Сказ је усмена форма приповедања која се првенствено везује за руску књижевност. Термин води порекло од руске речи сказать, говорити, а такође се доводи у везу са речима као што су рассказ прича и сказка, бајка. Овај говор представља мешавину дијалекта и жаргона који имају функцију у карактеризацији јунака. Овакав говор је део ширег наратива неког књижевног дела и није обележен знацима навода. Сказ се не појавује само у књижевности већ је и део руског комичног монолога. Историја појма Сказ је први описао руски формалиста Борис Ејхенбаум крајем друге деценије двадесетог века. У неколико чланака објављених тих година, Ејхенбаум је описао овај феномен као форму непосредованог или импровизованог говора. Посебно га је доводио у везу са приповетком „Шињел“ Николаја Гогоља, у свом есеју из 1919. године „Како је направљен Гогољев шињел“. Ејхенбаум је видео сказ као кључни појам руске културе и смтарао је да се руска књижевност није могла развити без јаке везе са усменом традицијом. Међу осталим критичарима који су расправљали о теорији сказа 1920-их година налазе се и Јуриј Тирњанов, Виктор Виноградов и Михаил Бахтин. Последњи инсистира на важности улоге сказа у стилизацији и разликовању сказа као једноставне форме објективизованог говора (код Тургењева или Лескова) и двогласног исказа, у којем је видљива пародијска интенција аутора (Гогољ или Достојевски).
У 19. веку овај поступак, поред Гогоља, најчешће су користили Николај Лесков и Павел Мелников. У двадесетом веку користили су га Михаил Булгаков, Алексеј Ремизов, Михаил Зошченко, Андреј Платонов и Исак Бабељ. Термин се такође користи да би означио сличан поступак и у другим књижевностима; у последње време популаризовао га је британски писац и књижевни критичар Дејвид Лоџ. Џон Мулан, енглески универзитетски професор проналази елeменте сказа у Селинџеровом роману Ловац у житу и роману Vernon God Little аутора Дбак Пјера.
Сказ у српској књижевности У српској књижевности сказ се првенствено везује за фоклкорни реализам, варијанту реализма која настаје под утицајем руских аутора, пре свега Гогоља, али и народнекњижевности и усмених облика приповедања. Најпознатији представник је Милован Глишић. У књижевности двадесетог века сказ се може пронаћи у прози ДрагославаМихаиловића, као једна од карактеристика стваносне прозе или прозе новог стила. Сказ постаје један од препознатљивих наративних поступака ове прозе која се јавља као одговор на модернистичке експерименте и ревитализује неке од поступака каракеристичних за реализам, а њени јунаци су углавном маргинализовани појединци, док садржај често има наглашњну социјално-критичку компоненту.
Референце
Категорија:Руска књижевност