Богослужење у Православној цркви се у овом чланку разликује од православне молитве по томе што се 'богослужење' односи на делатност Хришћанске цркве као тела које приноси молитве Богу, док се 'молитва' односи на индивидуалне побожне традиције православних.

Богослужење Православне цркве сматра се основном делатношћу цркве јер је богослужење Богу сједињење човека са Богом у молитви и то је суштинска функција Христове Цркве. Православни гледају на своју цркву као на живо оваплоћење Христа, кроз благодат Његовог Светог Духа, у људима, свештенству, монасима и свим осталим члановима цркве. Стога се црква посматра као Тело Христово на земљи које је непрекидно сједињено са Телом Христовим на небу кроз заједничко богослужење Богу.

Овај чланак се прво бави различитим карактеристикама православног богослужења, осим његових теолошких основа изложених горе, а затим наставља да приказује саме богослужбене службе и њихову структуру.

Карактеристике православног богослужења

Физичке Као што је горе објашњено, православни не праве разлику између Тела Христовог на небу и оног на земљи, сматрајући оба дела цркве неодвојивим и у непрекидном заједничком богослужењу Богу. Православно богослужење стога изражава ово јединство земље и неба на сваки могући начин како би се земаљски верници непрестано подсећали, кроз сва своја чула, на небеско стање цркве. Посебне методе за то нису нимало произвољне, већ су преношене од најранијих периода хришћанске историје кроз оно што православни називају „Свето предање“.

Изглед Вероватно најупечатљивији аспект православног богослужења јесу његове визуелне карактеристике. Оне су многобројне и разноврсне, увек преносећи у најизразитијим бојама и облицима различите фазе и расположења цркве, како се мењају током године, тако и у појединачним службама.

Иконе

Иконе се користе да би се верници увели у присуство оних који су на небу, тј. Христа, Богородице, светитеља и анђела. Православни верују да ове иконе чине више од пуког визуелног подсећања на чињеницу да постоје светитељи на небу; они верују да ове иконе делују као 'прозори' у небо кроз које виде Христа, Богородицу и те светитеље. Из тог разлога се Бог Отац традиционално не представља на иконама јер Он никада није показао свој облик човеку и стога човек не би требало да покушава да представи Његов облик на иконама. Због те повезаности коју ове свете слике имају са својим субјектима, православни хришћани их редовно поштују (али им се не клањају) баш као што православни који још живе на земљи поздрављају једни друге пољупцем мира, тако они поштују оне који су преминули кроз њихове иконе.

Архитектура

И унутрашњи и спољашњи облици православних цркава дизајнирани су по узору на небо. Унутрашњи распоред се састоји од три главна дела: припрате, наоса и олтара. Царске двери деле припрату од наоса, а иконостас дели наос од олтара. Припрата је улаз у црквену зграду и још увек није сама 'црква' у правом смислу, и представља мали отворени простор често са неколико свећа које се могу купити пре уласка у саму цркву. Након проласка кроз царске двери (израз који се сада често примењује и на двери у центру иконостаса) налази се наос, који је главни и највећи део црквене зграде. Овде сав лаос и хор стоје (често има мало или нимало седишта у згради) током богослужења; обликован је правоугаоно позади, отварајући се у два крила која формирају крст према напред. Кроз иконостас (увек кроз 'ђаконске двери' са обе стране осим током литија које врши свештенство) налази се олтар (или светилиште). Ова област се сматра најсветијом у целој цркви и мирјани, осим црквеног особља, обесхрабрују се да улазе. Олтар је квадратног облика (чиме се употпуњује крстообразни облик црквене зграде) и у његовом средишту је часна трпеза на којој се служи Евхаристија и коју само свештенство може додиривати. Нема директног улаза споља у олтар, само ђаконске двери и врата у сакристију (која обично воде напоље). Главни улаз из наоса у светилиште, „красне двери”, не могу користити ђакони и мирјани, већ само свештеници или епископи.

Одежде

Сви они изнад мирјанског статуса (хор се сматра мирјанским јер пева уместо сабрања) носе неки облик одежде како би се разликовала њихова служба. Постоји много служби и свака има своју препознатљиву одежду, а сваки комплет одежди постаје све сложенији како се ранг носиоца повећава; ово начело важи и за то колико је значајна служба која се служи. Све ове одежде су у стилу риза (или су дизајниране да иду уз ризе) направљене од обојене и украшене тканине. Боје свих одежди се мењају у зависности од тога који празник црква прославља (ове промене се дешавају на сезонски начин, не са годишњим добима али на сличној временској скали). На пример, отприлике два месеца након прославе Васкрсења, све црквене одежде су светле беле и црвене, док су током свечаности Великог поста тамно љубичасте; тако одежде служе да изразе 'расположење' цркве.

Литије Као и већина радњи у православном богослужењу, литије се најчешће користе за обележавање догађаја и такође, наравно, за приказивање предмета од верског, а посебно православног значаја. Њихова најосновнија сврха је, међутим, као и све у православном богослужењу, да помогне у изграђивању и спасењу верника дајући славу Богу. Литије увек предводи неколико олтарских послужитеља који носе свеће, рипиде (украшене дискове са анђеоским лицима), крстове, хоругве или друге литијске реквизите у зависности од прилике. За њима долазе ипођакони, ђакони и протођакони са кадионицама (украсним посудама са горућим угљем за кађење тамјаном), затим свештеници и протојереји и тако даље уз свештеничке чинове. Ово је сам 'идеал' у литијама, већина их не садржи све ове елементе јер прилика то можда не захтева. Разлози зашто се разне литије врше у различито време веома се разликују.

Свеће Свеће се обилно користе у целој цркви током служби и након њих. Сматрају се непрекидним, неживим молитвама које приноси 'добротвор' свеће Богу или светитељима обично у име треће стране, иако се могу принети за било коју намену. Свећњаци су постављени испред посебно значајних икона широм православних цркава; они увек имају централну свећу која гори у име целе цркве, али имају и места за православне да поставе своје свеће. Посебно се свећњаци постављају испред четири главне иконе на иконостасу: иконе Христа, Богородице, Јована Крститеља и патрона храма. Свеће нису ограничене само на ову употребу; осим употребе у литијама, свећа се одржава упаљеном изнад царских двери на иконостасу, свеће у седмокраком свећњаку се пале током служби на олтару (следећи пример седмокраког свећњака из Старог завета), као и друге свеће које се користе у различито време у црквеној години за посебне сврхе. (види Дикирије и Трикирије)

Звуци Православна црква традиционално не користи никакве инструменте у литургији, ослањајући се у потпуности на хорску музику и појање. У суштини све речи православних служби, осим проповеди и сличног, или се поју или певају од стране чтечева и хорова, а када је могуће и од стране сабрања.

Појање Ништа у православном богослужењу се не изговара једноставно наглас; иако свештеници и, повремено, ђакони изговарају одређене молитве или прозбе тихо (тако да их нико у непосредној близини не може чути), све што је чујно се пева или поји. Појање у православној традицији може се описати као нешто између говора и певања; музикално је, али није музика. Само неколико нота се користи у појању, и појац чита речи на ове ноте уједначеним ритмом. Ноте и ритмови који се користе варирају у зависности од прилике, али генерално појање је релативно нискотонско и стабилног ритма, стварајући умирујући звук. Појање не само да доприноси мирном и узвишеном стању духа, већ такође омогућава појцима да читају велике делове текстова (посебно псалама) јасније и брже него што је то могуће нормалним говором, истовремено преносећи поезију речи. То је суштински разлог за појање. Богослужење је у својој сржи песма и лепо је; стога се речи православног богослужења не могу једноставно изговорити, већ се морају мелодично појати да би изразиле истинску природу и сврху речи.

Певање У великој мери зависно од локалног обичаја, пар група појаца или хорова обавља певање, иако понекад то чини цело сабрање.

За композицију црквене музике, традиционално се користи систем од осам (црквени модуси византијског музичког система од осам гласова) и многе мелодије су компоноване у сваком гласу. Променљиви део многих химни потиче из књиге, Октоиха, са текстовима за сваки дан у седмици у сваком гласу, а гласови се смењују недељно.

Певање се природно развило из појања, али, за разлику од запада, православна музика се развила из грчке музичке позадине. Иако се православље проширило и његова музика прилагодила различитим регионима, православна музика је и даље препознатљива у односу на европску музику. Певање се користи уместо појања у важним приликама, тако да се неке ствари које се поје на малим службама певају на важнијим службама. Певање је једнако разноврсно и вишеструко у својим облицима као и појање и одежде; мења се са црквеним 'сезонама' празновања, тако да је певање током Великог поста увек суморано, а током Страсне седмице готово постаје тужна тугованка, док су за време Пасхе и пасхалног периода ноте високе и брзе и радосне онолико колико су биле тужне током поста. Снага музике није изгубљена на православнима и она се користи у потпуности да донесе духовну обнову слушаоцима.

Звона

У руским и грчким православним црквама често се користе звона. Величина звона може значајно варирати, као и њихов број и сложеност тона. Генерално, међутим, она се оглашавају да најаве почетак и крај служби или да прогласе посебно значајне тренутке у службама. Не користе се као музички инструменти у строгом смислу, тј. не користе се заједно са хором и нису део самог богослужења и увек су постављена изван црквене зграде.

Мириси У православном богослужењу, чак се и чуло мириса користи да просветли умове и срца верника, доводећи их у ближу заједницу са Богом. Ово се првенствено постиже употребом тамјана, али није неуобичајено у одређено доба године украшавати унутрашњост православних храмова ароматичним цвећем и биљем.

Тамјан

Тамјан се у Православној цркви кади на готово сваком богослужењу, обично више пута. То се увек чини спаљивањем тамјана у зрнцима на усијаном угљевљу унутар кадионице. Кадионица се у основи састоји од две металне чаше обешене на ланчиће које се могу подизати и спуштати како би се пустило више или мање дима. Тамјан се кади, у складу са старозаветном традицијом, као основни начин богослужења Богу и кади се у знак поштовања према светим предметима као што су мошти, епископи, иконе, сабрање и многи други. Током сваке службе, ђакон или свештеник кади све предмете од значаја. То се чини замахивањем кадионице напред и враћањем уназад, шаљући облак ароматичног дима према предмету који се кади.

Друге ароме Мирисна уља се такође користе, понекад за помазање празничне иконе, или додата маслиновом уљу које се благосиља за помазање током свеноћног бденија. Или вернике може благословити свештеник кропећи их ружном водицом.

Такође постоје времена када се користе мирисне биљке. На пример, на велики празник Успења Пресвете Богородице постоји посебно „Благосиљање мирисног биља” које се обавља после Свете Литургије. На велики празник Педесетнице уобичајено је да се црква испуни зеленилом, понекад се свеже сено или трава простире по поду, а верници често стоје држећи цвеће током служби на овај дан, посебно на вечерњој служби поподне на Педесетницу.

Радње Православна црква је потпуно свесна значаја физичког уопште, а посебно људског тела. Као резултат тога, православно богослужење не занемарује да укључи тело у своје богослужење и да просветли вернике кроз њега као кроз било које друго средство.

Знак крста