мини|Шпанска прсна плоча, 1590-1680. Пршњак или прсна плоча (), плочасти оклоп који штити груди. Заједно са леђним оклопом чини кирасу. Самостално или као део кирасе коришћен је од бронзаног доба до 19. века.
Терминологија Стара српска реч за овај део оклопа, ако је постојала, није сачувана, док су модерни називи различити и непрецизни. У својој студији о косовском боју из 1890, пуковник Јован Мишковић написао је да је оклоп у 14. веку имао следеће делове: "Шлем са подбрадником и визиром, који се могао подизати и спуштати, огрлицу, нарамењаке с рукавима, напршњак (кираса), наруквице, набедреник (од појаса до половине бутина), ногавице (до колена), колењаче, дизлуци с получизмама од металних крљушти. Испод напршњака имали су панцирли кошуљу, испод ње завој од коже, набијен кучином, а преко кирасе долазило је неко везено ткиво. Уз то долазио је још округао или овалан штит."
Термин пршњак употребио је Гавро Шкриванић у својој књизи Оружје у средњовековној Србији, Босни и Дубровнику из 1957. године, при чему га јасно разликује од леђног оклопа и кирасе, а задржао га је Ненад Лемајић у Лексикону српског средњег века (1999). Марко Алексић у књизи Марко Краљевић: Човек који је постао легенда (2015) задржава термин пршњак (за прсну плочу), а за кирасу користи термин грудни оклоп.
С друге стране, Петар Томац у студији о Косовском боју (1968) користи термин прсни оклоп, при чему не раздваја пршњак од кирасе, а исти термин користи и Војна енциклопедија (1973).
Преведена дела користе различите термине:
превод Енгелса из 1953. користи прсни оклоп како за пршњак тако и за кирасу, док се на другом месту за кирасу користи термин грудњак. у књизи Оружје и оклопи (превод из 1990) доследно се користе термини прсни оклоп и грудни оклоп (за кирасу) и прсна плоча (за пршњак). у књизи Витезови кроз историју (превод из 2003) користи се термин грудне плочице за пршњак.
Самостална употреба мини|Римски пршњак ношен преко верижног оклопа, 4. век. мини|Реплика копљаничког оклопа из 17. века: морион, пршњак и набутнице. Пршњак је коришћен самостално, без леђне плоче, код старих Римљана, у доба оклопа прелазног типа (13-14. век) и код аркебузира и копљаника у 17. веку, док је код кирасира остао у употреби све до Првог светског рата.
Римска република У доба Римске републике, пре Маријевих реформи, најчешћи оклоп римских војника био је мали пршњак величине око једне квадратне стопе (30 x 30 цм) који је покривао срце, привезан за кожни грудњак каишевима са бронзаним плочицама који су ишли преко рамена. Пошто су у то време римски војници сами куповали своју опрему, само су центуриони и имућнији војници имали љускасти или верижни оклоп.
Средњи век Крајем 13. века кожни и метални пршњаци почели су да се носе као допуна верижним кошуљама витезова. У 14. веку то је постало правило, а око 1370. измишљене су и леђне плоче.
Нови век Са увођењем и развојем ватреног оружја, оклоп коњице и тешке пешадије у Европи постајао је све лакши. Тако су од средине 16. века коришћени полуоклопи, почетком 17. века оклоп аркебузира и копљаника је сведен на шлемове и кирасе, а средином 17. века напуштене су и леђне плоче.
Напомене
Референце
Литература
Категорија:Средњовековни оклоп Категорија:Рани модерни оклоп