thumb| Мухамед Шејбани|293x293пШајбаниди или Шибаниди, прецизније познати као Абулхајридски Шибаниди, били су културно персијанизована династија карлукизованих узбека (турко-монголског порекла) који су владали над Бухарским канатом (1505–1598), Хивинским канатом (Хорезмом) (1511–1695) и Сибирским канатом (1563–1598). Њихова територија је у 15–16. веку (1428–1599) обухватала већи део данашњег Казахстана, Узбекистана и делове Русије (укључујући Западни Сибир). Наследила их је Јанидска династија (1599–1785).
Били су патрилинеарни потомци Шибана, петог сина Џучија и унука Џингис-кана. До средине 14. века признавали су власт потомака Шибанове браће Бату-кана и Орда-кана, као што је Узбег-кан. Шајбаниди су првобитно предводили Сиву орду југоисточно од Урала (познату и као Узбези, по Узбецима) и примили су ислам 1282. године. У време свог врхунца, канат је обухватао делове данашњег Авганистана и других области Средње Азије.
Како су лозе Батуових и Ординих потомака изумрле током великих грађанских ратова 14. века, Шајбаниди под Абул-Хајр-каном прогласили су се јединим легитимним наследницима Џучија и истакли претензије на читав његов огромни улус, који је обухватао делове Сибира и Казахстана. Њихови ривали били су Тукај-Тимуриди, који су тврдили да потичу од Џучијевог тринаестог сина. После неколико деценија сукоба, Тукај-Тимуриди су задржали контролу над Великом ордом и њеним наследничким државама у Европи, укључујући канате Казањ, Астрахан и Крим.
Династија Шајбанида Под вођством Абул-Хајр-кана (1428–1468), династија је започела уједињавање разнородних узбечких племена, најпре у области око Тјумења и реке Туре, а затим и у области Сир Дарје. Његов унук Мухамед Шејбани (1500–1510), по коме је династија добила име, освојио је Самарканд, Херат, Балх и Бухару, чиме је окончао владавину Тимурида и основао краткотрајно Шајбанидско царство. Након његове смрти од руке шаха Исмаила I, наследили су га сродници, чији су потомци владали Бухарским канатом од 1505. до 1598. и Хивинским канатом од 1511. до 1695.
Још једна држава под влашћу Шајбанида био је Сибирски канат, који су преузели 1563. Његов последњи кан, Кучум, свргнут је од стране Руса 1598. године. Побегао је у Бухару, док су његови потомци одведени у Москву, где су касније узели презиме Сибирски.
Култура Мухамед Шејбани-кан и његови наследници покренули су програм превођења персијске књижевности на чагатајски турски језик. Ипак, главни административни језик остао је персијски. Временом су прошли процес карлукизације културе и наслеђа. До 17. века већина Шајбанидских Узбека и њихових каната била је у потпуности асимилована у карлучке оквире и повезана са Тимуридима и Могулским царством у Индији, проглашавајући се наследницима и заштитницима тимуридског наслеђа, чиме је изворни кипчакски елемент узбечког идентитета знатно умањен у корист чагатајско-карлучког.
Нумизматика Тимуридски владар Шахрук Мирза увео је почетком 15. века новчану јединицу tanka-i shahrukhi. Она је послужила као основа за сребрни новац који су користили Шајбаниди. Широке и танке варијанте Шајбанидских сребрњака, распрострањене у Средњој Азији, Персији и северозападној Индији у 16. веку, потичу из познотимеридског периода. Већина ових новчића имала је пречник између 1,1 и 1,2 инча, док су неки примерци Абдулаха II достизали и око 1,4 инча.
Архитектура Шајбанида thumb|Мир Араб медреса, изграђена 1536. под Убајдулах-каном. Како су Шајбаниди настојали да Бухару учине културном и архитектонском престоницом своје династије, бројни грађевински подухвати преобразили су град. Велика џамија у Бухари, Калан џамија, изграђена 1121. године, у потпуности је обновљена у раном 16. веку додавањем камених стубова, лукова и 288 сводова. Џамија је била део ширег верског комплекса.
Године 1530, за време владавине Убајдулах-кана, комплексу је додата Мир Араб медреса. Зграда је имала двоспратне учионице око централног дворишта, богато украшене штукатуром и плочицама, од којих је део изгубљен.
У другој половини 16. века изграђене су главне саобраћајнице и трговачки комплекси, укључујући покривене пијаце (taks) са више купола, као и караван-сараје и медресе, што је допринело развоју трговине и урбаног живота.
Крајем 16. века Абдулах-кан II подигао је значајне објекте као што су Модари хан медреса (1567) и Абдулахова медреса (1588–1590), познате као Кош медресе. Ове грађевине одликују сложени геометријски украси и натписи на арапском писму.
Један од значајних споменика су и Сарафанске бање, са централним октогоналним простором и више намена, од одмора до друштвених окупљања.
Референце
Категорија:Династија Бориџигин