Енглеска трагедија () била је планинарска несрећа која се догодила на Шауинсланду код Фрајбурга им Брајсгау, у Баден-Виртембергу, у тадашњој Нацистичкој Немачкој, 17. априла 1936. године. Група од двадесет седморо енглеских школараца остала је завејана након што их је на планину повео њихов учитељ, Кенет Кист, који је игнорисао вишеструка упозорења о лошим временским условима. Док су пешачили гребеном планине, неадекватно опремљена група се дезоријентисала због магле и незапамћене снежне олује. Захваљујући интервенцији мештана оближњег села, већина групе је враћена на сигурно. Пет ученика је умрло од исцрпљености.

Након инцидента, Кист је дао обмањујућу изјаву у којој је негирао кривицу и тврдио да није знао за временске прилике. Проглашен је за хероја, а његова права улога у несрећи остала је непозната деценијама.

Нацистичка партија у Немачкој искористила је инцидент за пропагандни наратив, представљајући се као добронамерна држава упркос погоршаним односима са Уједињеним Краљевством. Владе Немачке и Британије су одбиле да истраже инцидент, како би избегле угрожавање односа. Тек 2010-их случај је детаљније преиспитан.

Позадина Током ускршњег распуста 1936. године, двадесет седморо ученика Странд школе из Јужног Лондона отишло је на десетодневну екскурзију у Шварцвалд, у тадашњој Нацистичкој Немачкој. Вођа групе и једини пунолетни пратилац био је Кенет Кист, наставник енглеског, немачког и физичког васпитања у школи. Дечаци у Кистовој путној групи имали су између 12 и 17 година, а најстарији учесник, Даглас Мортифи, помагао је као школски префект.

Путовање је приватно организовао Кист преко школске путничке службе (School Travel Service), лондонске туристичке агенције, а не преко школе. Група је стигла у Фрајбург им Брајсгау рано ујутру 16. априла. Следећег дана кренули су на прву деоницу свог похода, који је требало да их одведе преко Шауинсланда и преко планинског превоја Ночерај (Notschrei) до омладинског хостела „Радшерт” (Radschert) у Тотнаубергу. Планирана рута од Фрајбурга до Тотнауберга била је дуга преко и савладавала је успон од на Шауинсланд, што је изузетно захтевна рута чак и под повољним условима. Кистова група није била адекватно опремљена за такав подухват. Упркос хладном времену, дечаци су углавном носили летњу одећу са лаганим ципелама, шортсевима и без капа. Кист је имао само мапу туристичке агенције размера 1:100.000 на којој су биле означене пешачке стазе, али без топографских информација, уместо детаљне планинарске карте коју је издавало друштво Шварцвалдферајн (Schwarzwaldverein).

Догађаји

Упозорења Кист је био упозорен на временске прилике неколико пута пре и током похода. Временска прогноза истакнута у хостелу за 17. април јасно је указивала на промену времена. Планинска станица Шауинсландске жичаре пријавила је јутарњу температуру од , уз маглу, снежне падавине и око снега. Кист је ову прогнозу могао добити телефоном.

Управник хостела Херман Рајхерт и продавац Карл Роквајлер, двојица искусних планинара, изразили су забринутост Кисту и апеловали на њега да ни под којим условима не користи снегом завејане планинарске стазе, већ да се држи очишћеног пута. Упркос њиховим упозорењима, Кист је напустио пут у близини Гинтерстала.

Када се Кист сам распитивао за правац у гостионици „Свети Валентин”, источно од Гинтерстала, и тамошњи гостионичар је саветовао да не иду на Шауинсланд и нагласио да су сви путеви и путокази дубоко завејани снегом. Кист је одговорио да ће једноставно очистити снег. Гостионичарка није приметила да са њим иде група школараца све док нису кренули.

Око 15 сати, код локалитета Колерхау, Кист је – према сопственом сведочењу – кратко разговарао са двојицом шумских радника који су прекинули рад због времена. Питао их је за пут, али није видео разлог да прекине поход. Овај сусрет се не помиње у извештају тужиоца.

Недуго затим, у горњој долини Капел, група је срела локалног поштара, Ота Штајерта, који се управо вратио из оближњег рударског дома (Bergwerkszechenheim) рудника Шауинсланд. Штајерт је хитно упозорио Киста на даљи успон, истичући све јачи снег, и понудио да безбедно одведе групу до оближњег . Кист је то одбио, тражећи даље информације о путу ка врху Шауинсланда. Није разматрао могућност да преноће у рударском дому.

Снежна олуја upright=1.3|мини|Рута кретања групе.

Снег је постајао све дубљи изнад долине Капел, а група је све теже напредовала. Врх Шауинсланда, који су планирали да достигну до поднева, још је био далеко, а напредовање кроз снег до појаса постајало је готово немогуће. Упркос погоршаним условима, Кист је одлучио да настави ка врху, па да се спусти у Хофсгрунд, следеће село, уместо да се врати у рударски дом.

Ако се иде право, горња долина Капел је око једног километра од врха, а Хофсгрунд око два километра далеко. Међутим, Кист није узео у обзир конфигурацију терена: до врха је остало још око 300 m успона. Крећући се право ка врху, група је покушавала да се попне на најстрмији обронак планине, Каплерову стену, која има нагиб и до 70 посто. Захтеван успон кроз дубок снег на температурама око нуле, уз вејавицу и јак ветар, убрзо је довео до колабирања неке од деце. Џек Александер Итон, четрнаестогодишњи школски шампион у боксу, први је колабирао. Добио је поморанџу и парче колача уз речи да се „тргне”. Кист је, још увек уверен да је директна рута ка Хофсгрунду најсигурнија опција, наставио успон и дао дечацима да певају веселе песме како би били расположени. Они који више нису могли да стоје на ногама били су ношени.

Када је група коначно стигла на источни гребен Шауинсланда, изгубила је заклон планине и била у потпуности изложена снежној олуји на температурама испод нуле. Да су кренули на запад, могли су да стигну до безбедности горње станице Шауинсландске жичаре углавном равном путањом. Пошто се у магли и олуји ништа није видело, Кист је и даље покушавао да дође до Хофсгрунда, вероватно несвестан да то значи још спуштања низ стрме, снегом завејане терене.Источни гребен Шауинсланда је на око 1250 м надморске висине, док је Добелхоф у Хофсгрунду на око 1000 метара. Убрзо затим, са падом дневног светла, група је изгубила осећај за правац на југоисточној падини планине. Олуја их је носила на исток, далеко од Хофсгрунда, који се налазио на југу.

Спасавање Око 18:30 група је могла да чује вечерњу звоњаву црквених звона у Хофсгрунду, што им је указало на правац ка селу. Са надморске висине од око спустили су се испод магле и угледали светла Хофсгрунда.

Први чланови групе стигли су на имање Добелхоф око 20:00 часова. Када су објаснили да су други још увек на планини, подигнута је узбуна. Сви расположиви људи из Хофсгрунда кренули су на скијама да их траже, јер дечаци нису могли јасно да покажу где се остатак групе налази. Након што су их пронашли, испоставило се да је немогуће носити децу кроз свеж дубок снег, па су употребили саонице. На крају је петнаесторо ученика стигло на фарму сопственим снагама. Други су бдили над обореним дечацима и дозивали помоћ, док је Кист помагао око двоје онесвешћених ученика.

Доктор на одмору у близини Хофсгрунда пружио је хитну медицинску помоћ. Дечаци су пажљиво загревани и збринути од стране мештана. Нешто после 22:00 сата, телефоном је обавештена полиција у Кирхцартену и затражена су кола хитне помоћи из Фрајбурга. До 23:30 сви излетници су пронађени. Полиција и кола хитне помоћи, заједно са још једним доктором, званичном горском службом спасавања и псом трагачем, стигли су у Хофсгрунд тек после 01:00 због зимских услова на путевима.

Жртве Четворици чланова групе није могла бити пружена реанимација у Хофсгрунду и проглашени су мртвима. Рој Витам и још један ученик су колима хитне помоћи пребачени у Универзитетски медицински центар Фрајбург. Витам је преминуо десет минута по пријему, али се други дечак брзо опоравио. Пет преминулих дечака били су: Франсис Бурдијон (12), Питер Елеркамп (13), Стенли Лајонс (13), Џек Александер Итон (14) и Рој Витам (14).

Последња тројица пронађене деце, укључујући Итона, налазили су се одмах испод гребена. Пошто је мало вероватно да су се могли из неког разлога поново попети на планину у свом стању, оправдано је претпоставити да су ту остављени када се група распала.

Истрага Током истраге у Енглеској, Кист је изјавио да се планирана рута обично сматрала кратким дневним излетом и да су немачке власти описале услове као најгору снежну олују у последњих четрдесет година. Првобитно критички настројена, управа школе је испитала зашто је групу оволике величине у иностранству пратила само једна одрасла особа. Иако је екстремни физички напор у оквиру физичког васпитања у то време био нормалан, Кисту је замерено што није довољно брзо препознао хитну ситуацију, што није одржао групу на окупу и што није обратио довољно пажње на дечаке који су колабирали. Оштро су критиковани и општи недостатак припрема за поход и неадекватна опрема.

У Немачкој, Нацистичка партија је брзо извукла политичку корист из ове ситуације. Приближавале су се Олимпијске игре у Берлину и Немачки рајх је желео да се пред светом представи као јака, али добронамерна и пријатељска држава. Званична прича је преузела Кистову тезу о непредвидивој временској катастрофи која је однела животе дечака упркос херојским напорима њиховог учитеља. Прећутана је витална улога мештана Хофсгрунда, као и све сугестије о несавесном поступању учитеља. Недостатак било каквих акција против Киста од стране немачких власти био је дипломатски мотивисан: даље жалбе против Уједињеног Краљевства могле су повећати тензије, погоршавајући већ затегнуте дипломатске односе од Хитлеровог доласка на власт – што није ишло у прилог ни једној страни. На овај начин Немачка је могла да се представи као великодушни помагач у невољи. Кисту је овакав развој догађаја веома одговарао, а била је задовољна и британска влада.

Последице Кист је од самог почетка догађај за штампу и власти описивао као непредвидиву природну катастрофу. Очекивао је лепо пролећно време, попут оног претходног дана. Тврдио је да се чим се време погоршало, потрудио да групу што пре доведе на сигурно. Као последица инцидента, отказано је следеће школско путовање у Аустрију под Кистовим вођством, али су на крају све оптужбе против њега одбачене. Остао је у наставничкој професији и умро 1971. године.

Један од спасених дечака, Стенли К. Фју, касније се придружио Британској армији, али је претпостављенима рекао да не може да се очекује да се бори против Немаца јер је веровао да су му они спасили живот. Премештен је у Азију.

Употреба у пропагандне сврхе Спасени ученици су у суботу одведени у Фрајбург, где је Хитлерјугенд организовао слободни програм како би били заузети. Тек у недељу је већина њих сазнала за смрт неких својих другова. Немачки Рајх је такође организовао повратак преживелих у Енглеску и транспорт умрлих уз војне почасти и лични венац у име Адолфа Хитлера.

Пре тога, инсцениран је меморијални догађај за немачку и британску јавност. Фотографија за штампу на којој су припадници Хитлерјугенда држали „почасну стражу” крај ковчега „палих хероја и горских другова” објављена је и у неколико енглеских дневних новина. Наредних година Хитлерјугенд је поштовао ученике страдале у несрећи као „пале горске другове” који су дали своје животе у борби за мир и међународно разумевање.

Реакције