Нусрета Сивац је босанскохерцеговачка активисткиња и некадашња судија из Приједора. Позната је по сведочењима о злочинима у логору Омарска и по раду на документовању ратних злочина и заступању жена жртава сексуалног насиља током рата у Босни и Херцеговини.

Биографија Сивачева је рођена 1951. у Приједору. По струци је правница, а до почетка рата у Босни и Херцеговини радила је као судија у Приједору.

После што су српске снаге преузеле власт у Приједору у пролеће 1992 и започеле етничко чишћење Приједора, остала је без посла, а у јуну исте године одведена је у логор Омарска. У више јавних сведочења навела је да је у логору била изложена физичком и психичком злостављању, као и да је сведочила мучењима, убиствима и силовањима заточеника. У логору Омарска Сивачева је била међу 36 жена и око 3.500 мушкараца који су тамо били заточени.

Током тромесечног боравка у логору, она и друге жене биле су изложене силовањима, пребијању и мучењу. Сведочила је да су „најтеже биле ноћи за жене, јер би чувари долазили у просторије и одводили нас негде у логору и силовали, што се дешавало редовно”. Током боравка била је приморана да уклања крв из просторије за испитивање.

Навела је и да су заточеници могли да виде тела убијених испред објекта познатог као „Бела кућа”, где су вршена најтежа мучења, те да су тела одвожена камионима, док су затвореници у логору најчешће умирали од последица мучења. Почетком августа 1992. логор су посетили представници Међународног комитета Црвеног крста и европских медија, након чега је логор убрзо затворен.

Пет жена није преживело логор. Према Сивачевој, четири су касније пронађене у масовној гробници, док се једна и даље води као нестала. Након рата, у региону Приједора откривено је 56 масовних гробница и посмртни остаци на 357 различитих локација.

Сведочење и активизам Након затварања логора у августу 1992, напустила је Босну и Херцеговину и избјегла у Загребу где се укључила у рад удружења које је окупљало избеглице и жене жртве рата. Заједно са другим преживелим логорашицама прикупљала је сведочанства о злочинима, а 1995. учествовала је у припреми првих оптужница Међународног кривичног суда за бившу Југославију.

Сивачева је потом више пута сведочила пред Хашким трибуналом у предметима за ратне злочине. Њен јавни рад везује се и за шире међународно признавање ратног сексуалног насиља као ратног злочина.

Године 1997. Сивачева и Јадранка Цигељ, с којом је заједно била у логоу, појавиле су се у документарном филму , у режији Менди Џејкобсон и Кармен Јелинчић, који се бави њиховим искуствима у логору Омарска.

Сивачева се 1999. вратила у Приједор. У лето 2002. повратила је и откупила стан из којег је током рата била протерана, а који је у међувремену користио њен бивши колега, док су њене ствари биле опљачкане. По повратку, у близини њеног стана више пута је исписивана реч „Омарска”.

Године 2020. добила је награду Награду за грађанску храброст Центра за босанске студије Универзитета Сент Луис, као признање за грађанску храброст и дугогодишњи рад у области људских права и правде за жртве ратних злочина.

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1951. Категорија:Босанскохерцеговачки активисти Категорија:Приједорчани