Авион Арадо SD III је био једноседни, двокрилни, немачки ловачки авион, мешовите конструкције кога је направила фирма Arado Flugzeugwerke GmbH а пројектовао инжењер Валтер Ретел (нем. Walter Rethel) 1929. годинеhttps://aviastar.org/air/germany/arado_sd-3.php. Пројектовање и развој мини|десно|290п|Мотор -{Bristol Jupiter}- авиона Арадо SD III мини|десно|290п|Цртеж авиона Арадо SD III у 3 пројекције мини|десно|290п|Бочни изглед авиона Арадо SD III Откалањајући недостатке и примедбе Министарства војног на претходне моделе Арадових ловаца SD I и SD II пројектантски тим на челу са главним конструктором инжењером Валтер Ретел (нем. Walter Rethel) је покушао да од другог прототипа авиона SD II модификацијом појединих елемената направи бољи авион који би задовољио постављене критеријуме. Тако је настао авион Арадо SD III који је паралелно развијан са својим претходником SD II. Пошто ни овај покушај није уродио плодом, одустало се од даљег развоја овог авиона и приступило пројекту авиона Арадо Ар 64https://aviastar.org/air/germany/arado_sd-3.php. Упоредни приказ карактеристика авиона Арадо SD I, SD II и SD IIIStützer H., , Die Deutschen Militärflugzeuge 1919-1934, E.S.Mitter&Sohn, Назив авиона Снага Макс. брзина Успон m/min Mаса празног Размах крила Плафон лета Арадо SD I 312 kW 275 km/h 602 1230 kg 8,40 m 8000 m Арадо SD II 390 kW 238 km/h 666 1770 kg 9,90 m 7000 m Арадо SD III 380 kW 225 km/h 714 1775 kg 9,90 m 6400 m Технички опис Труп авиона Арадо SD III састојао се од правоугаоне, заварене челичне цевасте просторне решеткасте конструкције. Носач мотора од челичних цеви био је прекривен лимовима лаких легура до заштитног зида иза њега; остатак трупа био је пресвучен импрегнираним платном. Иза заштитног зида у трупу авиона је била смештена отворена пилотска кабина са заштитним ветробранским стаклом.
Погонска група: је имала звездасти (радијални) четворотактни бензински клипни мотор са 9 цилиндара хлађен ваздухом Бристол Јупитер VI (енгл. Bristol Jupiter VI) снаге 380 -{kW}- и двокраку вучну дрвену елису фиксног корака.
Крилa су правоугаоног облика са заобљеним крајевима. Крила су имала два кутијаста носача која су направљена од дрвета и ребра направљена од шперплоче. Конструкција крила је потпуно обложена импрегнираним платном. Горње крилo је шире и има већи размах од доњег. Горње крило је направљено из три дела. Централни део крила је снажним носачима (балдахином) везано за труп авиона а за њега се причвршћују спољни панели крила. На спољним панелима горњег крила су се налазили елерони. Елерони су као и крила имали структуру од дрвета а облогу од импрегнираног платна. Доње и горње крило су међусобно били повезани подупирачима у облику слова "N" и додатно укрућена жичаним дијагоналама. Горње крило је у односу на доње померено ка кљуну авиона и има позитиван диедар.
Репне површине су класичне форме, вертикални и два хоризонтална стабилизатора у облику крста с тим што су у овом случају хоризонтални стабилизатори подигнути тако да се налазе у корену вертикалног стабилизатора. Вертикални стабилизатор је са два жичана затетача везан за хоризонталне а ови са доње стране су подупирачима ослонени на труп авиона на тај начин је знатно повечана крутост комплетног репног система. Сви елелементи репа (стабилизатори и кормила) су дрвене конструкције обложени импрегнираним платном.
Стајни трап: је био фиксан са две предње независне ноге са точковима. Ове ноге су конструктивно изведене као челичне виљушке облика "V" чији су крајеви везани за труп авиона а трећи елемент упорник у коме је уграђен амортизер везан је за крило. Испод репа се налазила еластична дрљача.
Наоружање: Авион је био наоружан са два фиксна митраљеза MGs 08/15 калибра 7,9 mm коју су гађала кроз обртно поље елисеhttps://airwar.ru/enc/fww1/aradosd3.htmlStützer H., , Die Deutschen Militärflugzeuge 1919-1934, E.S.Mitter&Sohn, . Оперативно коришћење Након фабричког испитивања авион је предат Минисратству ваздухопловства на даља испитивања. Авион је тестиран у Штакену (ловачка ескадрила), затим пребачен у тест центар у Рехлину и коначно на тестирање гађања и борбене провере у Липецку (СССР), оцењен је као неподобан за серијску производњу, али су се лекције научене из његовог пројектовања и испитивања показале непроцењивим за Арадо приликом пројектовања нових ловачких авиона Ar 64 и Ar 65https://histaviation.com/ar_sd_3.html. Земље у којима је коришћен овај авион
Референце
Литература
Stützer H., , Die Deutschen Militärflugzeuge 1919-1934, E.S.Mitter&Sohn,
Д. Лучић: Основи практичне аеродинамике са описима аероплана, Библиотека „Ваздухопловног Гласника“, Нови Сад, 1936,
Види још Арадо SD I Арадо SD II Фокер D.XVI Фијат CR.20 Хајнкел HD-19 Ансалдо SVA Компанија Арадо
Спољашње везе https://aviastar.org/air/germany/arado_sd-3.php https://airwar.ru/enc/fww1/aradosd3.html https://histaviation.com/ar_sd_3.html
Категорија:Војни авиони Категорија:Арадо авиони Категорија:Ловачки авиони