мини|upright=1.2|Три Рајнске кћери играју се у водама Рајне. Илустрација из књиге Stories of the Wagner Opera чији је аутор Х. А. Гарбер, 1905. Рајнске кћери су три сестре никсе (водени дух) (нем. Rheintöchter или „Рајнске кћери”) које се појављују у оперском циклусу Рихарда Вагнера Прстен Нибелунга (нем. Der Ring des Nibelungen). Њихова појединачна имена су Воглинда, Велгунда и Флосхилда, иако се углавном третирају као јединствен ентитет и делују заједно у складу са тим. Од 34 лика у циклусу Прстен, оне су једине које не потичу из старонордијских Еда. Вагнер је створио Рајнске кћери из других легенди и митова, пре свега из Песме о Нибелунзима која садржи приче у којима се појављују водени духови (никсе) или сирене са Дунава.
Кључни концепти повезани са Рајнским кћерима у операма из циклуса Прстен — њихово мањкаво чување рајнског злата, као и услов (одрицање од љубави) преко којег би им злато могло бити украдено и затим претворено у средство за добијање светске моћи — у потпуности су Вагнеров сопствени изум и елементи су који покрећу и воде целу драму.
Рајнске кћери су први и последњи ликови који се виде у циклусу од четири опере, појављујући се и у почетној сцени Рајнског злата и у завршном климактичном спектаклу Сумрака богова, када се издижу из вода Рајне да би повратиле прстен из Бринхилдиног пепела. Описане су као морално невине, али показују низ сложених емоција, укључујући и неке које су далеко од безазлених. Заводљиве и неухватљиве, оне немају никакву везу са било којим другим ликовима и не даје се никаква назнака о томе како су настале, осим повремених референци на неспецифицираног „оца”.
Различите музичке теме повезане са Рајнским кћерима сматрају се међу најлиричнијима у целом циклусу Прстен, уносећи у њега ретке тренутке релаксације и шарма. Музика садржи важне мелодије и фразе које се понављају и развијају на другим местима у операма да би карактерисале друге појединце и околности, и да би повезале развој радње са извором наратива. Забележено је да је Вагнер свирао ламент Рајнских кћери на клавиру ноћ пре него што је умро у Венецији, 1883. године.
Порекло Једине од свих ликова из Прстена, Рајнске кћери не потичу из Старије Еде нити из Млађе Еде, исландских извора за већину нордијске митологије. Водени духови (немачки: Nixen) појављују се у многим европским митовима и легендама, често, али не увек, у облику прикривене злонамерности. Вагнер је широко и слободно црпео из тих легенди када је састављао свој наратив за Прстен, а вероватно порекло његових Рајнских кћери налази се у немачкој Песми о Нибелунзима. У једном делу наратива Песме о Нибелунзима, Хаген и Гунтер наилазе на одређене сирене или водене духове (средњовисоконемачки: merwîp; савремени немачки: Meerweib) како се купају у водама Дунава. Хаген им краде одећу, а у замену за њен повраћај, сирена по имену Хадебург даје лажно пророчанство да ће Хаген и Гунтер пронаћи част и славу када уђу у Ецелово краљевство. Међутим, касније друга сирена, Зиглинда (име које ће Вагнер поново усвојити за употребу на другом месту), говори Хагену да је њена тетка лагала. Ако оду у Ецелову земљу, тамо ће умрети.Строфе 1524–48, Ryder, Строфе 1528–54, Mowatt,
Место одигравања ове сцене има неколико могућности, али према Саги о Тидреку, догодило се на (непостојећем) ушћу Дунава и Рајне. Меринген, где су осуђени ратници касније прешли реку скелом, могао би бити Меринген на Дунаву, иако је предложен и Гросмеринг, који је много даље на истоку.Edwards, стр. 235, напомена 146.
мини|лево|Алберих краде злато: Рајнско злато, сцена I – део серије илустрација Прстена чији је аутор Артур Ракам. Ова прича, сама по себи неповезана са драмом Прстен, одзвања код Вагнера како у почетној сцени Рајнског злата, тако и у првој сцени III чина Сумрака богова. Вагнер је прво прилагодио причу за употребу у свом раном либрету Зигфридова смрт (који је касније постао Сумрак богова), уводећи три неименоване водене девице (Wasserjungfrauen), и смештајући их у Рајну, где упозоравају Зигфрида на његову неизбежну смрт. Касније су те водене девице постале Рајнске кћери (Rheintöchter) и добиле су појединачна имена: Флосхилда, Велгунда и Бронлинда. Како је Вагнер наставио да ради на својој обрнутој хронологији од Зигфридове смрти, стигао је до онога што је одредио као почетни чин драме — Алберихове крађе рајнског злата. Верујући да би обична отмица нечуваног злата била лишена драмске снаге, Вагнер је Рајнске кћери учинио чуварима злата и увео услов „одрицања од љубави”. Бронлинда је постала Воглинда, вероватно да би се избегла забуна са Бринхилдом.
Вагнер је можда био под утицајем и немачке легенде засноване на реци Рајни о Лорелај, несрећно заљубљеној младој девојци која се утапа у реци и постаје сирена, мамећи рибаре на стене својим певањем. Даљи могући извори леже у грчкој митологији и књижевности. Постоје сличности између девица чуварки у миту о Хесперидама и Рајнских кћери у Рајнском злату; три жене чувају веома жељено златно благо које је украдено у обе приче. Вагнер је био ентузијастичан читалац Есхила, укључујући његово дело Оковани Прометеј које има хор Океанида или водених нимфи. Један аутор, Рудолф Сабор, види везу између третмана који Океаниде имају према Прометеју и почетне толеранције Рајнских кћери према Албериху. Баш као што су у грчком миту Океаниде кћерке титана и бога мора Океана, у нордијској митологији — специфично у Старијој Еди — морски бог Егир, који је јотун, има девет кћери. Име једне од њих значи „талас” (Welle на немачком) и могући је извор за Велгундино име.
Вагнерове опере не откривају одакле су Рајнске кћери дошле, нити да ли имају икакве везе са другим ликовима. Док је већина ликова у циклусу међусобно повезана, кроз рођење, брак или понекад обоје, Рајнске кћери су наизглед независне. Идентитет њиховог оца који им је поверио чување злата„Отац... наредио нам је да паметно чувамо сјајно благо...”: Флосхилда у Рајнском злату, сцена 1 (стр. 26) није наведен у тексту. Неки проучаваоци Вагнера сугерисали су да је он можда „Врховно Биће” које је отац Вотана и свих богова — заправо, целог стварања. Други буквално схватају немачки израз Rheintöchter и кажу да су оне кћерке реке Рајне.
Природа и атрибути мини|Рајнске кћери оплакују губитак злата док, високо изнад њих, богови прелазе преко дугиног моста у Валхалу. Рајнско злато, сцена IV (Артур Ракам). Рајнске кћери су описане као „најзаводљивији, али најнеухватљивији ликови” у драми, а у једној анализи као представнице „завођења кроз инфантилну фантазију”. Оне у суштини делују као јединство, са композитном, али неухватљивом личношћу. Осим Флосхилдиног имплицираног старешинства, показаног повременим благим прекорима и музички илустрованог додељивањем улоге дубљем контралту или мецосопрану, њихови ликови су недиференцирани. У књизи Савршени вагнеровац, својој анализи драме Прстен као политичке алегорије из 1886. године, Џорџ Бернард Шо описује Рајнске кћери као „непромишљена, елементарна, само полустварна бића, врло слична модерним младим дамама”. Атрибути који су у почетку најочигледнији су шарм и разиграност, у комбинацији са природном невиношћу; њихова радост због злата које чувају произилази искључиво из његове лепоте, иако знају за његову латентну моћ. Фасада дечје једноставности је варљива; осим што су се показале као неодговорне чуварке, оне су такође провокативне, саркастичне и окрутне у својој интеракцији са Алберихом.Рајнско злато, сцена I Када полубог Логе извести да је Рајнским кћерима потребна Вотанова помоћ да би повратиле злато, Фрика, богиња брака, назива их „воденим накотом” (Wassergezücht) и жали се на многе мушкарце које су намамиле својим „издајничким купањем”. Оне су заносне и кокетне са Зигфридом,Сумрак богова, чин III сцена I али су на крају мудре, што се открива кроз необјављени савет који дају Бринхилди.Сумрак богова, чин III сцена III Сабор види личност Рајнских кћери као спој „доброћудне природе” Океанида и „строгости” (укључујући спремност да удаве људе) Егирових кћери.
Првим стиховима које пева Воглинда у Прстену доминирају вокализације без речи. Weia! Waga! ... Wagala weia! Wallala weiala weia! Ово је привукло коментаре и на премијери Рајнског злата 1869. и на премијери целог Прстена 1876. године, при чему је Вагнерово дело одбачено као „Wigalaweia-Musik”. У писму Ничеу датираном 12. јуна 1872, Вагнер је објаснио да је извео Weiawaga из старог немачког језика и да је то повезано са Weihwasser, што значи света водица. Друге речи биле су замишљене као паралеле онима које се налазе у немачким успаванкама ('Eia Poppeia', 'Heija Poppeia' и 'Aia Bubbeie' су уобичајени облици). Тако Воглиндини стихови приказују и дечју невиност Рајнских кћери и светост Природе.
Туга Рајнских кћери због губитка злата је дубока и искрена. Док богови прелазе преко дугиног моста у Валхалу на крају Рајнског злата, Логе иронично сугерише да би девојке, у одсуству злата, требало да се „сунчају у новооткривеном сјају богова”. Ламент девојака тада постаје строг прекор: „Нежни и истинити су само у дубинама”, певају оне; „Лажно и кукавички је све што се радује тамо горе”. У завршној сцени Сумрака богова оне показују немилосрдност када, пошто су повратиле прстен, одвлаче несрећног Хагена у воде Рајне.Сумрак богова, финале чина III сцене III
Рајнске кћери су једини истакнути ликови који су дефинитивно виђени живи на крају драме; судбине неколицине других су двосмислене, али већина је сигурно страдала. Упркос релативној краткоћи њихових улога у контексту циклуса од четири опере, оне су кључне фигуре; њихово непажљиво чување злата и провокација Албериха су фактори који одређују све што следи. Сам Вагнер је осмислио одредбу о „одрицању од љубави” помоћу које би се злато могло украсти и затим употребити за ковање прстена са моћи да влада светом. Пошто је прстен направљен од украденог злата, само ће његово враћање на чување Рајнским кћерима у водама Рајне скинути клетву са њега. Стога, повратак украдене имовине пружа уједињујућу тематску доследност Вагнеровој сложеној причи.
Улога у операма Прстена
Рајнско злато, сцена 1 мини|лево|Алберих покушава да дохвати Рајнске кћери (Артур Ракам)