Душан Кецмановић (Београд, 1942 – Сиднеј, 2014) био је српски и југословенски психијатар, универзитетски професор, академик и јавни интелектуалац.
Током каријере предавао је на више универзитета у бившој Југославији и иностранству. Био је и редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Сарајеву.
Биографија Унук је проте Душана Кецмановића, члана Конститутивне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из 1918, посланика, сенатора, који је умро у Београду 1942, прогнан од усташа. Брат је српског универзитетског професора Ненад Кецмановића.
Медицински факултет завршио је 1965, магистрирао 1968, специјализацију из неуропсихијатрије положио је 1971 а докторирао је 1973. године.
Академску каријеру започео је на Медицинском факултету у Сарајеву. За асистента је изабран 1974, за доцента 1977, за ванредног професора 1982, а за редовног професора 1986. Исте године постао је редовни професор социјалне психијатрије са општом психопатологијом на Факултету политичких наука у Сарајеву. Усавршавао се у водећим светским центрима: у Модсли болници у Лондону, у установама за ментално здравље у Паризу, Трсту и Верони, као и у Варшави и Бечу.
Држао је бројна предавања у иностранству и био члан редакција више стручних часописа.
На Психијатријској клиници „Др Недо Зец“ био је шеф Клиничко-психијатријског одељења. Учествовао је у оснивању дневне болнице са центром за кризна стања и сталном теле-апел службом, као и Кабинета за психијатријску епидемиологију. До 1992. је радио као професор психијатрије на Медицинском факултету као и политичке психологије на Факултету политичких наука у Сарајеву. Од 2000. био је професор по позиву на Медицинском факултету у Београду.
По избијању ратова за југословенско наслеђе, наставио је каријеру у Аустралији, где је почео да публикује научне и стручне радове на енглеском језику. Његови радови цитирани су више од 800 пута у међународној литератури, на више језика. Као први аутор објавио је 273 рада у 42 часописа.
Кецмановићев рад био је усмерен на три области: социјалну психијатрију, психолошке аспекте етнонационализма и теоријске основе психијатрије.
За научни и стручни рад добио је више награда. За дописног члана Академије наука и уметности Босне и Херцеговине изабран је 1990. године. Био је члан Европске академије наука и уметности у Салцбургу.
Објавио је 26 научних монографија кодх америчких и европских издавача као и велики број студија у домаћим и водећим иностраним научним часописима. Четири деценије објављивао је у Културном додатку „Политике”.
Део свог научног и публицистичког рада посветио је анализи национализма, колективних идентитета и психолошких аспеката друштвених сукоба.
Преминуо је у Сиднеју 2014. године.
Одабрана дела
„Психијатрија” (1986) „Између нормалног и патолошког” (1973) „Друштвени коријени психијатрије” (1978) „Употреба душевног болесника” (1986) „Психополитика мржње” (1999) „Психијатрија у критичком огледалу” (2008) „Етничка времена” (2011) „Очима психијатра" (2012) „Психијатрија против себе" (2012) „У потрази за идентитетом психијатрије" (2014)
Референце
Спољашње везе Гостовање Кецмановића у емисији Агапе (2014)
Категорија:Рођени 1938. Категорија:Умрли 2014. Категорија:Српски психијатри Категорија:Српски психолози Категорија:Српски професори