Магеланова гуска () је врста гуске из потпородице Tadornini из породице Anatidae, биолошке породице која обухвата патке и већину птица водених станишта сличних паткама, као што су гуске и лабудови. Магеланова гуска подсећаја на праве гуске и показују сличне навике, али су ближи сродници Tadornini и патака.

Ова врста се гнезди и размножава близу воде, река, бара или океана, било на земљи или близу ње међу вегетацијом, обично на травњацима или приобалним ливадама на Фокландским острвима или у јужној Патагонији и Огњеној земљи на почетку аустралног лета. Процене популације указују на то да су острвске субпопулације стабилне, али континенталне популације показују недавни пад бројности. Магеланове гуске су биљоједи, специјализовани за лишће, стабљике и семе биљака.

Таксономија

Ова слика је холотип врсте.]] Магеланову гуску је формално описао немачки природњак Јохан Фридрих Гмелин 1789. године у свом ревидираном и проширеном издању дела „System a Naturae“ Карла фон Линеа. Сврстао ју је са осталим паткама, гускама и лабудовима у род Anas и сковао биномско име Anas picta. Јохан Фридрих Гмелин је свој опис засновао на „офарбаној гуски“ коју је енглески орнитолог Џон Латам уврстио у свој „A General Synopsis of Birds“ . Врста је примећена 1775. године на острву Естадос током другог путовања капетана Џејмса Кука до Тихог океана. Природњак Џозеф Бенкс је Џону Латаму обезбедио акварелни цртеж гуске који је направио Георг Форстер, који је пратио Кука. То је холотип врсте и чува се у Природњачком музеју у Лондону.

Магеланова гуска се сада сврстава са још четири врсте у род Chloephaga, који је 1838. године увео енглески природњак Томас Кембел Ејтон.

Chloephaga потиче од старогрчких речи „khloē“ „трава“ и „ј-phagos“ „једе траву“. Специфични епитет picta потиче од латинске речи „pictus“ „офарбан“.

Постоје јаке морфолошке и генетске сличности између птичје фауне Фокландских острва и Јужног купа Јужне Америке, и већина аутохтоних врста птица је обично присутна и у острвским и у континенталним популацијама. Биогеографија региона сугерише да ове сличности постоје јер су у геолошкој прошлости птице са континента могле да дођу до Фокландских острва или преко некадашње копнене везе, током периода сниженог нивоа мора или путем расејавања на велике удаљености. Генетске анализе постављају магеланску гуску као сестринску врсту врсти морска гуска (Chloephaga hybrida). Подврсте Препознате су две подврсте магеланове гуске.

Chloephaga picta picta (Gmelin J.F.) 1789 - централни Чиле и јужно-централна Аргентина јужно до Огњене земље. Chloephaga picta leucoptera (Gmelin J.F.) 1789 - аутохтона на Фокландским острвима

Опис

Мужјаци магеланових гусака слични су другим врстама гусака, посебноврсти морска гуска (Chloephaga hybrida) због претежно белог перја, док женке подсећају на врсту црвеноглава гуска (Chloephaga rubidiceps) због сличног пругастог перја на грудима. Ова врста је дугачка 60-72,5 цм.

Подврста Chloephaga picta leucoptera је највећа птице из рода Chloephaga. Мужјаци обично теже 3,5-4,5 кг док се женке крећу од 2,9-3,5 кг.

Мужјаци подврсте Chloephaga picta picta теже 2,7-3,6 кг у просеку, а жене 2,9-3,5 кг.

Магеланове гуске показују јак полни диморфизам у свом перју. Мужјаци имају беле главе и перје на грудима са црним ногама, док женке имају црвенкасто-смеђе главе и перје на грудима са жуто-наранџастим ногама. Међутим, постоје две морфе које настају укрштањем код мужјака. Једна морфа узрокује црно-пругасто перје на грудима, док друга морфа узрокује бело перје на грудима. Зеленкасто-бронзано огледало на крилима се такође налази на унутрашњим секундарним летним перјима одраслог мужјака. Мужјаци производе звиждући звук „вип“, док женке производе тихи, звецкајући звук „ррр“.

Магеланове гуске митаре и примарно и секундарно перје у барама или заклоњеним морским заливима, обично између краја новембра и почетка јануара. Учесталост митарења зависи донекле од успеха парења, јер се већина одраслих јединки које пресвлаче или још нису париле или нису успеле да се размноже. Неке магеланске гуске прескачу ово пресвлачење, задржавајући способност летења током аустралног лета. Иако је необично, прескакање овог важног процеса може имати енергетске предности, јер сезона митарења може бити веома захтевна у погледу исхране.

У VI поглављу књиге „О пореклу врста“, аутор Чарлс Дарвин је приметио да магеланова гуска има кожице између прстију које изгледају рудиментарне по функцији, мада не и по структури, и закључио је да је то заостална анатомска карактеристика код ове птице.

Распрострањеност и станиште

Магеланове гуске насељавају јужни део јужноамеричког континента, јужни и централни Чиле и Аргентина и Фокландска острва, са континенталним распрострањеношћу од централног Чилеа и јужне Аргентине до Огњене земље, близу Антарктика.

Подврста Chloephaga picta picta обично живи у Патагонији или јужном Чилеу и мигрира на север током зиме према централној Аргентини, до својих зимовалишта. Најјужније популације су склоније миграцији, при чему мигранти достижу брзину лета од преко 40 км/ч. Истраживачи су 2013. године идентификовали подврсту Chloephaga picta picta у јужном Бразилу, редефинишући северну ивицу њихових зимовалишта.

Подврста Chloephaga picta leucoptera не мигрира и ретко напушта Фокландска острва. Генерално, густине популације су највеће око бара и на зеленим травњацима. Компјутерско моделирање распона популација сугерише да њиховој дистрибуцији повољно иде обилно присуство зелених трава за исхрану и гнежђење, а да је отежана људским присуством, посебно урбанизацијом и вађењем нафте. Такође постоји значајна уведена популација на субантарктичком острву Јужна Џорџија.

Магеланове гуске обично живе у малим, раштрканим групама на већини типова пашњака, као што су умерени травњаци и сушни низијски жбунови, фаворизујући подручја са кратком зеленом травом. Међутим, недавне промене у коришћењу земљишта ка пољима за усеве и управљаним пашњацима приморале су их да се прилагоде и колонизују такве модерне пределе.

Гнежђење

Магеланове гуске се гнезде у јужној Патагонији или на својим матичним острвима током аустралног лета. Моногамне су, мада може доћи до развода, и генерално се враћају на гнежђење на истој територији сваке године. Након отприлике две године од рођења, женке могу почети да полажу јаја, и то обично чине близу свог родног места. Мужјаци почињу да се размножавају касније и имају тенденцију да се населе даље од места где су рођени. Ова полна разлика у удаљеностима расејавања доводи до тога да однос полова младих постане пристрасан ка полу који се расејава због инхерентних ограничења ресурса услед гужве. Стога, магеланове гуске имају тенденцију да показују однос полова који је пристрасан ка мужјацима. Гнезде се неколонијално у густо вегетираним подручјима, генерално у септембру и октобру на копну, а у новембру на Фокландским острвима. Велика популација ове врсте се гнезди у резервату природе Ново острво, који је створен у сарадњи са организацијом за заштиту Фокландских острва .

Мужјаци привлаче женке кроз удварање у којем гласно звижде, на шта женка одговара тишим кикотањем. Пошто су моногамни и територијални, може доћи до жестоке борбе ако мужјак задире на туђу територију. Мужјаци су пронађени повређени или мртви након ових борби.

Једноставно гнездо је или на земљи или унутар 1,5 метара, обично скривено густом вегетацијом и често се налази близу воде. Легло се састоји од 5-8 јаја која се инкубирају око 1 месец. Када се гушчићи излегу, прекривени су сивкасто-смеђим паперјем. Не остају у гнезду дуже од једног дана, брзо одлазе до оближњег извора воде или места за храњење и способни су да се сами хране од рођења. Добијају комплетно перје за 9-10 недеља и достижу зрелост за 3 године.

Исхрана Магеланова гуска је првенствено биљојед, који се храни углавном семеном, лишћем, стабљикама и другим биљним материјалом. Веома су друштвене, а јата од хиљада птица могу се наћи како пасу само на једном пашњаку. Пољопривредници их сматрају штеточинама због чињенице да једу на пашњацима који се користе за стоку и овце, и зато што тврде да магеланове гуске значајно смањују принос усева. Међутим, недавно истраживање тврди да, иако магеланове гуске смањују покривеност пшеницом, оне не смањују укупни принос пшенице и чак могу пружити екосистемску услугу кроз испашу корова.

Статус

Међународна унија за заштиту природе (IUCN) дефинисала је магеланову гуску као најмање угрожени таксон.

Почетком 20. века, аргентинска влада је прогласила три врсте патагонских гусака, црвеноглава гуска (Chloephaga rubidiceps), сивоглава гуска (Chloephaga poliocephala) и магеланова гуска као штеточине, због тврдњи о прекомерној испаши и негативним ефектима на приносе усева. Од тада, агенције за заштиту дивљих животиња подстичу лов на магеланове гуске на целом њиховом подручју и без ограничења у погледу броја убијених птица. Сходно томе, истраживања популације су почела да сугеришу да континенталне популације опадају. Године 2008, аргентинска влада је све три врсте класификовала као угрожене, а лов је забрањен, иако се криволов и даље дешава, углавном на копну. Недавно је предаторство лисица драстично смањило број популација на копну, па су националне владе успоставиле неколико заштићених подручја широм Патагоније у покушају да сачувају врсту.

Галерија

Референце

Спољашње везе

Магеланова гуска Chloephaga picta eBird Магеланова гуска Chloephaga picta Birds of the World Магеланова гуска Chloephaga picta The Internet Bird Collection + The Macaulay Library Магеланова гуска Chloephaga picta Avibase Магеланова гуска Chloephaga picta The IUCN Red list Магеланова гуска Chloephaga picta The BirdLife DataZone Магеланова гуска Chloephaga picta All about birds Магеланова гуска Chloephaga picta Oiseaux Магеланова гуска Chloephaga picta Flickr Магеланова гуска Chloephaga picta Xeno-canto

Категорија:Пловуше Категорија:Пловке Категорија:Гуске Категорија:Chloephaga Категорија:Таксони које је описао Јохан Фридрих Гмелин Категорија:Птице описане 1789. године Категорија:Птице Јужне Америке Категорија:Странице са непрегледаним преводима