Архитектура нултог поверења (енгл. Zero Trust Architecture, ZTA) представља стратегију пројектовања и имплементације информационих система. Овај приступ представља један од кључних савремених модела сајбер-безбедности. Основни принцип ове архитектуре јесте да се корисницима и уређајима не сме унапред веровати, чак ни у случају када су повезани на привилеговану мрежу, као што је корпоративна локална мрежа (LAN), нити када су претходно били верификовани. Овај приступ познат је и као безпериметарска безбедност (енгл. perimeterless security), а раније се називао и депериметаризација (енгл. de-perimeterization).

Имплементација архитектуре нултог поверења заснива се на успостављању верификације идентитета, провери усклађености уређаја пре одобравања приступа, као и на обезбеђивању приступа са најмањим неопходним привилегијама искључиво експлицитно овлашћеним ресурсима. Савремене корпоративне мреже обично се састоје од више међусобно повезаних зона, услуга у клауду и инфраструктуре, веза са удаљеним и мобилним окружењима, као и повезивања са неконвенционалним ИТ системима, као што су IoT уређаји.

Традиционални приступ, који подразумева поверење корисницима и уређајима унутар претпостављеног „корпоративног периметра“ или путем VPN везе, најчешће није довољан у сложеном окружењу корпоративних мрежа. Приступ нултог поверења заступа узајамну аутентификацију, која укључује проверу идентитета и интегритета корисника и уређаја без обзира на њихову локацију, као и додељивање приступа апликацијама и услугама на основу степена поузданости идентитета корисника, статуса уређаја и резултата аутентификације корисника. Архитектура нултог поверења предложена је и за примену у специфичним областима, као што су ланци снабдевања.

Принципи нултог поверења могу се применити и на приступ подацима, као и на управљање подацима. Ово доводи до концепта безбедности података засноване на нултом поверењу, при чему сваки захтев за приступ подацима мора бити динамички аутентификован и ограничен на најмањи неопходан ниво привилегија. Ради утврђивања да ли приступ може бити одобрен, могу се примењивати политике засноване на атрибутима података, идентитету корисника и типу окружења, уз употребу контроле приступа засноване на атрибутима (ABAC). Овакав приступ безбедности података омогућава ефикасну заштиту приступа подацима.

Дефиниције Неколико дефиниција нултог поверења предложено је од када је овај термин први пут употребљен 1994. године.

Ране дефиниције У априлу 1994. године, термин „нулто поверење“ увео је Стивен Пол Марш у својој докторској дисертацији из области рачунарске безбедности на Универзитету у Стирлингу. Маршов рад проучавао је поверење као ограничен ресурс који се може математички описати, истичући да концепт поверења превазилази људске факторе као што су морал, етика, законитост, праведност и расуђивање.

Проблеми такозваног „Smartie“ или „M&M“ модела мреже (рани опис концепта депериметаризације) описани су у чланку објављеном у мају 1994. године у часопису Network World, од стране инжењера компаније Sun Microsystems. У том раду, периметарска заштита заснована на заштитним зидовима описана је као тврда љуска око меког центра, слично „Cadbury Egg“ чоколадном јајету.

Године 2001. објављена је прва верзија OSSTMM-а (Open Source Security Testing Methodology Manual), која је делимично обрађивала концепт поверења. Верзија 3, објављена око 2007. године, садржи читаво поглавље посвећено поверењу, у којем се наводи да је „поверење рањивост“ и разматра примена десет OSSTMM контрола заснованих на нивоима поверења.

НИСТ дефиниција Године 2018, Национални институт за стандарде и технологију Сједињених Америчких Држава (NIST), у сарадњи са Националним центром за изврсност у области сајбер-безбедности (NCCoE), објавио је документ NIST SP 800-207 – Zero Trust Architecture. У овој публикацији, нулто поверење дефинише се као скуп концепата и идеја осмишљених да смање неизвесност приликом доношења прецизних одлука о приступу по појединачном захтеву у информационим системима и услугама, у условима када се мрежа посматра као потенцијално компромитована.

Архитектура нултог поверења (ZTA) представља план сајбер-безбедности једне организације који примењује концепте нултог поверења и обухвата односе између компоненти, планирање радних токова и политике приступа. Сходно томе, организација заснована на нултом поверењу подразумева мрежну инфраструктуру (физичку и виртуелну), као и оперативне политике које су успостављене као резултат примене архитектуре нултог поверења.

Постоји више начина за имплементацију свих принципа нултог поверења; потпуно решење архитектуре нултог поверења обично укључује елементе сва три приступа:

примену унапређеног управљања идентитетима и контроле приступа засноване на политикама примену микро-сегментације примену преклопних мрежа (overlay networks) или софтверски дефинисаних периметара (software-defined perimeters)

ZT-Kipling методологија У септембру 2025. године, Европски институт за стандарде у телекомуникацијама (ETSI), преко Техничког комитета за сајбер-безбедност (ETSI TC CYBER), објавио је техничку спецификацију TS 104 102, која детаљно описује ZT-Kipling методологију. Ова методологија дефинише нулто поверење (ZT) на следећи начин:

Нулто поверење представља безбедносну стратегију (или приступ) засновану на одсуству имплицитног поверења у дигиталном окружењу, са циљем откривања и спречавања безбедносних инцидената, уз доследну (односно континуирану) проверу свих корисника, свих уређаја, свих слојева (нпр. OSI модел слојева, препорука ITU-T X.200), свих апликација и свих локација у реалном времену (у току извршавања), као и примену безбедности у оквиру CI/CD (континуирана интеграција и континуирана испорука) процеса. Оваквим приступом обезбеђује се превентивна заштита од свих вектора напада у свим фазама напада, чиме поверење постаје експлицитно.

ZT-Kipling методологија превазилази основне принципе архитектуре нултог поверења (ZTA) дефинисањем скупа од пет обавезних, итеративних корака. Овај приступ третира нулто поверење као континуиран и итеративан процес. Суштина систематичности ове методологије огледа се у примени такозваних Киплингових критеријума: шта, зашто, када, где, ко и како. Ових шест питања систематски се примењује и разматра у оквиру сваког од пет итеративних корака:

Корак 1 - дефинисање заштићене површине Корак 2 - мапирање токова трансакција Корак 3 - изградња архитектуре нултог поверења (ZTA) Корак 4 - креирање политика нултог поверења Корак 5 - надзор и одржавање

Овај процес се понавља током читавог животног циклуса заштићене површине, која мора бити јасно дефинисана у првом кораку методологије. Техничка спецификација TS 104 102 успоставља ZT-Kipling методологију као систематски и циклични оквир управљања нултим поверењем.

Модел ZT-Kipling методологије има значајну примену у областима као што су сајбер-безбедност, информационе технологије и мрежна безбедност, где је неопходно обезбедити висок ниво заштите података и система. Његова примена омогућава детаљну анализу ризика, као и ефикасно управљање ризиком у сложеним дигиталним окружењима. Поред тога, овај приступ је уско повезан са концептима као што су дигитална трансформација и информациона безбедност, јер омогућава организацијама да унапреде своје безбедносне механизме и прилагоде се савременим претњама.

Ова методологија се примењује и у развоју безбедносних политика и заштити информационих система.

Остале дефиниције Године 2010. термин „модел нултог поверења“ употребио је аналитичар Џон Киндерваг из компаније Forrester Research како би означио строже програме сајбер-безбедности и контроле приступа у оквиру корпоративних система.https://www.virtualstarmedia.com/downloads/Forrester_zero_trust_DNA.pdf

Историја Године 2003. изазови у дефинисању периметра ИТ система једне организације истакнути су од стране Jericho Forum-а, који је разматрао тренд познат под називом „депериметаризација“ (de-perimeterisation).

Као одговор на операцију „Aurora“, кинески напредни трајни напад (APT) из 2009. године, компанија Google започела је имплементацију архитектуре нултог поверења под називом BeyondCorp.

Током 2010-их година, архитектуре нултог поверења постале су све заступљеније, делимично под утицајем све шире употребе мобилних и клауд услуга.

Године 2019. Национални центар за сајбер-безбедност Уједињеног Краљевства (NCSC) препоручио је да мрежни архитекти размотре приступ нултог поверења приликом развоја нових ИТ система, нарочито у случајевима када је планирана значајна употреба клауд услуга. NCSC такође дефинише скуп кључних принципа који су у складу са концептом архитектуре нултог поверења:

јединствен и поуздан извор идентитета корисника аутентификација корисника аутентификација уређаја додатни контекст, као што су усклађеност са политикама и стање уређаја политике ауторизације за приступ апликацијама политике контроле приступа унутар апликација

У септембру 2025. године, Европски институт за стандарде у телекомуникацијама (ETSI), преко Техничког комитета за сајбер-безбедност (ETSI TC CYBER), објавио је техничку спецификацију TS 104 102, која описује ZT-Kipling методологију за постизање безбедносног модела нултог поверења.

Примена по секторима

Државна управа У Сједињеним Америчким Државама, Извршна уредба 14028 (мај 2021) наложила је федералним агенцијама усвајање архитектура нултог поверења, након чега је Канцеларија за управљање и буџет (Office of Management and Budget) издала меморандум M-22-09, којим се од агенција захтева испуњавање конкретних безбедносних циљева заснованих на нултом поверењу до краја фискалне 2024. године.https://www.whitehouse.gov/wp-content/uploads/2022/01/M-22-09.pdf

Здравство Министарство здравља и социјалних услуга Сједињених Америчких Држава (HHS) препознало је принципе нултог поверења као кључне за јачање сајбер-безбедности у здравственом сектору. У концептуалном документу о сајбер-безбедности здравственог сектора из 2023. године, нулто поверење је истакнуто као један од основних оквира за заштиту од уцењивачких софтвера и других претњи усмерених на електронски заштићене здравствене податке.

У децембру 2024. године објављен је Нацрт предлога прописа (Notice of Proposed Rulemaking – NPRM) за ажурирање HIPAA Security Rule, који предлаже захтеве у складу са принципима нултог поверења. Ови захтеви укључују обавезну вишефакторску аутентификацију, сегментацију мреже, енкрипцију података у мировању и током преноса, вођење евиденције технолошких ресурса, као и елиминацију имплицитног поверења кроз укидање категорије „адресибилних“ имплементационих спецификација.

Види још

Заштита на интернету Безбедност информација Ауторизација Криптографија Малвер

Референце

Спољашње везе

https://doi.org/10.6028/NIST.SP.800-207