Суђење у предмету Кунарац и други био је поступак пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију против Драгољуба Кунарца, Радомира Ковача и Зорана Вуковића, оптужених за силовање, мучење и поробљавање бошњачких жена и девојака на подручју Фоче 1992. године. Предмет је у историји међународног кривичног права остао упамћен као први поступак МКТЈ који се бавио искључиво сексуалним насиљем и као један од кључних случајева у којима су силовање и сексуално поробљавање разрађени као злочини против човечности и кршења закона и обичаја рата.

Поступак је настао из ширег контекста рата у Босни и Херцеговини, распада југословенске федерације и локалне успоставе власти у којој су освајање територије, етничко чишћење, затварање цивила и сексуално насиље били међусобно повезани процеси, а не одвојени догађаји. Иако је предмет Кунарац и други био усредсређен на злочине које су починили припадници босанскосрпских снага у Фочи, његов значај превазилази локални оквир, јер је у судници први пут на тако детаљан начин показано како сексуално насиље може бити део организованог напада на цивилно становништво.

Оптужени и биографије Драгољуб Кунарац (Фоча, 15. мај 1960) јесте бивши припадник Војске Републике Српске, правоснажно осуђен пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију на 28 година затвора због мучења, силовања и поробљавања бошњачких жена и девојака на подручју Фоче током рата у Босни и Херцеговини. У време извршења злочина био је вођа извиђачке јединице у саставу локалне тактичке групе ВРС у Фочи. У судским актима МКТБЈ-а наведен је као припадник српских снага у Фочи. Током оружаног сукоба у Босни и Херцеговини деловао је на подручју Фоче, где су, према налазима Трибунала и налазима истраживачких организација за људска права, српске војне, полицијске и цивилне структуре спроводиле прогон несрпског становништва, а жене и девојке држане су у заточеничким објектима и систематски излагане сексуалном насиљу. Оптужница против Кунарца првобитно је потврђена 26. јуна 1996, а он се добровољно предао 4. марта 1998, после чега је наредног дана пребачен у притвор Трибунала у Хагу. Претресно веће утврдило је да је Кунарац крив за мучење, силовање и поробљавање као злочине против човечности, као и за мучење и силовање као кршења закона и обичаја рата. Према утврђеном чињеничном стању, силовао је више жртава, помагао групна силовања, учествовао у претњама жртвама и њиховим породицама, а две жене држао у односу потпуне зависности, лишавајући их слободе кретања и контроле над сопственим животом. Жалбено веће је 12. јуна 2002. потврдило осуђујућу пресуду и казну од 28 година затвора.

Радомир Ковач (Фоча, 31. март 1961), познат под надимком „Кланфа”, јесте бивши припадник Војске Републике Српске у рату у Босни и Херцеговини, правоснажно осуђен на 20 година затвора због поробљавања и силовања као злочина против човечности, као и због силовања и повреде личног достојанства као кршења закона и обичаја рата. Његово име у судској пракси и литератури најчешће се везује за злочине над бошњачким женама, девојкама и девојчицама у Фочи, нарочито за затварање, премештање, продају и сексуално искоришћавање жена које су држане у условима потпуне зависности од починилаца. У пресуди је утврђено да је био припадник исте војне јединице као Зоран Вуковић. Претресно веће утврдило је да је Ковач у свом стану држао три жене, које су биле затворене, сексуално злостављане и лишене слободе кретања, као и да је две девојке продао другим војницима. У пресуди је наведено да су девојке и жене држане под контролом, силоване, понижаване, присиљаване на кућне послове и предаване другим војницима ради сексуалног искоришћавања. Суд је посебно утврдио да је Ковач учествовао у сексуалном злостављању дванаестогодишње жртве означене иницијалима A.B. и да је она потом продата за 200 немачких марака, при чему се у судским сажетцима наводи да њена даља судбина није била позната. Жалбено веће је 12. јуна 2002. потврдило његову кривицу и казну од 20 година затвора. Ковач и Вуковић су 28. новембра 2002. пребачени у Норвешку ради издржавања казне.

Зоран Вуковић (Брусна, 6. септембар 1955) јесте бивши припадник војне полиције Војске Републике Српске и паравојних формација у Фочи, правоснажно осуђен на 12 година затвора због мучења и силовања бошњачких жена. Био је један од поткоманданата војне полиције ВРС и припадник паравојних група у Фочи. Пред рат је живео у Фочи и радио као конобар и возач. Током оружаног сукоба био је припадник снага босанских Срба на подручју Фоче, а Претресно веће је утврдило да је био припадник исте војне јединице као и Радомир Ковач. Вуковић је био терећен за више дела мучења и силовања извршених у јулу 1992. на различитим локацијама у Фочи. Претресно веће је 22. фебруара 2001. утврдило да оптужба није доказала део навода који су се односили на тачке 21—24, али је Вуковића прогласило кривим по тачкама 33—36 за мучење и силовање, као злочине против човечности и као кршења закона и обичаја рата. Према утврђеном чињеничном стању, Вуковић је, заједно са другим војником, одвео једну жртву из спортске дворане „Партизан” у Фочи у стан, где ју је силовао, а у другом случају је одвео жртву у стан и више пута је силовао и мучио. Жалбено веће је 12. јуна 2002. одбило његову жалбу и потврдило осуђујућу пресуду и казну од 12 година затвора.

Фоча и Караманова кућа Караманова кућа била је кућа у Миљевини код Фоче која је током рата у Босни и Херцеговини служила као заточенички објекат за бошњачке жене и девојке, изложене вишеструким силовањима, мучењу и сексуалном ропству. У судској документацији Хашког трибунала и Суда Босне и Херцеговине помиње се као једно од најпознатијих места злочина у фочанским предметима против Драгољуба Кунарца, Радомира Ковача, Зорана Вуковића, Радована Станковића, Гојка Јанковића, Неђа Самарџића и Драгана Зеленовића. Име је добила по свом претходном власнику Нусрету Караману, чија је кућа током етничког чишћења Фоче претворена у заточенички објекат.

У пресуди Хашког трибунала у предмету Кунарац, Ковач и Вуковић наведено је да су у њу одвођене поједине жене и девојке заточене у спортској дворани „Партизан” у Фочи и у средњој школи у Калиновику. Према судски утврђеним чињеницама, објекат је у лето и јесен 1992. служио као место заточења, силовања и сексуалног поробљавања бошњачких жена и девојака. У оптужници против Радована Станковића наводи се да се Караманова кућа налазила у близини штаба батаљона и да су у њој заточенице током читавог периода боравка биле изложене вишекратним силовањима и сексуалном злостављању, нарочито припадника групе Пера Елеза.

Караманова кућа као место злочина, помиње се у више поступака за ратне злочине пред Хашким трибуналом и Судом Босне и Херцеговине. Осим у пресуди у предмету Кунарац, Ковач и Вуковић, где је описана као један од објеката у систему затварања, сексуалног насиља и поробљавања жена на подручју Фоче 1992. Иста локација помиње се и у предметима против Радована Станковића, Гојка Јанковића, Неђа Самарџића и Драгана Зеленовића, у вези са извођењем заточеница из логора, њиховим силовањем и одржавањем услова сталног страха за живот. Злочини почињени у Карамановој кући били су део ширег обрасца систематичног насиља над бошњачким женама у Фочи, који је у пракси међународног кривичног права постао један од најпознатијих примера за процесуирање силовања, сексуалног ропства и поробљавања као злочина против човечности.

Претресно веће је утврдило да је свједокиња FWS-75 пребачена у ту кућу, где су већ били Радован Станковић, Неђо Самарџић и други војници, те да су жене током боравка у кући више пута силоване. У истој пресуди посебно је издвојено свједочење FWS-87, које је поткрепљено и свједочењем A.S. Претресно веће је прихватило да су дјевојке у таквим објектима држане под сталном контролом, излагане сексуалном насиљу и понижавању, а за Караманову кућу је у чињеничним налазима наведено и да је Драгољуб Кунарац током септембра или октобра 1992. тамо силовао FWS-87.

Правни значај пресуде

Првостепено и жалбено веће разматрали су елементе кривичног дела силовања, питање принуде, околности заточења и проблем пристанка. У једном од најцитиранијих делова предмета, жалбено веће је прихватило становиште да су околности принуде у овом случају чиниле стварни пристанак немогућим, чиме је нагласак померен са формалистичког испитивања отпора жртве на стварне услове у којима се насиље дешавало.

Једнако важно било је и питање поробљавања. Суд је у овом предмету повезао сексуално насиље са ширим концептом вршења власништва над особом, што је укључивало држање жена у заточењу, контролу њиховог кретања, присилни рад, премештање, „додељивање” другим мушкарцима и продају или предају под принудом. На тај начин сексуално насиље није остало само једна тачка у низу ратних кривичних дела, већ је повезано са појмом сексуалног ропства, што је предмету дало трајну тежину у међународној пракси.

Види још Међународни кривични трибунал за бившу Југославију Рат у Босни и Херцеговини Фоча Ратни злочини у Босни и Херцеговини

Референце

Литература

Спољашње везе

Предмет „Кунарац и други” на сајту МКТЈ Првостепена пресуда од 22. 2. 2001. Преглед предмета на ICRC Casebook

Категорија:Хашки трибунал Категорија:Рат у Босни и Херцеговини Категорија:Ратни злочини током ратова на територији бивше Југославије (1990—1999) Категорија:Сексуално насиље у оружаним сукобима Категорија:Град Фоча