Развојачена Крајина () била је посебна административно-територијална област у саставу угарског дела Аустроугарске монархије (1873-1881). Настала је развојачењем Хрватско-славонске војне крајине (1871-1873), а потом је као привремена управна област постојала све до укључивања у састав Краљевине Хрватске и Славоније (1881-1886). Имала је своју обласну управу, која је настала трансформацијом ранијих војно-административних структура, а у територијалном погледу била је подељена на шест окружја (од запада према истоку): Личко-оточко, Огулинско-слуњско, Банијско, Градишко, Бродско и Петроварадинско. Средишта окружних управа налазила су се у главним окружним местима, док се административно средиште обласне управе није налазило на подручју Развојачене Крајине, већ је било смештено у Загребу.
Први поглавар Развојачене Крајине био је барон Антон Молинари (Anton Mollinary, 1820-1904), аустроугарски генерал родом из Титела у Бачкој, који је претходно служио као последњи заповедник Хрватско-славонске војне крајине (1870-1873), а потом је службу наставио као први обласни поглавар Развојачене Крајине (1873-1877). Исту дужност је потом обављао генерал Фрањо Филиповић (Franjo Filipović, 1820-1903), родом из Госпића у Лици, други по реду и уједно последњи поглавар Развојачене Крајине (1877-1881). Подручја која су улазила у састав Развојачене Крајине данас највећим делом припадају Хрватској, а мањим делом и Србији (источни Срем).
Историја мини|десно|220п|Генерал Антон Молинари, први поглавар Развојачене Крајине (1873-1877)
У периоду између 1871. и 1873. године, довршено је развојачење крајишких административних јединица у саставу дотадашње Хрватско-славонске војне границе, а том приликом укинуте су следеће регименте (од запада према истоку): Личка, Оточка, Огулинска, Слуњска, Глинска, Петрињска, Градишка и Бродска, као и Петроварадинска регимента (која је претходно припадала Банатско-српској војној крајини).
Према владарском манифесту и пратећим одлукама од 8. августа 1873. године, развојачене крајишке области нису биле одмах прикључене суседној Краљевини Хрватској и Славонији, већ су реорганизоване као посебна административно-територијална јединица, са сопственом обласном управом, која се по дубини територије делила на шест окружја (Банијско, Бродско, Градишко, Личко-оточко, Огулинско-слуњско, Петроварадинско), док су ниже јединице били котари. Иако је административна трансформација спорведена од стране аустроугарских војних власти, упоредо је текао и процес решавања политичких и статусних питања, пошто су угарски политички чиниоци у Будимпешти тежили ка што скоријој инкорпорацији тог подручја у правни поредак Краљевине Угарске. Та питања су решавана у периоду од 1873. до 1881. године, када је донета одлука о коначном укидању Развојачене Крајине, након чега је свих шест крајинских окружја прикључено суседној Краљевини Хрватској и Славонији. У оквирима проширене Краљевине, припојена крајинска окружја наставила су да постоје све до 1886. године, када је жупанијско уређење проширено и на просторе бивше Развојачене Крајине.
мини|десно|220п|Генерал Фрањо Филиповић, други поглавар Развојачене Крајине (1877-1881)
Приликом доношења коначних одлука о укидању Развојачене Крајине, цар и краљ Франц Јозеф издао је 15. јула 1881. године Manifest mojim krajišnikom, са четири пропратне наредбе у којима су била регулисана разна управна, судска и привредна питања, након чега је инициран процес интеграције, који је започет 1. августа (1881), а окончан је почетком 1886. године. Развојачена Крајина била је једина територија бивше Војне крајине која је након развојачења добила привремену (прелазну) управу (1873-1881), док су остале крајишке области у склопу процеса развојачења и реорганизације директно прикључиване крунским земљама и без одлагања укључиване у њихове управне системе.
Демографија Становништво Развојачене Крајине чинили су првенствено Срби и Хрвати, а такође и мањи број припадника других народа. Према попису из 1880. године, на подручју Развојачене Крајине живело је укупно 698.084 становника (354.051 мушкараца и 344.033 жена). Према вероисповести, пописано је 345.843 римокатолика, 330.246 православаца, 10.807 лутеранаца, 7.462 гркокатолика, 2.388 јудаиста, 1.255 калвиниста, а преостали део становништва припадао је осталим и мањим верским заједницама.
Према подацима о матерњем језику (1880), пописано је укупно 657.847 говорника хрватског или српског језика (резултати за та два сродна језика сврстани су у исту категорију), а такође је пописано и 22.271 говорника немачког језика, 4.741 словачког, 4.563 мађарског, 2.448 словеначког, 1.983 ромског, 1.486 чешког, 1.138 румунског, као и мањи број говорника осталих језика.
Срби у Развојаченој Крајини мини|десно|220п|Прокопије Ивачковић, српски патријарх у Сремским Карловцима (1874-1879)
Половину становништва на подручју Развојачене Крајине чинили су Срби, који су пре развојачења (1873) вековима служили као крајишници, односно граничари. Главни национални центар православних Срба у читавој Аустроугарској монархији налазило се управо на подручју Развојачене Крајине, у Петроварадинском окружју, где је било седиште Српске патријаршије у Сремским Карловцима. Поводом кључних питања која су се односила на политичко уређење и утврђивање статуса Развојачене Крајине, међу српским првацима нису постојале јасно изграђене, нити јединствене концепције, тако да се у време развојачења (1873) знатан део опредељивао за политику прикључења суседној Краљевини Хрватској и Славонији, тежећи тиме ка што скоријем уједињењу са својим српским сународницима у тој круновини. Насупрот томе, поједини српски чиниоци су већ током претходног периода покретали и комплексна питања о крајинској обласној посебности и широј самоуправи (оснивање посебног крајинског сабора). Иако су уживале извесну подршку у вишим војним круговима, такве тежње нису добиле на замаху, пошто су биле у раскораку са интересима кључних политичких чинилаца у Бечу, Будимпешти и Загребу.
Види још
Историја Хрватске Историја Славоније Историја Срема Војна крајина Срби у Хрватској Срби у Славонији
Референце
Литература
Спољашње везе Zakonski članak XL.: 1882. zajedničkoga hrvatsko-ugarskoga sabora ob uredjenju onih onošajah u hrv.-slav. Krajini, sjedinjenoj godine 1881. s kraljevinami Hrvatskom i Slavonijom, koji podpadaju pod zajedničko zakonodavstvo zemaljah krune ugarske Zakon od 27. studenoga 1882. ob uzakonjenju previšnjih naredabah od 15. srpnja 1881. i kraljevskoga odpisa od istoga dana, tičućih se sjedinjenja hrvatsko-slavonskoga krajiškoga područja s kraljevinami Hr- vatskom i Slavonijom, a tim i sa zemljami ugarske krune Zakon od 2. prosinca 1884., o uzakonjenju naredabah izdanih na temelju previšnjih riešenjah po banu kraljevinah Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, kao kralj. povjereniku u poslu sjedinjenja hrvatsko-slavonske krajine Zakon od 5. veljače 1886. godine ob ustroju županijah i uređenju uprave u županijah i kotarih
Категорија:Историја Аустроугарске Категорија:Историја Хрватске под Хабзбуршком монархијом Категорија:Историја Славоније Категорија:Историја Срема Категорија:Историја Србије под Хабзбуршком монархијом Категорија:Војна крајина