Тинтин на Тибету () двадесети је том из серијала стрипова Авантуре Тинтина, белгијског цртача Ержеа. Серијализован је седмично од септембра 1958. до новембра 1959. у часопису Tintin, а као албум је објављен 1960. године. Ерже га је сматрао својом омиљеном авантуром Тинтина и емотивним подухватом, пошто га је стварао док је патио од трауматичних ноћних мора и личног сукоба одлучујући се да напусти своју супругу са којом је провео три деценије зарад млађе жене. Прича прати младог репортера Тинтина у потрази за пријатељем Чанг Чонг Ченом, за којег власти тврде да је погинуо у авионској несрећи на Хималајима. Уверен да је Чанг преживео и у пратњи само Снешка, капетана Хадока и шерпас водича Таркија, Тинтин прелази Хималаје до висоравни Тибета, успут сусрећући мистериозног Јетија.
Након стрипа Ајкуле црвеног мора (1958) и великог броја ликова у њему, Тинтин на Тибету се разликује од других прича у серијалу по томе што садржи само неколико познатих ликова и такође је једина Ержеова авантура у којој се Тинтин не супротставља антагонисти. Теме у Ержеовој причи обухватају екстрасензорну перцепцију, мистицизам тибетанског будизма и пријатељство. Преведен на 32 језика, Тинтин на Тибету је добио широко признање критике и генерално се сматра Ержеовим најбољим делом; такође га је похвалио и Далај Лама, који га је наградио Наградом Светло истине. Прича је доживела комерцијални успех и убрзо по завршетку објављена је у облику књиге од стране издавача Casterman; сам серијал је постао дефинишући део традиције француско-белгијског стрипа. Тинтин на Тибету адаптиран је за анимирану серију Авантуре Тинтина из 1991. у продукцији Ellipse/Nelvana, за BBC Radio 5 драматизацију Авантура из 1992–93, за истоимену видео-игру из 1996. и за мјузикл Hergé's Adventures of Tintin у позоришту Young Vic 2005–06; такође је истакнуто приказан у документарцу Tintin and I из 2003. и био је предмет музејске изложбе.
Синопсис Док је на одмору у одмаралишту у Француским Алпима са Снешком и капетаном Хадоком, Тинтин чита о авионској несрећи на масиву Госаинтан на Хималајима у Тибету. Затим има визију свог пријатеља Чанг Чонг Чена, тешко повређеног и како дозива у помоћ из олупине срушеног авиона. Уверен у Чангов опстанак, Тинтин лети за Катманду, преко Делхија, са Снешком и скептичним капетаном Хадоком. Унајмљују шерпаса по имену Тарки и, у пратњи носача, путују копном из Непала према месту несреће.
Носачи напуштају групу у страху када се пронађу мистериозни трагови, док Тинтин, Хадок и Тарки настављају и коначно стижу до места несреће. Тинтин креће са Снешком да прати Чангове кораке и проналази пећину у којој је Чанг урезао своје име на стену. При изласку из пећине, наилази на снежну олују и назире нешто што личи на људску силуету. Тарки верује да је Тинтин видео Јетија и убеђује га да одустане од пријатеља и врати се са њим у Непал, пошто је подручје превелико за претрагу. Тинтин примећује шал на литици, закључује да је Чанг у близини и наставља само са капетаном. Док покушава да се попне уз литицу, Хадок се оклизне и остаје да виси ван домашаја, угрожавајући Тинтина, који је везан за њега. Говори Тинтину да пресече конопац како би се спасао, али Тинтин то одбија. Хадок покушава сам да га пресече, али испушта нож, упозоравајући Таркија, који се вратио на време да их спасе. Покушавају да кампују те ноћи, али губе шатор и морају да наставе пешачење, неспособни да спавају како се не би смрзли, стижући у близини будистичког манастира Кор Бијонг пре него што их завеје лавина.
Благословена муња, монах у манастиру, има визију Тинтина, Снешка, Хадока и Таркија у опасности. Тинтин долази свести и, преслаб да хода, даје Снешку поруку да је однесе. Снешко трчи до манастира, губи поруку, али бива препознат као пас из визије Благословене муње. Тинтин, Хадок и Тарки долазе свести у манастиру и изводе их пред Великог игумана. Игуман говори Тинтину да одустане од потраге, али Благословена муња има још једну визију, кроз коју Тинтин сазнаје да је Чанг још увек жив у планинској пећини на Рогу јака — и да је Јети такође тамо. Тинтин и Хадок путују даље до Рога јака.
Стижу до пећине. Тинтин улази унутра и проналази Чанга, који је у грозници и дрхти. Јети се изненада појављује, откривен као велики антропоид, реагујући бесом на Тинтинов покушај да одведе Чанга. Док се баца на Тинтина, блиц Тинтиновог фотоапарата се активира и плаши Јетија. Чанг говори Тинтину да му је Јети спасао живот након пада. По повратку у насељене крајеве, пријатељи бивају изненађени када их дочека Велики игуман, који Тинтину дарује ката шал у част храбрости коју је показао за свог пријатеља Чанга. Док се дружина враћа кући, Чанг размишља да Јети није дивља животиња, већ да има људску душу. Јети тужно посматра њихов одлазак из даљине.
Историја Позадина и ране идеје У октобру 1957, Ерже је свом издавачу, Casterman-у, послао корице своје завршене деветнаесте авантуре Тинтина, Ајкуле црвеног мора, и неколико недеља разматрао идеје за заплет своје следеће приче. Са лепим сећањем на извиђачке дане своје младости, његова прва идеја била је да пошаље Тинтина назад у Сједињене Државе, као у трећој авантури, Тинтин у Америци, како би помогао групи Индијанаца да одбране своју земљу од велике корпорације која је желела да буши нафту; након размишљања, Ерже је закључио да би понављање старог терена био корак уназад. Друга идеја је била да Тинтин покуша да докаже да је Хадоков батлер Нестор смештен за злочин који су починили његови стари послодавци, браћа Бирд. Ову идеју је такође одбацио, али је задржао идеју о авантури без оружја или насиља — јединој причи о Тинтину без антагонисте. Трећа идеја је слала Тинтина и професора Рачуна у снегом покривену поларну област, где насукана група истраживача треба Рачуна да их спасе од тровања храном. Напустио је и овај заплет, али је задржао окружење снежног амбијента и одлучио да се фокусира, не на Рачуна, већ на свог главног лика Тинтина.
Ержеов сарадник, Жак Ван Мелкебеке, предложио је 1954. да се радња смести на Тибет, вероватно под утицајем представе коју је адаптирао за Ержеа 1940-их, M. Boullock a disparu (Нестанак господина Булока). Бернар Хевелманс, криптозоолог који је помогао Ержеу да осмисли истраживање Месеца за дводелне авантуре Дестинација Месец и Истраживачи на Месецу, дао му је примерак своје књиге Sur la piste des bêtes ignorées (На трагу непознатих звери) 1955. године, исписавши на унутрашњој страни сугестију да би Тинтин једног дана требало да сретне Јетија. До 1958. Ерже је одлучио да Тибет буде место радње Тинтинове следеће Авантуре. Почетне идеје за наслов биле су Le museau de la vache (Кравља њушка), Le museau de l'ours (Медвеђа њушка) и Le museau du yak (Јакова њушка), а све се односе на планину у другом делу приче. Иако се у почетку тврдило да је „истраживање тржишта” одабрало наслов Тинтин на Тибету сугеришући да би продаја била боља ако би књига користила Тинтиново име у наслову, продуцент забаве и аутор Хари Томпсон сугерисао је да је „наслов одражавао соло природу Тинтиновог подухвата”.
Ержеови психолошки проблеми Ерже је доспео у посебно трауматичан период свог живота и доживео нервни слом. Године 1956. схватио је да се одљубио од своје супруге Жермен, са којом се оженио 1932, а до 1958. он и Фани Вламинк, колористкиња у Студију Ерже, двадесет осам година млађа од њега, развили су дубоку међусобну привлачност. Почели су да се забављају; Ержеова нова сапутница подигла му је морал и делила многа његова интересовања. Жермен је убрзо почела да се меша у аферу, због чега је Ерже признао да је његова жеља била да одржи везу са обе жене. Када није успео да удовољи ниједној, почео је да размишља о разводу од Жермен како би се оженио Фани. Његово католичко васпитање и извиђачка етика, међутим, изазвали су у њему огромну кривицу. Како је касније испричао интервјуеру Нуми Садулу: „То је значило окренути наглавачке све моје вредности — какав шок! Била је то озбиљна морална криза: био сам ожењен и волео сам неког другог; живот са мојом женом изгледао је немогућ, али са друге стране имао сам ту извиђачку идеју давања речи заувек. Била је то права катастрофа. Био сам потпуно растрзан”. Током овог периода, Ерже је имао понављајуће ноћне море у којима се суочавао са сликама онога што је описивао као „лепота и суровост белог” — визије белине и снега које није могао да објасни. Како је касније рекао Садулу: „У то време, пролазио сам кроз период праве кризе и моји снови су били скоро увек бели снови. И били су крајње узнемирујући. Бележио сам их и сећам се једног где сам био у некој врсти куле сачињене од низа рампи. Мртво лишће је падало и све прекривало. У одређеном тренутку, у беспрекорно белој ниши, појавио се бели костур који је покушао да ме ухвати. А онда је истог тренутка све око мене постало бело”.
По савету свог бившег уредника Ремона де Бекера, Ерже је отпутовао у Цирих да би консултовао швајцарског психоаналитичара Франца Риклина, ученика Карла Густава Јунга, како би дешифровао своје узнемирујуће снове. Риклин се усредсредио на „потрагу за чистотом” која је тако истакнуто фигурирала у Ержеовим сновима, и на крају у Тинтину на Тибету. Рекао је аутору да мора што пре да уништи „демона чистоте” у свом уму: „Не желим да вас обесхрабрујем, али никада нећете достићи циљ свог рада. Своди се на једно или друго: морате превазићи своју кризу или наставити са својим радом. Али, на вашем месту, одмах бих престао!”
Иако је био у искушењу да напусти Тинтина по Риклиновом савету, посветивши се уместо тога свом хобију апстрактне уметности, осећао је да би то било прихватање неуспеха. На крају је напустио своју жену како би се оженио Фани Вламинк и наставио рад на Тинтину на Тибету, верујући да ће завршавање књиге истерати демоне за које је осећао да га поседују. „Била је то храбра одлука, и добра”, рекао је британски стручњак за Тинтина, Мајкл Фар. „Мало који проблем, укључујући и психолошке, решава се њиховим напуштањем”. Томпсон је приметио: „Било је иронично, али можда не и непредвидиво, да је суочен са моралном дилемом коју је поставио Риклин, Ерже одлучио да одржи своју извиђачку часну реч Тинтину, али не и Жермен”. Белгијски стручњак за Тинтина Филип Годен је сажео: „[Ерже] је настојао да поврати изгубљену равнотежу, да наметне свом хероју жељу за тражењем чистоте... сматрајући неопходним да Тинтин прође кроз интимно искуство невоље и усамљености... и открије самог себе”.
Утицаји Стварајући Тинтина на Тибету, Ерже се ослањао на низ утицаја. Смештање на Хималаје, снегом прекривен пејзаж, проистекло је из његових понављајућих снова о белини и његове потребе да створи авантуру која „мора бити соло путовање искупљења” од „белине кривице”. Идеја о соло путовању довела је до тога да Тинтина прате само Снешко, њихов водич и невољни Хадок — који пружа потребан контрапункт и хумор.
Разматрајући лик Чанга, одсутног још од Плавог лотоса, Ерже је мислио на свог пријатеља уметника Кинеза Џанга Чонгрена, кога није видео још од дана њиховог пријатељства пре више од двадесет година. Ерже и Џанг су некада проводили сваку недељу заједно, током којих је Ерже научио много о кинеској култури за свој рад на Плавом лотосу. Касније, Џанг се вратио у своју домовину и Ерже је изгубио контакт са својим пријатељем након јапанске инвазије на Кину 1937. године. Ерже је осећао да Чанг и Тинтин морају бити поново уједињени, баш као што се и он надао да ће једног дана поново видети свог пријатеља.