Марксистичко-лењинистички атеизам, познат и као марксистичко-лењинистички научни атеизам, јесте антирелигијски елемент марксизма-лењинизма.Institute of Scientific Atheism of the Academy of Social Sciences (1981). Questions of Scientific Atheism: „Марксистичко-лењинистички атеизам, са свим својим садржајем, усмерен је на развој способности појединца, религија лишава човека његовог сопственог 'ја', удвостручује свест, ствара му услове.” Заснован на дијалектичко-материјалистичком разумевању човечанства и његовог места у природи, марксистичко-лењинистички атеизам предлаже да је религија опијум за народ; стога се марксизам-лењинизам залаже за атеизам, а не за религијска веровања.Kruglov, Anatoly Agapeevich. (Belarus, 1983). Fundamentals of Scientific Atheism: „Највиши облик је марксистичко-лењинистички атеизам. Ослања се на материјалистичко разумевање, не само природе (што је било типично за предмарксистички атеизам) већ и друштва.”In Novaya Zhizn No. 28, 3 December 1905, Marxists Internet Archive, Lenin said that: „Религија је један од облика духовног угњетавања, који свуда тешко притиска народне масе, оптерећене вечитим радом за друге, оскудицом и изолацијом. Они који целог живота раде и живе у оскудици, религија учи да буду покорни и стрпљиви док су овде на Земљи, и да нађу утеху у нади у небеску награду. Религија је опијум за народ. Религија је врста духовног алкохола у којем робови капитала утапају свој људски лик, свој захтев за животом макар мало достојним човека.” Marxists Internet Archive

Да би подржао ове идеолошке премисе, марксистичко-лењинистички атеизам предлаже објашњење порекла религије и методе за научну критику религије. Филозофски корени марксистичко-лењинистичког атеизма појављују се у делима Георга Вилхелма Фридриха Хегела (1770—1831), Лудвига Фојербаха (1804—1872), Карла Маркса (1818—1883) и Владимира Лењина (1870—1924).Slovak Studies, Volume 21. The Slovak Institute in North America. стр. 231. „Порекло марксистичко-лењинистичког атеизма, како се схвата у СССР-у, повезано је са развојем немачке филозофије Хегела и Фојербаха.”

Марксистичко-лењинистички атеизам је обликовао јавну политику у разним државама, као што су на пример Совјетски Савез (1922—1991) и Народна Република Кина (1949—данас). Неки несовјетски марксисти су се противили овом антирелигијском ставу, а одређени облици марксистичке мисли, попут покрета теологије ослобођења у Латинској Америци, у потпуности су одбацили марксистичко-лењинистички атеизам. Неке марксистичко-лењинистичке државе, попут Вијетнама, Лаоса и Кубе после Фидела Кастра, напустиле су антирелигијско размишљање и политику у корист сарадње између верских заједница и државе ради промовисања социјализма и антиимперијализма.

Филозофске основе

Лудвиг Фојербах мини|Лудвиг Фојербах, који је одвојио филозофију од религије како би филозофима омогућио слободу у тумачењу материјалне стварности природе. Током свог филозофског усавршавања почетком 19. века, Карл Маркс је учествовао у дебатама о филозофији религије, посебно о тумачењима изнетим у хегелијанству, односно: „Оно што је разумно, то је стварно; а што је стварно, то је разумно.”Hegel, G.W.F., Elements of the Philosophy of Right (1821), Vorrede: Was vernünftig ist, das ist Wirklich; und was wirklich ist, das ist vernünftig. [„Оно што је разумно, то је стварно; а што је стварно, то је разумно.”] У тим расправама о разуму и стварности, хегелијанци су филозофију сматрали интелектуалним подухватом у служби хришћанског верског разумевања, које је Георг Вилхелм Фридрих Хегел детаљно рационализовао у делу Феноменологија духа (1807). Иако критичан према тадашњој религији, Хегел је, као интелектуалац 19. века, проучавао онтологију и епистемологију хришћанства као лични интерес компатибилан са хришћанским теолошким објашњењима тубитка (нем. Dasein) — објашњењима питања постојања и бића — које је појаснио, систематизовао и оправдао у својој филозофији.Dimitry V. Pospielovsky. A History of Soviet Atheism in Theory, and Practice, and the Believer, стр. 9—10.

Након његове смрти 1831. године, о Хегеловој филозофији о бићу и постојању расправљали су младохегелијанци и материјалистички атеисти — попут Лудвига Фојербаха — који су одбацили сваку религијску филозофију као начин управљања светом; Карл Маркс је стао на страну филозофије материјалистичких атеиста. Фојербах је одвојио филозофију од религије како би филозофима пружио интелектуалну аутономију у њиховим тумачењима материјалне стварности. Успротивио се религијској основи Хегелове филозофије духа у циљу критичке анализе основних теолошких концепата и преусмерио филозофију са небеса на Земљу, на теме људског достојанства и смисла живота, на питања шта је моралност и шта је сврха постојања,Feuerbach, Ludwig. Essence of Christianity, New York: Harper Torch Books, 1957. стр. 13—14. закључујући да човечанство као врста (али не и појединци) у себи поседује све атрибуте вредне обожавања, те да су људи створили Бога као одраз тих атрибута., New York: Harper Torch Books, О концептуалној одвојености Човека од Бога, у делу Суштина хришћанства (1841), Фојербах је рекао:

Али идеја божанства поклапа се са идејом човечанства. Сви божански атрибути, сви атрибути који Бога чине Богом, јесу атрибути људске врсте — атрибути који су код појединца ограничени, али чије су границе укинуте у суштини врсте, па чак и у њеном постојању, уколико она своје потпуно постојање има само у свим људима заједно.

Фојербах је сматрао да религија врши моћ над људским умом кроз „промовисање страха од мистичних сила Небеса”,Pospielovsky, Dimitry V. A History of Soviet Atheism in Theory, and Practice, and the Believer, vol 1: A History of Marxist–Leninist Atheism and Soviet Anti–Religious Policies, St Martin's Press, New York (1987) стр. 11. „религиозна опредељења би требало интелектуално и емотивно уништити катарзом интензивне мржње према старом Богу. Све претходне верске институције требало би немилосрдно искоренити са лица земље и из сећања генерација које долазе, како никада не би могле да поврате власт над људским умовима путем обмане и промовисања страха од мистичних сила Небеса.” и са „интензивном мржњом према старом Богу” тврдио је да богомоље треба систематски уништавати, а верске институције искоренити. Искусан у тој пракси материјалистичке филозофије, мисли и акције, млади Карл Маркс постао је радикални филозоф.Pospielovsky, Dimitry V. A History of Soviet Atheism in Theory, and Practice, and the Believer, vol 1: A History of Marxist–Leninist Atheism and Soviet Anti–Religious Policies, St Martin's Press, New York (1987) стр. 13. „Било је очигледно у овом тренутку да читање Фојербаха није био једини извор инспирације за Марксов атеизам. Фасцинација Фојербаховим ратом против хришћанства била је, за младог Маркса, ништа више до израз његове сопствене спремности да у антирелигиозној борби следи све друштвене и политичке крајности које је материјалистичка детерминација у начелу захтевала. Ипак, као што Давид Ајкман, у својој најдубљој и најерудитнијој студији о Марксу и марксизму, примећује, кључ за Марксов страствени и насилни атеизам, односно антитеизам, не може се наћи само у интелектуалној традицији. Он прати Марксов антитеизам до преокупације младог Маркса прометејским култом 'Сатане као уништитеља'.”Pospielovsky, Dimitry V. A History of Soviet Atheism in Theory, and Practice, and the Believer, vol 1: A History of Marxist–Leninist Atheism and Soviet Anti–Religious Policies, St Martin's Press, New York (1987) стр. 11. „У овом тренутку млади Маркс је био потпуно фасциниран Фојербаховим 'хуманистичким полетом', и он је безусловно усвојио Фојербахову отворену побуну против моћне традиције хришћанства као интелектуално откриће. Веома рано у својој каријери, Маркс је прихватио заводљиву идеју да би виши циљеви човечанства оправдали сваки радикализам, не само интелектуални већ и друштвени и политички.”

Карл Маркс мини|Карл Маркс, који је синтетизовао антирелигијску филозофију са материјализмом како би показао да је религија друштвени конструкт који владајућа класа користи за друштвену контролу. У свом одбацивању сваке религијске мисли, Маркс је доприносе религије током векова сматрао неважним и небитним за будућност човечанства. Маркс је аутономију човечанства од царства натприродних сила сматрао аксиоматском онтолошком истином која се развијала од античких времена, сматрајући је чак угледнијом традицијом од хришћанства.Pospielovsky, Dimitry V. A History of Soviet Atheism in Theory, and Practice, and the Believer, vol. 1: A History of Marxist–Leninist Atheism and Soviet Anti–Religious Policies, St Martin's Press, New York (1987) стр. 12. „Очигледно је Маркс започео своју сопствену теорију стварности са непотпуним интелектуалним презиром према свему што је религиозна мисао представљала, теоријски, практично или емотивно. Културни доприноси религије током векова одбачени су као неважни и ирелевантни за добробит људског ума.” Маркс је тврдио да су цркве измислиле религију како би оправдале експлоатацију радничке класе од стране владајуће класе, путем друштвено стратификованог индустријског друштва; као таква, религија је дрога која пружа емоционални бег од стварног света.Pospielovsky, Dimitry V. A History of Soviet Atheism in Theory, and Practice, and the Believer, vol 1: A History of Marxist–Leninist Atheism and Soviet Anti–Religious Policies, St Martin's Press, New York (1987) стр. 12. „Културни доприноси религије током векова одбачени су као неважни и ирелевантни за добробит људског ума.” У делу Прилог критици Хегелове филозофије права, Маркс је описао контрадикторну природу религиозног осећања:

Религијска патња је, у исто време, израз стварне патње и протест против стварне патње. Религија је уздах угњетеног створења, срце света без срца, као што је и душа услова без душе. Она је опијум за народ.Marx, K.H. 1976. Introduction to A Contribution to the Critique of Hegel’s Philosophy of Right. Collected Works, vol. 3. New York.

Стога је за Маркса атеистичка филозофија ослобађала људе од гушења њихових урођених људских потенцијала и омогућавала им да интелектуално схвате да поседују индивидуалну слободну вољу, те да су господари своје индивидуалне стварности, јер земаљски ауторитет натприродних божанстава није стваран. Маркс се противио функцији друштвене контроле религије, коју су цркве остваривале путем друштвене атомизације; аномије и друштвеног отуђења који психолошки одвајају људска бића од њих самих (као појединаца) и отуђују људе једне од других (као делова друштвене заједнице). Према томе, друштвени ауторитет теологије (верске идеологије) мора се уклонити из закона, друштвених норми и традиција којима људи управљају друштвом. У том духу политичке еманципације, представљеном у културно прогресивним концептима грађанина и грађанства као друштвеног идентитета, у есеју О јеврејском питању, Маркс је рекао: