мини|upright=1.4|Астероиди унутрашњег Сунчевог система и Јупитер
Јупитерови тројанци су подељени у две групе: Грчки табор испред и Тројански табор иза Јупитера у његовој орбити.
Јупитерови тројанци, који се често називају тројанским астероидима или једноставно тројанцима, велика су група астероида који деле орбиту планете Јупитер око Сунца. У односу на Јупитер, сваки тројанац либрира око једне од Јупитерових стабилних Лагранжових тачака: било , која се налази 60° испред планете у њеној орбити, или , 60° иза. Јупитерови тројанци су распоређени у два издужена, закривљена региона око ових Лагранжових тачака са просечном великом полуосом од око 5,2 АЈ.
Први откривени Јупитеров тројанац, 588 Ахил, приметио је 1906. године немачки астроном Макс Волф. Више од 15.300 Јупитерових тројанаца откривено је од октобра 2025. године. Према конвенцији, сваки од њих добија име из грчке митологије по личностима из Тројанског рата, отуда и назив „тројанац”. Верује се да је укупан број Јупитерових тројанаца већих од 1 км у пречнику око , што је приближно једнако броју астероида већих од 1 км у астероидном појасу. Као и астероиди главног појаса, Јупитерови тројанци формирају породице.
Од 2004. године, многи Јупитерови тројанци су се на посматрачким инструментима приказали као тамна тела са црвенкастим спектрима без изражених карактеристика. Нису добијени чврсти докази о присуству воде или било ког другог специфичног једињења на њиховој површини, али се сматра да су прекривени толинима, органским полимерима које ствара Сунчево зрачење. Густине Јупитерових тројанаца (мерене проучавањем двојних система или ротационих кривих сјаја) варирају од 0,8 до 2,5 g·cm−3. Сматра се да су Јупитерови тројанци заробљени у својим орбитама током раних фаза формирања Сунчевог система или нешто касније, током миграције џиновских планета.
Термин „тројански астероид” специфично се односи на астероиде који деле орбиту са Јупитером, али општи термин „тројанац” понекад се шире примењује на друга мала тела Сунчевог система са сличним односима према већим телима: познато је да постоје Марсови тројанци, Нептунови тројанци, Уранови тројанци и Земљини тројанци. Постоје привремени Венерини тројанци и Сатурнови тројанци, као и за 1 Цереру и 4 Весту. Термин „тројански астероид” нормално се разуме као специфично значење за Јупитерове тројанце јер су први тројанци откривени у близини Јупитерове орбите и Јупитер тренутно има далеко највише познатих тројанаца.
Историја посматрања мини|десно|upright|Максимилијан Франц Јозеф Корнелијус Волф (1890) — откривач првог тројанца
Италијански математичар Жозеф Луј Лагранж је 1772. године, проучавајући ограничени проблем три тела, предвидео да ће мало тело које дели орбиту са планетом, али лежи 60° испред или иза ње, бити заробљено у близини ових тачака. Заробљено тело ће полако либрирати око тачке равнотеже у орбити у облику пуноглавца или потковичастој орбити. Ове водеће и пратеће тачке називају се и Лагранжове тачке. Први астероиди заробљени у Лагранжовим тачкама посматрани су више од једног века након Лагранжове хипотезе. Они повезани са Јупитером били су први откривени.
Е. Е. Барнард је 1904. године извршио прво забележено посматрање једног тројанца, 12126 Херсидамант (у то време идентификованог као A904 RD), али ни он ни други тада нису схватили његов значај. Барнард је веровао да је видео недавно откривени Сатурнов сателит Фебу, који је у то време био удаљен само два лучна минута на небу, или можда неки астероид. Идентитет објекта није био схваћен све док његова орбита није израчуната 1999. године.
Прво прихваћено откриће тројанца догодило се у фебруару 1906. године, када је астроном Макс Волф из Опсерваторије Хајделберг открио астероид у Лагранжовој тачки система Сунце–Јупитер, касније назван 588 Ахил. Током 1906–1907. немачки астроном Аугуст Копф пронашао је још два Јупитерова тројанца (624 Хектор и 617 Патрокло). Хектор је, као и Ахил, припадао роју око („испред” планете у орбити), док је Патрокло био први познати астероид у Лагранжовој тачки („иза” планете). До 1938. године откривено је 11 Јупитерових тројанаца. Овај број је порастао на 14 тек 1961. године. Како су се инструменти побољшавали, стопа открића је брзо расла: до јануара 2000. откривено је укупно 257; до маја 2003. број је порастао на 1.600. До октобра 2025. године познато је 9.694 Јупитерова тројанца у и 5.628 у .
Номенклатура Обичај да се сви астероиди у Јупитеровим и тачкама називају по познатим херојима Тројанског рата предложио је Јохан Пализа из Беча, који је први тачно израчунао њихове орбите.
Астероиди у водећој () орбити названи су по грчким херојима („Грчки чвор или табор” или „група Ахила”), а они у пратећој () орбити названи су по херојима Троје („Тројански чвор или табор”). Астероиди 617 Патрокло и 624 Хектор добили су имена пре него што је правило Грчка/Троја осмишљено, што је резултирало тиме да је „грчки шпијун”, Патрокло, у Тројанском чвору, а „тројански шпијун”, Хектор, у Грчком чвору.
На својој 30. Генералној скупштини у Бечу 2018. године, Међународна астрономска унија изменила је конвенцију о именовању Јупитерових тројанаца, омогућавајући да се астероиди чија је H већа од 12 (што значи да им је средњи пречник мањи од приближно 22 километра, за претпостављени албедо од 0,057) назову по олимпијским спортистима, јер сада постоји далеко више познатих Јупитерових тројанаца него доступних имена грчких и тројанских ратника који су се борили у Тројанском рату. Од јуна 2025. године, 24 Јупитерова тројанца названа су по спортистима.