Печени пасуљ је јело које се традиционално припрема од белог пасуља који се најпре делимично скува, а затим споро пече у сосу на ниској температури током дужег временског периода. Савремене индустријске варијанте, као што је конзервирани печени пасуљ, не припремају се печењем, већ се термички обрађују кувањем под притиском и стерилизацијом.
Конзервирани печени пасуљ најчешће се прави од ситног белог пасуља, који потиче из Перуа. У региону Нове Енглеске користе се и различите аутохтоне сорте махунарки.
Пасуљ у сосу од смеђег шећера или кукурузног сирупа, са парадајзом или без њега, широко је доступан у многим земљама. Компанија Kraft Heinz највећи је произвођач конзервираног печеног пасуља у Европи, док је Bush Brothers највећи произвођач у Сједињеним Америчким Државама.
Конзервирани печени пасуљ се користи као готова, практична храна. Већина производа је у потпуности скувана и може се конзумирати топла или хладна, директно из конзерве. Компанија H. J. Heinz започела је производњу конзервираног печеног пасуља 1886. године. Почетком XX века овај производ је постао широко распрострањен, нарочито у Уједињеном Краљевству, где се често служи као део традиционалног доручка.
Историја Порекло печеног пасуља везује се за домородачке народе Америке, који су припремали пасуљ потапањем и спорим печењем још у праисторији. Археолошки докази указују да су слични начини припреме постојали већ око 1500. године пре нове ере у оквиру Мајанска цивилизација.
У североисточном делу Америке, различити домородачки народи, укључујући Ирокези, Нарагансет и Пенобскот, мешали су пасуљ са јаворовим сирупом и медвеђом машћу, припремајући га у земљаним посудама које су стављали у јаме обложене ужареним камењем. Ове јаме, познате као „bean hole“, омогућавале су споро кување током дужег временског периода.
Овај начин припреме касније је постао традиција у држави Мејн, где се практиковао у дрвосекачким камповима, у којима је пасуљ припреман на овај начин био једно од основних јела. Ватра би се ложила у јами обложеној камењем, након чега би се остављала да се претвори у жар. Потом би се у пепео постављала посуда са зачињеним пасуљем, која би се прекривала земљом и остављала да се кува преко ноћи или дуже.
Британски колонисти у Новој Енглеској били су први Европљани који су прихватили ово јело и прилагодили га сопственој кухињи. Уместо јаворовог сирупа користили су меласу или шећер, а уместо медвеђе масти свињско месо, као што су сланина или шунка. Пасуљ су кували у посудама изнад ватре, а не у земљи, што је представљало прилагођавање доступним условима.Свака колонија развила је своје варијанте јела, у зависности од врсте пасуља која је била доступна.
Иако су постојале претпоставке да печени пасуљ потиче од француског јела касуле, то се сматра мало вероватним, јер су врсте пасуља које се користе у овом јелу пореклом из Северне Америке и у Европу су доспеле тек у XVI веку. Могуће је да су колонисти искористили своја знања о припреми јела попут касуле како би прилагодили технику кувања, али су основни поступци већ били познати домородачким народима.
Слично јело од пасуља и сланине постојало је и у средњовековној Енглеској. У XIX веку, кувари из Нове Енглеске објављивали су рецепте који су се проширили на друге делове Сједињених Америчких Држава и Канаде, чиме је јело стекло широку популарност.
Припрема и карактеристике Традиционално, печени пасуљ се заслађивао јаворовим сирупом, што је била пракса домородачких народа, док су енглески колонисти од XVII века све више користили смеђи шећер. У XVIII веку, меласа произведена у Америци постала је уобичајено заслађивачко средство, делимично и због избегавања британских пореза на шећер.
Варијанта са меласом постала је тесно повезана са градом Бостон и често се назива „бостонски печени пасуљ“.
У региону Нове Енглеске данас се печени пасуљ припрема или са јаворовим сирупом (у северним деловима) или са меласом (у области Бостона), а традиционално се кува са сланином у керамичкој посуди у пећи током шест до осам сати. У недостатку пећи, посуда се поставља у жар поред огњишта, где се пасуљ полако кува.
Савремене методе припреме укључују употребу рерни, спорих кувара или различитих посуда као што су ливени лонци и ватросталне посуде. Без обзира на начин припреме, јело се одликује слатко-сланим укусом и смеђкастом или црвенкастом бојом.
Распрострањеност Иако је првобитно био карактеристичан за Нову Енглеску, печени пасуљ је временом постао распрострањен у многим земљама и данас се често служи на роштиљима и излетима. Због једноставне припреме и могућности конзумирања без додатне обраде, представља погодну храну за употребу на отвореном.
У турској кухињи постоји сродно јело kuru fasulye, које се припрема као гулаш од белог пасуља у сосу од парадајза. Иако се најчешће динста, традиционално се припрема тако што се пасуљ потапа преко ноћи, делимично кува, а затим споро пече.
Печени пасуљ у Србији У српској кухињи не постоји директан еквивалент печеном пасуљу у облику слатко-сланог јела, али је по начину припреме најсроднији пребранац. Пребранац се припрема од белог пасуља и црног лука, уз додатак уља и зачина, након чега се пече у рерни.
За разлику од америчке варијанте, српски пребранац нема слатке компоненте, већ има изражен слан и зачињен укус. Пасуљ је у Србији једно од основних традиционалних јела и најчешће се припрема као чорбасто или густо кувано јело, док је печена варијанта карактеристична за посне оброке и традиционалну кухињу. Референце
Категорија:Храна Категорија:Српска кухиња Категорија:Светска кухиња Категорија:Британска кухиња Категорија:Иранска кухиња Категорија:Мексичка кухиња