Таихо законик (, чита се Таихо рицурјо, у преводу Велико благо), најстарији сачувани законик у јапанској историји.
Историја По јапанској традицији, рад на првим писаним законима отпочео је још цар Тенђи (661-668) уз помоћ неколико саветника образованих у Кини, али је дело прекинуто после његове смрти. Рад на законику наставио је његов унук, цар Мому (697-707). Законик под именом Таихо рицурјо, у преводу Велико благо (тај назив дат је периоду 701-704), проглашен је 701. или 702. године, и био је прогресиван за оно време, поготово у Јапану, којим се у то време још увек управљало на основу обичајног права старе родовске заједнице, које се разликовало од једне области до друге. Циљ законика била је да обједини све јапанске законе који нису били обухваћени Таика реформом (645), а нови закони били су инспирисани кинеским законима династије Танг.
Одредбе Новим закоником успостављена је државна администрација. Врховни орган владе био је Даиђо-кан или Велики државни савет. Истог ранга био је Ђинги-кан, или Одељење за религију. Велики државни савет, који су чинили Канцелар (Даиџо даиџин) и двојица министара, Леви (Садаиџин) и Десни (Удаиџин) имао је под собом 8 одбора или министарстава:
Министарство централне канцеларије (Накацукаса), Министарство церемонија (Шикибушо), Министарство државних послова (Ђибушо), Министарство народних послова (Минбушо), Министарство рата (Хобушо), Министарство правде (Гјобушо), Државна ризница (Окурашо), Министарство царског домаћинства (Кунаишо).
Највећи значај имала су министарства која су се бавила двором и дворанима, док су она која су се бавила народним пословима била мање значајна. Државни чиновници примали су плате, виши у приходима са земљишних поседа, а нижи у роби, па је служба на двору била веома популарна. Међутим, за разлику од кинеског система меритократије, где је државна служба била отворена свим образованим људима без обзира на порекло, јапанско друштво било је аристократско, па су се сва места добијала на основу порекла и породичних веза. Уз то, провинцијски чиновници били су плаћени далеко мање од дворских, па је служба у провинцијама била непопуларна и доживљавана је као казна, а провинцијски чиновници аристократског порекла били су унапред мотивисани да примају мито, задржавају део пореза и заузимају државну земљу. Још горе, сви чиновници били су ослобођени пореза, што се протезало и на становнике њихових имања: тиме је већ почетком 8. века у крилу централизоване јапанске државе ударен темељ феудализма, пошто су ситни земљопоседници, да би се спасли од војне обавезе, добровољно продавали своја имања чиновницима.
Референце
Литература
Категорија:Историја Јапана Категорија:701. Категорија:Законици