Трагедија на К2 2008. догодила се 1. августа 2008. године, када је 11 планинара из међународних експедиција погинуло на К2, другом највишем планинском врху на Земљи. Троје других је тешко повређено. Серија смртних случајева, током успона у петак и силаска у суботу, била је најгора појединачна несрећа у историји планинарења на К2.Најсмртоноснија сезона пењања на К2 била је 1986. године, када је 13 планинара погинуло у седам одвојених несрећа. Видети Curran Неки од конкретних детаља остају неизвесни, при чему су дати различити веродостојни сценарији о времену и акцијама различитих пењача, а различите верзије су касније изнете кроз сведочења преживелих очевидаца или путем радио-комуникација пењача који су погинули (понекад неколико минута) касније током догађаја на К2 тог дана.

Главни проблем је наводно била ледена лавина која се догодила у пределу познатом као „Уско грло”. Она је уништила многе линије ужади пењача, остављајући их без могућности да сиђу. Међутим, двојица пењача су погинула на путу ка врху пре лавине. Међу погинулима су били пењачи и помоћно особље из Француске, Ирске, Јужне Кореје, Непала, Норвешке, Пакистана и Србије.

Циљ експедиције: К2 К2 је друга највиша планина на Земљи, после Монт Евереста, са надморском висином врха од . К2 је део планинског ланца Каракорум, недалеко од Хималаја, и налази се на граници између пакистанске регије Гилгит-Балтистан и кинеског Таџикистанског аутономног округа Ташкурган у Аутономној регији Синкјанг. Планинари га сматрају далеко изазовнијим од Евереста, и статистички је то трећа најопаснија планина на свету по стопи смртности по освајању врха.

Најопаснији део успона је Уско грло, стрми кулоар надвишен серацима са леденог поља источно од врха. Висок ризик од пада леда и лавина значи да пењачи теже да ту проведу што мање времена.

Сезона пењања на К2 траје од јуна до августа, али 2008. године лоше време је спречило било коју групу да се попне на врх током јуна и јула. Крајем јула, десет различитих група чекало је лепо време, а неке од њих су чекале скоро два месеца. Месеци који су претходили завршном успону искоришћени су за аклиматизацију и припрему кампова више на планини, од којих је највиши, Камп IV, на око надморске висине.

Догађаји између Кампа IV и врха Са ближим се крајем јула и прогнозама о побољшању времена, неколико група је стигло у Камп IV 31. јула припремајући се за покушај освајања врха чим време дозволи. Чланови америчког, француског, норвешког, српског, јужнокорејског тима заједно са својим Шерпасима из Непала, међународни тим спонзорисан од стране холандске компаније Норит, и пакистански висински носачи (ХАП) тимова, одлучили су да сарађују током успона у петак, 1. августа. Неколико независних пењача (соло Шпанац и италијански пар) такође је кренуло ка врху тог јутра.Bowley, p. 61 & 77

Петак, 1. август

Почетна кашњења ХАП-ови и Шерпаси почели су да припремају фиксне линије ужади пре поноћи. Придружио им се шпански соло пењач Алберто Зераин, који се током ноћи попео из Кампа III и одлучио да раније настави ка врху, уместо да остане у Кампу IV. Најискуснији ХАП, Шахин Бег, морао је да се врати доле са симптомима висинске болести. Његово искуство, као једине особе у окупљеним тимовима која се раније попела на К2, и његово незванично вођство ХАП-ова и Шерпаса, веома су недостајали. Уследила је одређена збрка и конопци су можда остављени или постављени сувише низ падину од Уског грла.

Када су се пењачке групе покренуле у 3 сата ујутру, откриле су да су ХАП-ови и Шерпаси почели да постављају линије одмах изнад Кампа IV, где нису биле потребне, све до Уског грла, а затим им је понестало ужета за траверс непосредно изнад Уског грла. То је натерало пењаче да узму уже из доњег дела руте и искористе га за припрему линија изнад Уског грла, узрокујући опасно непланирано кашњење у распореду пењања.

У том тренутку, Ерик Мејер и Фредрик Стренг из америчке групе одлучили су да одустану и врате се у Камп IV, забринути и због велике вероватноће да ће стићи на врх прекасно увече, и због велике изложености паду леда у препуном Уском грлу. Крис Клинке је наставио још неколико сати пре него што је одустао од успона, као и Јеле Сталеман из Норит тима, који је такође патио од промрзлина на стопалима.

Пад Мандића и Баига У 8 сати ујутру, пењачи су коначно напредовали кроз Уско грло. Дрен Мандић из српског тима одлучио је да се откачи са фиксног ужета како би средио свој систем за кисеоник и пропустио Сесили Ског из норвешког тима. Изгубио је равнотежу и пао, ударивши притом Ског. Она је још увек била причвршћена за уже и оборена је с ногу. Мандић је, међутим, пао преко 100 м (328 стопа) низ Уско грло. Неки пењачи у Кампу IV тврдили су да су могли да виде да се још увек помера након пада и послали су групу да помогне да га извуку. Швеђанин Фредрик Стренг изјавио је да је преузео команду над акцијом спасавања.

Када је Стренг стигао до тела, српски пењачи Предраг Загорац и Исо Планић, заједно са својим ХАП-ом Мохамедом Хусеином, већ су били тамо. Нису напипали пулс и, судећи по тежини Мандићевих повреда, прогласили су га мртвим. Српски пењачи су одлучили да тело спусте до Кампа IV, а Стренг им је помогао. Придружио им се Џехан Баиг, ХАП из француског тима, који је завршио своје помоћне дужности и добио дозволу да сиђе. Неколико људи је касније указало да је Баиг можда патио од висинске болести, јер је показао упитно понашање приликом абзеиловања низ Уско грло. Стренг је такође приметио да је Баиг био некохерентан, прво нудећи помоћ у спасавању, затим одбијајући да помогне, а онда се поново вратио неколико тренутака касније да им помогне. Баиг је изгубио ослонац и ударио у Стренга, који га је тада позвао да пусти уже закачено за Мандићев појас, пре него што би сва четворица била повучена надоле. Баиг је коначно пустио уже, али на ужас Стренга и осталих, није покушао да заустави своје клизање користећи технику само-заустављања, која има око 50% шансе да заустави пад, и пао је у смрт. Нејасно је зашто није покушао да заустави клизање. Стренг је тада одлучио да сиђе без Мандићевог тела. Српска група је такође одустала, умотала Мандићево тело у заставу и причврстила га за планину, и почела да силази. Николас Рајс, пењач из француског тима који је каснио, такође је у том тренутку одустао.

Ова кашњења, заједно са гужвом у Уском грлу, резултирала су тиме да је већина пењача стигла на врх много касније него што је планирано, неки чак у 20 сати, што је далеко изван уобичајеног времена за освајање врха од 15 до 17 сати. Све укупно, 18 људи је освојило врх. На силаску, Шпанац Алберто Зераин, који се први и сам попео на врх у 15 сати, успео је да без проблема прође кроз Уско грло.

Први пад серака

До 20:30, тама је обавила К2. Чланови норвешке групе – укључујући Ларса Флатеа Несу и Ског, који су обоје освојили врх два сата након Зераина – скоро су прешли траверс који води до Уског грла, када се серак одломио одозго. Док је падао, лед је пресекао све фиксне линије ужади и смртно повредио Ског-иног мужа Ролфа Баеа, који је одустао од успона само испод врха, рекавши Неси да пази на његову жену док је он чекао да се она врати. Неса и Ског су наставили силазак без фиксних линија и успели да стигну до Кампа IV током ноћи.

Као последица пада серака, силазак кроз Уско грло постао је технички захтевнији. Комади леда били су расути око руте, а планинари изнад су били заробљени у мраку у зони смрти изнад . Будући да су пењачи планирали да користе фиксне линије, нису носили додатну ужад нити уређаје за заштиту од пада, што их је приморало да се спуштају „слободним соло пењањем” кроз озлоглашено Уско грло. Према речима холандског планинара Вилка ван Ројена из Норит тима, међу пењачима који су чекали изнад Уског грла избила је паника. Неки су покушали да се спусте у тами, док су други одлучили да бивакују и сачекају јутро пре силаска.

Поноћни силасци

Норит тим је укључивао пуноправног члана пењачке екипе под именом Пемба Гјалџе, Шерпаса планинара који је годинама раније био помоћни пењач на Монт Евересту. Гјалџе се спустио у мраку без фиксних ужади и стигао до Кампа IV пре поноћи. Шерпас Чиринг Дорџе је такође сишао кроз Уско грло са „Малим” Пасанг Ламом (који је остао без цептина) причвршћеним за његов појас. „Могу само да замислим како би то могло да се изведе,” пише Ед Вистурс у књизи K2: Life and Death on the World's Most Dangerous Mountain. „Забијеш ногу чврсто, забодеш цепин, затим кажеш другом да се забије својим ногама и удара рукама ослонце. Не померај се док он није осигуран. Ипак, да је Пасанг пао, вероватно би повукао Чиринга са собом. Какав несебичан чин!”

Два члана јужнокорејске експедиције, Ким Џе-су и Го Ми-Јунг, такође су успела да прођу кроз Уско грло у мраку, иако је овој другој морала да помогну два Шерпаса из корејског Б тима, Чиринг Боте и „Велики” Пасанг Боте, који је требало да се попну на врх следећег јутра. Њих двојица су се попели око поноћи без хране и кисеоника и затекли Го Ми-Јунг заробљену негде у Уском грлу, несигурну којим путем треба да крене. Безбедно су је спровели доле.Bowley p. 120, Bowley (p.235) reports that these details were related to him by both Chhiring Bhote & Go Mi-Young

Пад Д’Обареда У међувремену, Кас ван де Гевел из Норит тима и Иг Д’Обаред из француског тима одлучили су да се свако за себе пробије кроз Уско грло у мраку. Када је ван де Гевел стигао до дна Уског грла, видео је пењача како пада у смрт, причу која је поткрепљена сведочењем двојице Шерпаса Чиринга Ботеа и „Великог” Пасанга Ботеа, који су такође видели један или два објекта како падају са планине. Тај пењач је вероватно био Д’Обаред, кога је ван де Гевел претекао непосредно изнад Уског грла у мраку. Д’Обаред је остао без кисеоника из боце неколико сати раније, а када га је ван де Гевел прошао, изгледао је уморно и инсистирао је да се ван де Гевел спусти пре њега.Bowley p. 113, Bowley (p.235) reports that details of these events were related to him by van de Gevel

Италијански полу-соло пењач Марко Конфортола и чланови Норит тима ван Ројен и Ирац Џер Мекдонел биваковали су изнад траверса, јер нису могли да пронађу фиксна ужад која воде преко траверса. Конфортола је тврдио да је током бивака чуо вриске и видео светло чеоне лампе како нестаје испод њега након што се зачула тутњава из правца серак поља. У том тренутку, осам људи је још увек било изнад Уског грла.Bowley p. 132, 138, Bowley (p.236) reports that details of the bivouac were related to him by both Confortola, van Rooijen & da Polenza (Confortola used a satphone to call da Polenza in Italy from the bivouac on K2)

Субота, 2. август Спасилачки напори започели су у базном кампу када је група послата навише са ужадима да помогне онима који су још увек били заробљени у Уском грлу. Група је укључивала Шерпасе Церинг Ботеа и „Великог” Пасанг Ботеа, који су претходно помогли Го Ми-Јунг да сиђе низ Уско грло; сада су кренули да траже свог рођака Џумика Ботеа, који је остао заробљен са преосталим пењачима корејске експедиције негде изнад Уског грла.

Други пад серака Рано ујутру, изнад траверса, ван Ројен је одустао од потраге за фиксним ужадима и сишао сам. Вид му се погоршавао и страховао је да ће ослепети од снега, што је захтевало да се што пре скине са планине. Конфортола и Мекдонел га нису одмах следили. Касније је ван Ројен стигао до преосталих корејских пењача (Конфортола тврди да је један од њих био Кјонг-Хјо Парк) и њиховог водича Џумика Ботеа.