Прва подјела Пољске () догодила се 1772. као прва од три подјеле које су, до 1795. окончане постојања Државне заједнице Пољске и Литваније (краће Пољска). Нарастајућа моћ Руске Империје угрожавала је Краљевину Пруску и Хабзбуршку монархију, што је био главни мотив за прву подјелу.
Пруски краљ Фридрих Велики је осмислио ову подјелу како би спријечио Аустрију да ступи у рат, будући да је завидјела на руским успјесим против Османског царства. Територије Пољске раздијелили су њени моћнији сусједи (Аустрија, Русија и Пруска) како би поново успоставили обласну равнотежу моћи у средњој Европи између те три државе.
Будући да Пољска није могла успјешно да се одбрани, а како су туђе трупе већ биле унутар земље, пољски Сејм је 1773. озваничио (ратификовао) подјелу током „Диобног Сејма”, који су сазвале три поменуте силе.
Позадина До касног 18. вијека, Пољско-литванска заједница спала је са положаја европске силе на државу под снажним утицајем Русије, поставши готово њен протекторат (или вазал). Руски цар је фактички бирао пољско-литванске владаре током „слободних избора” и одлучивао о исходу великог дијела унутрашње политике Пољске. Примјера ради, Репњинов Сејм (1767—1768) назван је по руском изасланику Николају Репњину, који је незванично предсједавао његовим засједањима.
До Прве подјеле дошло је након што се промијенила равнотежа моћи у Европи, при чему су руске побједе против Османлија у Руско-турском рату (1768—1774) ојачале Русију и угрозиле интересе Хабзбурга у тој области (нарочито у Молдавији и Влашкој). Хабзбуршка Аустрија је тада почела да разматра покретање рата против Русије.
мини|десно|Слика Европе за јул 1772, британски сатирични приказ.
Француска је гајила пријатељске односе са Османским царством, али и са Пруском и Аустријом, те је предложила низ територијалних прекрајања према којима Османско царство не би страдало од Аустрије и Русије. Заузврат, Аустрији би се надокнадило дијеловима пруске Шлеске, док би Пруска повратила Ермланд (Вармију) — дио Пруске који је Пољска припојила након Другог торуњског мира (1466) — уз Војводство Курландију и Семигалију, које је већ било под превлашћу (хегемонијом) балтичких Нијемаца.
Пруски краљ Фридрих II није имао намеру да се одрекне Шлеске, коју је недавно стекао у Шлеским ратовима (1740—1763), али је истовремено тежио мирном рјешењу. Руско-пруски савез могао га је увући у потенцијални рат против Аустрије, док су Седмогодишњи рат (1756—1763) и његови исходи оставили пруску државну благајну и војску ослабљеним. Попут Француске, био је вољан да заштити посустало Османско царство, које се могло корисно употребити у случају пруског сукоба било са Русијом, било са Аустријом.
Фридрихов брат, принц Хајнрих, провео је зиму 1770—1771. као изасланик пруског двора у Санкт Петербургу. Будући да је Аустрија 1769, кршећи Љубовљански мир (1412), припојила 13 пољских градова у угарској жупанији Сепеш, руска царица Катарина II и њен савјетник генерал Иван Чернишов предложили су Хајнриху да Пруска за себе затражи дио територије који је тада држала Пољска, попут Ермланда. Након што је Хајнрих извијестио брата о овом приједлогу, Фридрих је изнио замисао о подјели пољских пограничних крајева између Аустрије, Пруске и Русије, при чему би највећи удио припао Аустрији — страни која је највише ослабљена недавним промјенама у равнотежи снага.
Тако је Фридрих покушао да подстакне Русију да своје ширење усмјери ка слабој и растројеној Пољској, уместо ка Османлијама. Аустријски државник гроф Венцел Антон фон Кауниц-Ритберг, представио је противприједлог према којем би Пруска заузела пољске земље у замјену за препуштање Глаца и дијелова Шлеске Аустрији, али је Фридрих тај нацрт одбио.
Иако је Русија још од пољског „Нијемог Сејма” неколико деценија посматрала слабу Пољску као свој протекторат, Пољску је додатно опустошио грађански рат (1768—1772) у којем су снаге Барске конфедерације, основане у Бару, покушале да сузбију руску превласт над земљом. Недавни устанак сељака и Козака у Украјини, познат као Колијившчина, такође је ослабио положај Пољске. Поред тога, пољски краљ Станислав Август Поњатовски, кога је Русија подржавала, сматран је истовремено и слабим и превише самосталним. На крају је руски двор процијенио да је корист коју је Пољска пружала као протекторат знатно умањена.
Три силе су званично оправдавале своје поступке као надокнаду за суочавање са немирним сусједом и успостављање реда у пољском безвлашћу, при чему им је Барска конфедерација послужила као згодан изговор, иако су све три заправо тежиле искључиво територијалном проширењу.
Након што је Русија успоставила војну контролу над Дунавским кнежевинама, Хајнрих је убиједио Фридриха и царицу Марију Терезију да ће се равнотежа снага очувати тродјелном подјелом Пољске, умјесто да Русија одузима земљиште од Османлија. Под притиском Пруске, која је дуго тежила да поврати сјеверну област Краљевске Пруске, три силе су се сагласиле о Првој подјели Пољске.
То је учињено с обзиром на могући аустријско-османски савез, уз само симболичне приговоре Аустрије. Русија је Кучуккаинарџијским миром (1774) вратила Дунавске кнежевине под османску власт, али јој је признато право да штити хришћане у Османском царству и да се умијеша у унутрашња питања Дунавских кнежевина у случају лоше османске управе. Сјеверозападни дио Молдавије (који је касније постао познат као Буковина) предат је Аустрији 1775. године.
иако би она радије примила више османских области на Балкану — предјелу за којим су Хабзбурзи дуго чезнули. Руси су се такође повукли из Молдавије, даље од аустријске границе.
Покушај Барске конфедерације да отме краља Станислава 3. новембра 1771. пружио је трима дворовима још један повод да укажу на „пољско безвлашће” и потребу да њени сусједи иступе како би „спасили” земљу и њене грађане.
Почетак подјеле Већ од 1769. до 1771. и Аустрија и Пруска под своју контролу ставиле су поједине пограничне предјеле Пољске, при чему је Аустрија 1769—1770. заузела Старосво Спиш, Чорштин, Стари Сонч и Нови Тарг, док је Пруска припојила Лауенбург и Битов. Уговор о подјели потписан је 19. фебруара 1772. у Бечу. Претходни споразум између Пруске и Русије склопљен је у Санкт Петербургу 6. фебруара 1772. године.
Почетком августа, руске, пруске и аустријске трупе истовремено су ушле на подручје Пољске и заузеле области које су претходно међусобно уговориле. Три стране су 5. августа потписале уговор о својим појединачним територијалним проширењима.
Пукови Барске конфедерације, чије је извршно вијеће било присиљено да напусти Аустрију (која их је до тада подржавала, све док се није придружила пруско-руском савезу), нису положили оружје. Многа утврђења која су они држали одолијевала су колико год је то било могуће. Краљевски замак на Вавелу код Кракова пао је тек крајем априла; тврђава Тињец држала се до краја јула 1772, док је Ченстохова, под заповједништвом Казимира Пуласког, одолијевала до краја августа. На крају је Барска конфедерација поражена, а њени припадници су или избјегли у иностранство или су их Руси прогнали у Сибир.
Подјела територија мини|десно|-{Le Gâteau des rois}- („Краљевска торта”), француска алегорија Жан-Мишела Мороа из 1773. године.
Уговор о подјели су потписници ратификовали 22. септембра 1772. године. То је био значајан успјех за Фридриха II: пруски удио је можда био најмањи, али је истовремено био знатно развијенији и од пресудног стратешког значаја. Пруска је преузела већи дио пољске Краљевске Пруске, укључујући Ермланд, што је Фридриху омогућило да повеже Војводство Пруско и Маркгрофовију Бранденбург. Такође, Пруска је припојила сјеверне области Великопољске дуж ријеке Нотеч (округ Неце) и сјеверну Кујавију, али не и градове Данциг (Гдањск) и Торн (Торуњ). Области које је Пруска припојила постале су 1773. нова покрајина под називом Западна Пруска. Укупно гледано, Пруска је стекла око 36.000 км² и око 580.000—600.000 становника. Према наводима Јежија Сурдиковског, Фридрих II је убрзо почео да насељава њемачке колонисте у предјеле које је освојио, те је почео да спроводи насилну германизацију пољских крајева. Фридрих II је населио 26.000 Нијемаца у пољско Поморје (Померанија), што је пресудно утицало на етнички састав те области, која је тада бројала око 300.000 становника. Према наводима Кристофера Кларка, у појединим областима које је Пруска припојила, попут крајева око ријеке Нотеч и Краљевске Пруске, 54 % становника (чак 75 % у градовима) били су протестанти који су говорили њемачким језиком. Такве околности ће њемачки националистички историчари у наредном вијеку користити како би оправдали подјелу Пољске, али је то за тадашње процјене било потпуно небитно. Фридрих је са потцјењивањем гледао на њемачку културу; водио је империјалистичку политику, водећи се искључиво безбједносним интересима своје државе и владарским (династичким), а не националним идентитетом.
мини|десно|Нова карта Краљевине Пољске након прве подјеле, коју је израдио Роберт Сејер 1787. године. Припојене области назване су Пољска Пруска (на сјеверу), Руска Литванија (на истоку) и Галиција и Лодомерија (на југу).
Новодобијене области повезале су Источну Пруску са ужом Њемачком и имале су огроман привредни значај. Заузимањем сјеверозападне Пољске, Пруска је истог трена одсјекла Пољску од мора и преузела надзор над више од 80 % укупне спољне трговине Пољско-литванске заједнице. Наметањем огромних царина, Пруска је убрзала неминован слом Заједнице. Добијање пољске Краљевске Пруске омогућило је Фридриху и да своје звање из „краљ у Пруској” промијени у „краљ Пруске”.
Упркос само привидним критикама које је због подјеле упутила царица Марија Терезија, аустријски државник гроф Венцел Антон фон Кауниц-Ритберг, сматрао је аустријски дио сасвим довољном накнадом. Иако је Аустрија била најмање заинтригирана за подјелу, добила је највећи број некадашњих пољских становника и други по величини дио земљишта: око 83.000 км² и око 2.650.000 становника. Аустрија је задобила Затор, Аушвиц (Освјенћим), дио Малопољске (који су чинили окрузи Кракова и Сандомирж (Сандомјежа)), укључујући и богате руднике соли у Бохнији (Бохња) и Гросе Салцеу (Вјелички) — али не и сам град Краков — као и цијелу Галицију.
Руски дио, на сјевероистоку, био је највећи, али је економски био најмање значајан. Према „дипломатском документу”, Русија је задобила области Заједнице источно од линије коју грубо чине ријеке Двина, Друт и Дњепар; затим дио Ливоније који је остао под управом Заједнице након примирја у Алтмарку 1629. (односно Инфлантско војводство, изузев некадашњих западних издвојених посједа око Пилтена, који су 1717. пренесени Курландији), као и дијелове Бјелорусије који су обухватале округе Витепска, Полоцка и Мсцислава. Русија је задобила око 92.000 км² и око 1.300.000 становника, а своје новостечене земље преуредила је у Псковску губернију (којој су придодате и двије провинције Новгородске губерније) и Могиљовску губернију. Захар Чернишов именован је за генерал-губернатора нових области 28. маја 1772. године.
Првом подјелом, Заједница је изгубила око 211.000 км² (што је 30 % њене територије, која је укупно износила око 733.000 км²), заједно са четири до пет милиона становника, односно око трећине укупног становништва које је прије подјела бројало четрнаест милиона људи.
Посљедице
мини|лево|Рејтан — Пад Пољске, уље је на плату пољског умјетника Јана Матејка из 1866. године.
Након што су заузеле своје области, три силе захтијевале су од краља Станислава Августа Поњатовског и Сејма да одобре њихов поступак. Краљ је упутио позив за помоћ државама западне Европе и одуговлачио са сазивањем Сејма. Европске силе су на подјелу реаговале крајње равнодушно; тек се неколико гласова, попут британског државника Едмунда Берка, подигло у знак протеста.