Војна историја Африке је једна од најстаријих војних историја на свету. Африка је континент са много регија и разноликим становништвом које говори хиљаде различитих језика и практикује мноштво различитих култура и религија. Ове разлике су хиљадама година биле извор бројних сукоба.
Као и историја Африке, војна историја на континенту се често дели по регијама. Северна Африка је била део медитеранских култура и представљала је саставни део војне историје антике, док је Источна Африка кроз историју имала различите државе које су често ратовале са некима од најмоћнијих сила света. Војна историја модерне Африке може се поделити у три широка временска периода: претколонијални, колонијални и постколонијални.За модерну Африку погледати: Kelechi A. Kalu, уред. Civil Wars in Africa (2022) одломак
Антика Војна историја старог Египта и Нубије
Године 3100. п. н. е., Горњи Египат и Доњи Египат ујединио је Менес. Крај Старог краљевства старог Египта увео је период нестабилности који није окончан све док Ментухотеп II није учврстио своју власт око 2055. године п. н. е. и тиме започео Средње египатско краљевство. Овај период се завршио инвазијом Хикса, који су увели бојне кочије. Египћани су брзо усвојили ову нову технологију и успели да протерају освајаче на почетку Новог краљевства у 16. веку п. н. е.
Обновљени Египћани су се ширили на север и исток у Евроазију до Егејског мора и у већи део Левантa, све до реке Еуфрат. Египат се такође ширио на запад у Либију и на југ у Судан.
Постепено распадање током Двадесете египатске династије омогућило је оснивање кушитског Краљевства Куш у Нубији, са центром у Напати. Куш је достигао врхунац под владавином Пија, који је освојио Египат и основао Двадесет пету династију. Међутим, Кушити су постепено потиснути назад у Напату асирском инвазијом, а затим отпором краљева Двадесет шесте династије.
Војна историја старог Аксума Краљевство Аксум имало је једну од најмоћнијих војски на свету током свог постојања. Упоређивано је са Римом и другим светским силама тог времена. Царство је владало огромним територијама које обухватају данашњи западни Јемен, Џибути, југозападну Саудијску Арабију, источни Судан, већи део Еритреје и северни и централни део данашње Етиопије.
Војна историја модерне Африке Адалско-етиопски ратови
Иако су европска истраживања почела мапирањем западних обала од стране Португалаца, интервенције већих размера догодиле су се знатно касније. Током кампање Ахмада ибн Ибрахима ал Газија од 1529. до 1543. године, три четвртине хришћанске Абисиније (данашње Етиопије) дошло је под власт муслиманског султаната Адал (данашња Сомалија).Saheed A. Adejumobi, , (Greenwood Press: 2006), Encyclopædia Britannica, inc, Encyclopædia Britannica, Volume 1, (Encyclopædia Britannica: 2005), Његову војску чинили су углавном Сомалијци,. (Oxford University Press: ), а била је опремљена мускетарима и трупама које је обезбедило Османско царство. Међутим, у бици код Вајна Даге, здружене етиопско-португалске снаге (укључујући португалске мускетаре) успеле су да убију имама Ахмада у знак одмазде за смрт бившег португалског команданта, Криштована да Гаме, и поврате абисинске територије.
Ажуранско-португалски ратови
мини|лево|140п|Османлије су редовно помагале Ажуранима у њиховим борбама против Португалаца у Индијском океану. мини|180п|десно|Током битке за Бараву, Тристао да Куња је рањен и затражио је да га Албукерк прогласи витезом.Maritime Discovery: A History of Nautical Exploration from the Earliest Times
Европско доба великих географских открића довело је тадашњу суперсилу Европе, Португалску империју, на обалу источне Африке, која је у то време уживала у цветајућој трговини са страним нацијама. Богати југоисточни градови-државе Килва, Момбаса, Малинди, Пате и Ламу били су систематски опљачкани од стране Португалаца. Тристао да Куња је затим усмерио поглед на територију Ажурана, где се одиграла битка за Бараву. Након дугог сукоба, португалски војници су спалили и опљачкали град. Међутим, жесток отпор локалног становништва и војника довео је до неуспеха Португалаца да трајно окупирају град, а становници који су побегли у унутрашњост на крају су се вратили и обновили га. После Бараве, Тристао је отпловио за Могадиш, који је био најбогатији град на источноафричкој обали. Међутим, вести о ономе што се догодило у Барави већ су се прошириле, па је дошло до велике мобилизације. Мноштво коњаника, војника и бојних бродова на одбрамбеним положајима сада је чувало град. Упркос томе, Тристао је и даље желео да нападне и покуша да освоји град, иако су се сви официри и војници у његовој војсци томе успротивили, плашећи се сигурног пораза. Тристао је послушао њихов савет и уместо тога отпловио за Сокотру.The History of the Portuguese, During the Reign of Emmanuel Након битке, град Барава се брзо опоравио од напада.The book of Duarte Barbosa –
мини|170п|десно|Године 1660., Португалци у Момбаси предали су се здруженим сомалско-оманским снагама.Tanzania notes and records: the journal of the Tanzania Society
Током наредних неколико деценија сомалско-португалске тензије остале су високе, а повећан контакт између сомалских морнара и османских гусара забринуо је Португалце који су послали казнену експедицију против Могадиша под командом Жоаоа де Сепулведе, али она није била успешна.The Portuguese period in East Africa – Османско-сомалска сарадња против Португалаца у Индијском океану достигла је врхунац 1580-их када су клијенти Ажурана из сомалских обалских градова почели да симпатишу Арапе и народ Свахили под португалском влашћу. Послали су изасланика турском гусару Мир Али Беју ради заједничке експедиције против Португалаца. Он је пристао и придружила му се сомалска флота, након чега су почели да нападају португалске колоније у југоисточној Африци.
Сомалско-османска офанзива успела је да протера Португалце из неколико важних градова као што су Пате, Момбаса и Килва. Међутим, португалски гувернер је послао изасланике у Португалску Индију тражећи велику португалску флоту. Овом захтеву је удовољено, што је преокренуло претходну офанзиву муслимана у одбрану. Португалска армада успела је да поврати већину изгубљених градова и почела је да кажњава њихове вође, али су се уздржали од напада на Могадиш, чиме су осигурали аутономију града у Индијском океану.Four centuries of Swahili verse: a literary history and anthology – Сомалске снаге Ажурана касније ће војно поразити Португалце. Османско царство је такође остало економски партнер Сомалијаца. Током 16. и 17. века, узастопни сомалски султани пркосили су португалском економском монополу у Индијском океану користећи нову кованицу која је пратила османски образац, проглашавајући тако став економске независности у односу на Португалце.COINS FROM MOGADISHU, c. 1300 to c. 1700 by G. S. P. Freeman-Grenville
Борбе за независност Почевши од 1950-их, антиколонијални покрети залагали су се за независност од колонијалних сила. Ова агитација, заједно са међународним системом који је био све непријатељскији према колонијализму, довела је до процеса деколонизације који је често био насилан.
Прва успешна антиколонијална оружана борба у Африци била је Рат за независност Туниса (1952–1956), али најпознатија је вероватно Алжирски рат за независност (1954–1962), обе вођене против Француске.
Други пример успешног оружаног отпора је Португалски колонијални рат (1961–1974), који је довео до независности Анголе, Гвинеје Бисао и Мозамбика.Crawford Young, "Contextualizing Congo Conflicts: Order and Disorder in Postcolonial Africa" у John F. Clark, уред., , Palgrave MacMillan: New York, 2002, Родезијски грађански рат (1966–1979) није вођен против колонијалне метрополе, већ против владине беле мањине чији је лидер био Ијан Смит.
Ови национални ослободилачки покрети били су инспирисани успешном доктрином герилског ратовања која је коришћена у Рату за независност Индонезије (1945–1949) и Првом индокинеском рату (1946–1954). Циљ побуњеника није био да добију рат — и ниједна колонијална војска никада није поражена — већ једноставно да не изгубе, чинећи тако вођење рата неподношљивим за колонијалну силу на дужи рок.
мини|лево|Учесници Другог светског рата
Списи Франца Фанона о алжирском конфликту постали су изузетно утицајни на касније афричке сукобе. Ови конфликти користили су предности унутрашње идеолошке и организационе кохезије, симпатичне дипломатске подршке на глобалним форумима, одређене финансијске подршке (посебно од нордијских држава) и војне обуке и залиха из совјетског блока.
Два национална ослободилачка покрета која су постала насилна, али су била неуспешна у смислу да нису довела до de facto капитулације и независности, укључују Мау Мау устанак (1952–1960). Колонијалне безбедносне снаге биле су појачане регуларним трупама из матичне државе, а побуњеничке групе су биле спутане недостатком војне опреме и обуке, као и одсуством пријатељске суседне земље која би им понудила уточиште.
Постојала су два ослободилачка покрета против афричких сила око граница повучених током колонијалног периода. Фронт Полисарио започео је борбу 1973. године за независност Западне Сахаре против Шпаније, а затим и Марока, када је та северноафричка држава извршила инвазију.
У Еритреји су Еритрејски ослободилачки фронт и касније Народни фронт за ослобођење Еритреје спроводили борбу за независност против Етиопије која се успешно завршила 1991. године.
У два посебна случаја, и за разлику од ових крвавих ратова, како Југозападноафричка народна организација (СВАПО) из Намибије (1960-те–1990), тако и активности Умконто ве Сизвеа, војног крила јужноафричког Афричког националног конгреса, користиле су оружани сукоб у знатно мањој мери током својих борби.
Постколонијални период upright=1.2|мини|Ратови и сукоби у Африци, 1980–1996.
Афричке нације су дуго улагале велике напоре да поштују међународне границе као неповредиве. На пример, Организација афричког јединства (ОАУ), која је основана 1963. и коју је 2002. заменила Афричка унија, поставила је поштовање територијалног интегритета сваке земље као један од својих принципа у Повељи ОАУ. Заиста, у поређењу са формирањем европских земаља, у Африци је било мање међународних сукоба ради промене граница, што је утицало на формирање држава и омогућило опстанак неким земљама које би иначе можда биле поражене и апсорбоване од стране других. Ипак, међународни сукоби су се одвијали кроз подршку прокси војскама или побуњеничким покретима. Многе државе су искусиле грађанске ратове: укључујући Руанду, Судан, Анголу, Сијера Леоне, Конго, Либерију, Етиопију и Сомалију.The Economist, March 28th 2020, page 7, "The forever wars". Ратови за национално ослобођење често су попримали марксистички, марксистичко-лењинистички или маоистички карактер у идеолошком смислу, где се независност афричких нација посматрала кроз марксистичку призму. Рани примери укључују оружани покрет Уније народа Камеруна против француског колонијализма, који је био марксистичко-лењинистичка побуна, након чега су уследили слични покрети у Конгу (побуна Симба). Че Гевара је учествовао у овом другом и 1967. изнео мишљење да Африка није спремна за револуцију. Упркос томе, на Занзибару пре и после уједињења са Танзанијом, заживели су облици социјализма. У Судану под Џафаром Нимејријем, у Сомалији под Сијадом Бареом, у Етиопији под Дергом и Менгистуом Хајле Маријамом, у Конгу Бразавилу под разним администрацијама од 1960-их па надаље, укључујући ону Дениса Сасу-Нгесоа, у Бенину под Матјеом Керекуом, на Сејшелима под Франс-Албером Ренеом, као и у Анголи, Мозамбику и Гвинеји Бисао пре португалске Каранфилске револуције 1974, марксизам-лењинизам је био широко присутан. Чак и после 1990. године, постоје неки примери војног марксизма, као што је милиција коју је основао Ернест Вамба дија Вамба у источном Конгу током 1990-их.Adam Mayer: Military Marxism: Africa's Contribution to Revolutionary Theory, 1957-2023, Lexington Books, Lanham, 2025,