Односи Свете столице и Југославије су били историјски билатерални односи између Свете столице и сада распале Југославије (и Краљевине Југославије и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије). Социјалистичка Федеративна Република Југославија је била једина источноевропска социјалистичка држава са којом је Света столица имала званичне дипломатске односе. Упркос неслагањима око унутрашњих југословенских питања (која су довела до привременог прекида односа 1952. године), блиски односи су успостављени у контексту међународног разумевања њихових политика према глобалном југу и суочавања са огромним изазовима земаља у развоју.

Историја Краљевина Југославија Пре стварања Југославије, Света столица је потписала конкордат са Краљевином Србијом 1914. године, непосредно пред почетак Првог светског рата. Редовни дипломатски односи између Свете столице и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца успостављени су 1920. године. На попису из 1921. године, 39% југословенских грађана изјаснило се као католици, што је била друга највећа конфесија одмах иза православне са 48%. Нова краљевина је намеравала да потпише нови конкордат са Ватиканом уз подршку етничког хрватског руководства. Ипак, Стјепан Радић се успротивио тој идеји јер је оптужио папу за подршку италијанском иредентизму и залагао се за идеју независне хрватске католичке цркве. Након убиства краља Александра I Карађорђевића у Француској 1934. године, Југославија и Света столица потписале су нови конкордат 1935. године. Српска православна црква је оптужила државу да даје привилегије католицима које не ужива ниједна друга конфесија. Православна црква је стога покренула активности како би извршила притисак да се одустане од споразума, упозоравајући православне посланике у Скупштини Југославије да гласају против конкордата. Српски патријарх Варнава преминуо је на дан ратификације конкордата 1937. године, што је довело до даље политичке кризе и југословенског повлачења из споразума касније те године.

Други светски рат и непосредне послератне године Умешаност католичког свештенства са усташама у Независној Држави Хрватској (НДХ), нацистичкој марионетској држави створеној на територији окупиране Југославије од стране Сила Осовине, изазвала је значајне контроверзе и довела до послератних одмазди. Нове власти су забраниле предавање катихизиса у државним школама, експроприсале велику црквену имовину и ставиле ван закона део верске штампе, што је перцепирано као кршење верских слобода. Ватикан је осудио југословенску политику, а посебно југословенско поступање у случају Алојзија Степинца. Када је 1952. године Алојзије Степинац проглашен за кардинала Загребачке надбискупије, Југославија је одлучила да прекине односе са Светом столицом.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија Године 1967. Југославија је нормализовала своје односе са Светом столицом, а папа Павле VI је заједно са председником Југославије Јосипом Брозом Титом радио на постизању мира у Вијетнаму. За разлику од других социјалистичких држава тог времена, Католичка црква је задржала активну улогу у југословенском друштву. У марту 1971. године, председник Тито је посетио Свету столицу и папу Павла VI, поставши тако први лидер једне социјалистичке републике који је дошао у званичну посету Светој столици. Ватикански дневни лист L'Osservatore Romano упутио је речи добродошлице председнику на својој насловној страни уз речи „Поздрав председнику Титу”. Према речима хрватског дипломате и ватиканског аналитичара Вјекослава Цврље, који је служио као први амбасадор Југославије при Светој столици, председнику Титу је указана посебна пажња од стране папе. Када је Тито стигао на Аеродром Чампино, дочекао га је кардинал Ђовани Бенели и многи други високи званичници Ватикана.

Године 1977. папа Павле VI, осврћући се на улогу Југославије у Покрету несврстаних, изразио је своју захвалност за активност Југославије у тежњи за бољом сарадњом међу народима, посебно у питањима која се тичу мира, разоружања и подршке коју дугују земљама у развоју. Секретар Савета за јавне послове Цркве Акиле Силвестрини предводио је делегацију Свете столице на државној сахрани Јосипа Броза Тита 1980. године.

Распад Југославије Света столица, предвођена папом Јованом Павлом II, одиграла је истакнуту улогу у процесу који је довео до признања независности југословенских република Хрватске и Словеније, те је своје формално признање дала 13. јануара 1992. (намера је већ најављена 20. децембра 1991), два дана пре признања од стране држава чланица Европске економске заједнице.

Види још Југословенски Аушвиц и Ватикан Јосип Јурај Штросмајер (оснивач Југославенске академије знаности и умјетности) Винко Прибојевић Јурај Крижанић Фрањо Рачки Односи Босне и Херцеговине и Свете столице Односи Свете столице и Хрватске Односи Свете столице и Северне Македоније Односи Србије и Свете столице

Референце

Спољашње везе

Категорија:Односи Србије и Ватикана