Трећепозивачка чесма је једна од најстаријих Београдских чесми која још увек постоји. Налази се у улици Димитрија Туцовића, поред Градске болнице, на Општини Звездара. Чесма је споменик херојима Првог светског рата.

Историја

Прве јавне чесме у Београду саграђене су у давној прошлости, на линији римског водовода. До средине 19. века у Београду их је било двадесетак. Оне су се снабдевале водом са изворишта у близини града, а вода се чувала у великим резервоарима, од којих се највећи налазио пред улазом у град, испред данашњег хотела Москва. Турци су те резервоаре називали „теразијe за воду”, па је по њима тај део града и добио име Теразије. Из тих резервоара се вода цевима спроводила до највећих чесама. Погодна за подизање чесми била је линија Булбулдерског водовода и само на том правцу, од Градске болнице до Калемегдана, у 19 веку било је чак 18 чесама, од којих су најпознатије: Чукур-чесма, Сака чесма и Скадарска чесма.

На овој линији налазила се и Трећепозивачка чесма. Некада се ова чесма звала Булбудерска чесма и напајао ју је један од 5 ледених извора дуж Булбулдерског потока, познатог и као Славујев поток. Са обе стране потока формирало се истоимено насеље Славујев поток (данас Месна заједница Славујев поток). Постоје подаци да је на овом месту чесма постојала и пре Првог светског рата, али не и када је изграђена и како је изгледала.

Подизање споменика Према неким изворима, прва обнова ове чесме била је 1915. године, у време окупације земље током Првог светског рата. Од тада се зове Трећепозивачка чесма. Чесма је изграђена као чврст, масиван камени блок правоугаоне основе, у ком је изведена сама ниша са лулом за воду. По завршетку рата преживели трећепозивци су иницирали њену обнову. Чесму је обновило Друштво за улепшавање Булбулдера и пуштена је у рад на Петровдан 1927. године. На већ постојећи камени блок додат је горњи део са крстом. Годину дана касније 1928. постављена је и спомен плоча са именима бораца 7. пешадијског пука трећег позива, који су погинули 1914. године у Космајско-Варовничкој бици, која је била део чувене Колубарске битке, бранећи коту 413. На Варовници су вођене нарочито тешке борбе, где су Аустријске трупе успеле да се приближе српским рововима на 200 метара даљине и одакле су са више јуриша покушавале безуспешно да одбаце српске снаге са њихових положаја.Енциклопедија Југославије Том 5, Југос Мак О постављању споменика сведочи и запис команданта, мајора Ракиђића који се наводи у књизи „Чесме и фонтане Београда” Владимира Буњца:Занимљив документ донео ми је једнога дана један београдски радник, коме, нажалост, незнам ни име, а који тврди да је син војника Франца Кнауса, чехословачке националности. Кнаус је пребегао из аустроугарске војске на српску страну и са положаја је 20. септембра 1915. године упућен “ради израде споменика изгинулим борцима VII пешадијског пука III позива. У Команду се има јавити када га батаљон буде позвао.

Како мајор наводи, Кнаусов син је испричао да је његов отац, као искусни каменорезац, на Трећепозивачкој чесми ради о у периоду од 23. до 26. септембра. О томе шта се након тога дешавало и када је чесма стварно подигнута Ракиђић каже да не постоје сигурне информације. Оно што се зна јесте да су градитељи ове чесме били из Седмог пешадијског пука трећег позива, односно из истог оног састава који је поднео најтеже битке које су се одиграле између 20. новембра и 2. децембра 1914. током одбране Београда. Била је то херојска одбрана Београда, те је Београд на овај начин, кроз чесму, захвалио и одао почаст јунацима трећепозивцима Четвртог, Седмог, Осмог, Једанаестог и Петнаестог пешадијског пука”.

мини|250x250п|Уређени простор око чесме На спомен плочи која је некада била на Трећепозивачкој чесми стајао је натпис, испод ког су наведена имена погинулих:

На жалост, ова плоча је под непознатим околностима нестала. Уместо ње годинама је стајала друга, на којој је писало да вода није за пиће. Ово је изазвало бурна негодовања и покренуло питања о загађености воде једног од пет најчувенијих чесмених извора. У традицији наших народа је да се, у знак сећања на великане или значајне историјске догађаје, подижу чесме уместо споменика. Даје се вода као велики дар природе и симбол бесмртности, јер непрекидно тече и нуди освежење и живот.

На иницијативу грађана Звездаре 80-их година 20. века покренута је још једна акција за обнову Трећепозивачке чесме. Чесма је по други пут обновљена и поново отворена уочи Дана ослобођења Београда, 19. октобра 1982. године. Овој свечаности присуствовало је више хиљада Звездараца, Београђана и званица, одајући пошту војницима трећег позива, а у програму су учествовали бројни београдски уметници. приликом те обнове чесма је повезана на градску водоводну мрежу.

Изглед чесме данас Када је Друштво за улепшавање Булбулдера преузело обнову, архитектура је добила меморијални карактер. На постојећу доњу камену базу, из времена прве обнове, додат је камени завршетак у облику забата на чијем се самом врху налази православни крст. Чесма је изграђена од клесаног белог камена рустичне обраде, што је карактеристично за спомен-обележја из међуратног периода у Србији. Дизајн прати сведена решења са елементима српско-византијског стила, што се најбоље уочава кроз лучне линије изнад спомен-плоче и крст на врху.

Централни архитектонски и визуелни мотив чесме је велика мермерна спомен-плоча уграђена на предњој страни, суптилно уклопљена у камену површину. На њој су уклесана имена палих бораца и посвета која чува сећање на њихову жртву, док се испод ње налази метална славина (лула) повезана на водоводни систем. Чесма је конципирана тако да се уклопи у тадашњи природни амбијент Булбулдера, а данас стоји као заштићени улични споменик у урбаном језгру Звездаре.

Традиционално сваког 14. децембра, поводом годишњице ослобођења Београда 1914. године, представници локалних удружења и Општине Звездара полажу венце на овом месту како би одали пошту српским родољубима.

Види још

Београдске јавне чесме

Референце

Спољашњи извори Категорија: Чесме у Београду