључивала модернистичке и монументалне грађевине; на пример, зграде на Скендербеговом тргу у Тирани, Албанија. Модернистичке грађевине у Асмари (Еритреја) проглашене су за Унескову светску баштину. Понекад су ове грађевине користиле локалне материјале и биле инспирисане локалном архитектуром, спајајући локалне и италијанске стилове.
Рана нацистичка архитектура Олимпијске игре 1936. Упркос разликама, немачки националсоцијализам се често сматра обликом фашизма; њихове архитектуре показују сличности, али и неке разлике.
Олимпијске игре 1936. додељене су Вајмарској Немачкој 1931. године. Када је Хитлер дошао на власт, одлучио је да искористи игре у пропагандне сврхе. Направио је планове за изградњу великог спортског комплекса у Груневалду под називом „Reichssportfeld”, са потпуно новим Олимпијским стадионом као његовим средиштем. Хитлер је желео грандиозније и екстравагантније објекте од оних које је 1931. године МОК-у предложио берлински тим за кандидатуру.