Александар Антонович Кошец (), познат и као Олександр Антонович Кошец (; Косив, 12. септембар 1875 — Винипег, 21. септембар 1944), био је украјински хорски диригент, аранжер, композитор, етнограф, писац, музиколог и предавач. Помогао је популаризацији украјинске музике широм света.
У једном тренутку, наступ његовог украјинског националног хора постигао је светски рекорд по посећености публике, искључујући спортске догађаје. Његов наступ је такође популаризовао Shchedryk Миколе Леонтовича на његовом концерту, који је Питер Вилхуски касније превео у Carol of the Bells.
Рани живот и образовање лево|мини|315x315п|Александар Кошец током студија на Кијевској теолошкој академији 1895. године. Рођен је 12. септембра 1875. у близини Кијева. Његов отац, Антон Хнатович Кошец, био је свештеник који је и сам потицао из свештениче породице. Када је напунио две године, његов отац је постао свештеник у парохији села Тарасивка. Један од Александрових рођака, Григориј Кошец, био је Шевченков парохијски свештеник и послодавац у једном тренутку. Имао је ћерку Тодосја са којом је Шевченко покушао да започне везу, али му је то одбијено. Према Александровим речима, иако није лично познавао Шевченка, познавао је Шевченковог нећака, Петра, и био је пријатељ са Петровим сином, Григоријем. Као дете, похађао је бурсу, врсту теолошког интерната, у граду Бохуславу близу Кијева. У Бохуславу се први пут заинтересовао за музику и рекао је да је тамо „почео тихо да компонује”.
Одмах по завршетку бурсе, похађао је Кијевску духовну академију. У школи је био део малог оркестра и хора, који су претежно изводили украјински репертоар. Такође је појединачно снимао народне песме, које би аранжирао за хор, а затим изводио са семинаристима. Дипломирао је у семинарији 1896. године, кратко је радио као учитељ у парохијској школи Грузка. Касније се у својим мемоарима присетио да је место учитеља прихватио само зато што није желео да служи војску, да преузме државну функцију или да постане свештеник. За то место га је препоручио његов старији брат Митрофан, тадашњи свештеник у селу Козичанка, који се дружио са сеоским свештеником из Грузка, Михаилом Стелмашенком. Често се са њим сукобљавао, сматрао га је арогантаним и уображеним, желео је да се врати у Кијев, називајући неизбежном смрћу останак у селу. Међутим, основао је хор за кратко време које је провео тамо због школе.
Године 1897. вратио се у Кијевску теолошку академију како би завршио постдипломске теолошке студије и остао у Кијеву. На академији је радио као студент–диригент Академског хора, који је постао водећи хор институције. Углавном је изводио дела колеге Артемија Ведела, кога је дубоко поштовао. Тиме је био међу првима у 20. веку који је помогао у оживљавању Веделове музике, коју су руске власти често цензурисале и забрањивале. Дипломирао је теологију 25. јуна 1901. што је, по традицији, потврдио кијевски митрополит Теогност. Сакупљао је украјинске народне песме из централних украјинских подручја, посебно око самог Кијева. Његова кандидатска теза носила је назив „Монашки обиходници 16. и 17. века и њихов значај у историји Црквене повеље”. Теза се тренутно чува у Институту за рукописе Националне библиотеке Украјине.
Рана каријера Дириговао је украјинским националним хором током извођења украјинске химне 1917. године.
Након што је дипломирао теологију, отишао је у Ставропољ. Тамо је радио као наставник у Женској теолошкој гимназији. На препоруку Миколе Лисенка, кубански статистички комитет предложио је његову идеју да предузме путовање кроз козачка насеља унутар данашње Краснодарске Покрајине како би забележио народне песме тог подручја, од 1903. до 1905. године. Посебно га је занимало да ли су музичке традиције Запорошких козака и даље присутне код њихових потомака, Кубанских козака, који су се тамо населили након распада Запорошке Сечи.Олександр Антонович Кошиць Article about Oleksandr Koshyts by Roman Koval Током овог времена, снимио је и предао одбору преко четиристо снимака, што му је 1908. године донело златну медаљу на Етнографској економској изложби Кубана. Међутим, већина ових снимака није сачувана, јер су свеске у којима их је чувао касније нестале, а само мали део је спашен из нацрта. Једна свеска је пронађена у његовој архиви у Винипегу, верује се да постоји још једна у Кубању, који је пронашао Иван Варава, истакнути књижевник из тог краја.
Године 1904. се вратио у Кијев из Ставропоља. По повратку је радио разне наставничке послове: у Кијевској теолошкој академији, Другој женској школи и Првој трговачкој школи. Касније те године, основана је Музичко–драмска школа Миколе Лисенка, прихватио је његов лични позив да тамо предаје. Водио је хорско певање. Док је предавао, похађао је и часове композиције професора Григорија Љубомирског, који је такође предавао у школи. Дириговао је и у Друштву „Бојан” у школи. Године 1908. преузео је већу улогу дириговања хором студената на Кијевском националном универзитету Тарас Шевченко и напустио је наставу. Током овог времена, слава диригента му је значајно порасла. Након што је хор освојио прву награду од публике у градском оперском позоришту Кијева 1909. године, почео је да наступа у салама Националне филхармоније Украјине, промовишући дела украјинских, руских и западноевропских класика.
Године 1911. почео је да предаје хорску музику на Кијевском царском конзерваторијуму на позив администрације Царске музичке школе. Годину дана касније, Микола Садовски га је позвао да буде диригент оркестра Садовског позоришта, где је помогао у постављању опера Лисенка, Дениса Сичинског и Станислава Моњушког. Радио је као диригент и хоровођа Кијевске опере од 1916. до 1917. године. Касније је изјавио да опера има „креативну мочвару” и да му се није допало време проведено тамо, па је због тога брзо напустио ту позицију.
Украјинска републиканска капела мини|322x322п|Александар Кошец са украјинским националним хором између 1922. и 1924. године. Године 1917. Централна Рада Украјине у новоформираној Украјинској Народној Републици позвала га је да буде члан Комисије за музичко позориште. Две године касније, Симон Петљура га је 1. јануара 1919. позвао да заједно са Кирилом Стеценком предводи Украјинску републиканску капелу. Предложено је да капела има одабрани програм који ће њих двојица креирати и да одржи велику концертну турнеју широм света како би подигла свест о украјинском циљу.
Прва турнеја, након оснивања Капеле, била је у Чехословачкој. Међутим, у почетку нису добро прихваћени. Чланови групе су ухапшени по доласку у Ужгород под бајонетном пратњом. Након што су стигли у Праг, поново су свучени и претражени. У мају су одржали свој први концерт у Народном позоришту у Прагу, којем су присуствовали чланови дипломатске мисије УНР. Концерт је обележио прву светску премијеру „Шчедрика”, раније су одржане у Кијеву 1916. године. Касније је постао најпознатији део репертоара капеле због похвала. Јарослав Кричка, који је у почетку био непријатељски настројен према Украјинцима, променио је своје мишљење након што је чуо „Шчедрика”. Капела је почела да води „меморијалну књигу” значајних личности и њихових утисака, у којој су се налазиле многе знамените личности тог времена. Од августа до октобра 1920. имали су укупно преко тридесет концерата у Чехословачкој.
Након турнеје по Чехословачкој, турнеје су имали кроз Пољску, Швајцарску, Француску, Белгију и Холандију, између осталих земаља. Краљица Елизабета Баварска је изјавила да гаји симпатије за украјински народ када ју је чула. Године 1920. Украјинска републиканска капела је реорганизована у новоименовани Украјински национални хор. Европски део турнеје завршен је 1921. са укупно 207 концерата у седамдесет и четири концертне дворане. Затим су турнеје одржане по Америци, укупно преко четиристо концерата у Сједињеним Америчким Државама, Канади, Мексику, Уругвају, Аргентини и Бразилу у сто педесет градова до 1924. године.
Примио је писмо од Петљура 5. фебруара 1923, називајући рад Капеле историјским и хвалећи ансамбл за ширење украјинске нације широм света. Капела је 1924. године формално престала да постоји због финансијских потешкоћа након распада УНР. Последња државна помоћ дата је Капели јануара 1921. када су били у Варшави, након чега је влада отишла у егзил. Петљура се, међутим, и даље надао подршци 1922. године и контактирао га је како би апеловао на Украјинце у иностранству.
Извођење „Шчедрика”, које је касније довело до адаптације Питера Вилхуског, одржано је 5. октобра 1922. у Карнеги холу.
Емиграција мини|269x269п|Крипта Александра Кошеца 2024. године.Године 1926, након што му је забрањен повратак у Украјину због подршке УНР-у након совјетске победе у Украјинском рату за независност, настанио се у Њујорку. Маја 1927. покушао је да се обрати влади Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике са посебним захтевом за дозволу за повратак у регион, али је одбијен. У области Њујорка, допуњавао је своје приходе водећи групу од седам украјинских црквених хорова у том подручју. Документовао је путовања Украјинске републиканске капеле у мемоарима „Са песмом, око света”.
Водио је музичке курсеве за диригенте, компоновао црквену музику и аранжирао народне песме. У Њујорку је популаризовао украјинску музику својим композицијама, аранжманима и грамофонским снимцима, а музичка издавачка кућа „Витмарк и син” објавила је издања четрдесет две његове украјинске народне песме које је аранжирао на енглеском језику.
Од 1941. године проводио је летње месеце предајући у Винипегу, где је преминуо 1944. у 69. години живота. Око 5000 људи дошло је на његову сахрану.
Приватни живот Године 1917. оженио се бившом ученицом и певачицом у његовим хоровима, Тетјаном Кошец (1892—1966), која је касније постала вокалиста у Украјинском националном хору, учитељица певања, а након 1944. кустос Украјинског културног и образовног центра у Винипегу.
Комеморација
Канада мини|226x226п|Комеморативни новчић 2025. године, у знак сећања на 150. годишњицу његовог рођења. лево|мини|219x219п|Комплет комеморативних кованица Народне банке Украјине из 2023. године у знак сећања на његов наступ 1922. у Карнеги холу. Хор у Винипегу носи назив по њему од 1967. године. Раније је био познат као Хор Винипешког УНИФ-а од оснивања 1946, али је одлучено да се преименује поводом стогодишњице Канаде и у његову част. Концерт „Непознати Кошец” одржан је на Универзитету у Манитоби 26. марта 2006. Хор је извео његове „хорске оркестрације” музике Хаваја, Шкотске, афроамеричке и музике Првих народа, отпеване на енглеском и украјинском језику.
Лична архива Александра и Тетјане Кошец чува се у Украјинском културном и образовном центру у Винипегу.
Украјина Поводом његовог 130. рођендана, у Успенском сабору Кијево-печерске лавре одржан је комеморативни концерт у организацији најбољих дипломаца Украјинске националне музичке академије, под покровитељством председника Виктора Јушченка и уз благослов Украјинске православне цркве.КИЕВ. Украинская Православная Церковь почтила память выдающегося духовного композитора с мировым именем Александра Кошица at arhiv.orthodoxy.org.ua
Од 1993. године, улица Суриков у округу Лавова преименована је у улицу Кошеца у његову част. Децембра 2021. откривене су две комеморативне плоче у Кијеву у његову част. Постављене су на кућама у којима је живео током свог боравка у Кијеву.
Године 2025, поводом 150. годишњице његовог рођења, Народна банка Украјине издала је комеморативни новчић од две гривне, направљен од никл сребра, у његову част. Имао је тираж до 50.000 комада, а на аверсу је имао композицију која симболизује турнеју којом је Украјинска републиканска капела ишла 1920-их, а на полеђини његови стилизовани портрет.
Музика