Филозофи под смислом подразумевају Баракен, Ноел (ур.). Речник филозофије, 2007, . Смисао је „значење које ствар има за особу и чини њено оправдање”Trésor de la langue française, „сен”, Б..

Питање смисла је основно питање прве филозофије, тј. метафизике. Оно обухвата њене велике теме: живот и смрт, природу и космичку еволуцију, људску историју и појединачно постојање, ствари и догађаје, речи и поступке; и, у најдубљем смислу, биће. Има ли постојање смисао или је апсурдно? Има ли историја смисао (закон, усмерење, значење) или је подложна околностима? А љубав? А смрт? Морис Блондел започиње своју књигу L'action (1893) питањем: „Да ли људски живот има смисао и да ли човек има судбину?” И на другом нивоу, да ли само питање о смислу има смисла? Да ли има смисла постављати питање о смислу бића и догађаја, бића уопште и свести?

Са једне стране, смисао у метафизици има синониме темељ, оправдање, разлог постојања, вредност (објашњавалачка вредност, морална вредност...); са друге стране, појам смисла открива да дотична ствар припада мрежи, део је складности, покреће пројекат, остварује мисао. Тако Сент Егзипери тврди: „Оно што даје смисао животу даје смисао и смрти”Антоан де Сент Егзипери, Terre des hommes, 1939, : живот има вредност и она је преноси на смрт.

Реч смисао у метафизици обухвата различита значења:

Умност — Нека ствар има смисао када има темељ, оправдање у свом пореклу, свом извору (Бог, судбина, природа..., али не случај, не конвенција, не грешка...). Поредак — Нека ствар има смисао када припада разумљивом оквиру, који је уређен и схватљив, који поседује ред, мудрост. На пример, по стоицима, свет је логос, ред, разум. Смер — Нека ствар има смисао када иде ка нечему смисленом, развија се према разумљивом закону, носи вредност или значење. На пример, по Тејару де Шардену, еволуција иде ка омега тачки, развија свест.

Појам смисла стога обухвата три плана:

аксиолошки план: коју вредност (у пореклу)? другим речима, који темељ, које оправдање? семантички план: које значење (у садашњости)? другим речима, које означено, какво разумевање или какво објашњење? телеолошки план: који смер (према будућности)? другим речима, ради које сврхе (циљ, крај), кроз какав развој?

Филозофске теорије смисла: историјско поређење

Антички филозофи: ка дефиницији појма смисла Први западни филозоф који је поставио питање Смисла уопште био је Анаксагора, око 450. п. н. е.

Анаксагора (…), родом из Клазомена (…), био је ученик Анаксимена, и први је материју потчинио уму. Ево почетка његове расправе, писаног пријатним и узвишеним стилом: „Све ствари су биле заједно; затим дође ум и уведе их у ред.” Због тога је добио надимак Ум... Све је састављено од хомеомерија [делова сличних честица]. А ум је, с једне стране, начело кретања; с друге стране, међу телима, тешка заузимају ниже место, попут земље, а лака виши, попут ватре; вода и ваздух се налазе у средини. — Диоген Лаертије, II, 6–8, Џепна књига, стр. 215–217.

Платон признаје постојање неразума (alogia) у човеку и у свету. Људска душа је састављена од три елемента: дела обдареног разумом (logistikon), али и дела обдареног срчаношћу (thumos) и дела обдареног пожудом (epithumia) (Држава, 436-441, 611b). Платон у делу Тимај објашњава свет помоћу пет принципа: идеје, демијург, светска душа, светско тело, хора (материја, пријемник). Хора је пријемник постајања, необично место (Тимај, 49a), тешко разумљиво (51ab), које се сазнаје само „погрешним расуђивањем” (52b).

У стоицизму, свет има смисао у мери у којој је сам Бог, и Судбина, рационалан низ узрока и последица.

Рационалистички филозофи: свеприсутни смисао

Кант и Лајбниц: узрочност и семантика неодвојиво повезане Лајбниц, у пуном рационализму, види свуда разум, дакле узроке, смисао. То је принцип довољног разлога (principium reddendae rationis), који је заступао још од 1668. у делу Confessio naturae. Све је оправдано, барем идеално, и то на два плана: на плану егзистенције, quodditas (ствари имају свој разлог постојања), и на плану ecceitas, индивидуалних својстава, посебних суштина (ствари имају свој разлог да буду такве какве јесу). Свеопшти поредак је потпуно умопостижив. Склад све покрива, а објашњава се, с једне стране, правилима логике, а с друге стране, божанским планом, који се покорава правилима логике (непротивречности, економије, сврховитости, разноликости, континуитета...). У кратком есеју под насловом Essai sur la toute-puissance et l'omniscience de Dieu et sur la liberté de l'hommeЛајбниц, Von der Allmacht und Allwissenheit Gottes und der Freiheit des Menschen, in Sämtliche Schriften und Briefe, Akademie der Wissenschaften, 1923 и даље, т. IV, 1, стр. 544. Наведено у Confession philosophi. La profession de foi du philosophe, Vrin, 1970, , Лајбниц означава Бога као крајње порекло свих ствари, разлог зашто нешто постоји радије него ништа (quodditas) и тако радије него другачије (ecceitas).

Наша расуђивања заснована су на два велика принципа, на принципу противречности (…) и на принципу довољног разлога, на основу кога сматрамо да ниједна чињеница не може бити истинита или постојећа, нити иједна изјава бити истинита, а да не постоји довољан разлог зашто је то тако а не другачије. Иако нам ти разлози најчешће не могу бити познати. — Лајбниц, Монадологија, § 31-32.

Кант види узрочност негде попут Лајбница, свуда у феномену, али субјекат конструише феномен на узрочан начин. Шопенхауер поједностављује тврдњом да је узрочност једини принцип конструкције феномена, где је сваки догађај повезан са узроком. Ноумен, напротив, нема узрочни смисао (видети доле).

Историјски централни појам код Хегела Хегел, у својим Принципима филозофије права (1821), ставља разум у средиште свега, посебно државе и светске историје. Ево неколико познатих формулација на ту тему:

Све што је умно, то је стварно; све што је стварно, то је умно. — увод Принципа филозофије права.

Држава је умно по себи и за себе. — § 258. Историјски народи нису подложни слепој сили, већ владавини Духа, који је ум, „право Бога”.

Елемент емпиријске егзистенције Свеопштег Духа, који је у уметности опажај и слика, у религији осећање и представа, у филозофији чиста и слободна мисао, у светској историји је духовна стварност у свој пуноћи унутрашњости и спољашњости… У овом раду Духа света, државе, народи и појединци појављују се сваки са својим посебним одређеним принципом, који се развија и постаје стваран у њиховом уставу и у ширини њихових ситуација. Иако су свесни те посебне стварности и заокупљени њеним интересима, они су ипак несвесна оруђа и органи тог интензивног деловања Духа. Током тог деловања, те посебне фигуре нестају, али Дух по себи и за себе својим радом припрема и обезбеђује прелаз на свој следећи, виши ниво. — Хегел, Принципи филозофије права (1818), III, § 341-343.

То је „ум у историји”, а Хегел говори о „лукавствима ума”: актери историје (Александар Велики, Јулије Цезар, Наполеон) оличавају јединство универзалног и посебног. Гоњени својом амбицијом, несвесно остварују оно што је време учинило нужним, и насиљем из историје изводе нови свет.

Цезар се борио да обезбеди свој положај, своју част, своју сигурност… Оно што му је омогућило да оствари свој план — првобитно негативан, да буде једини господар у Риму — било је и по себи нужна одредба у историји Рима и света, тако да ту није био само његов лични добитак, већ нагон који остварује оно што је по себи време захтевало. — Хегел, Предавања о филозофији историје (1822, објављена 1837–1840), увод, прев., Vrin, 1963, стр. 35.

Смисао, „одвећ људска” вредност?

Ка критичком погледу на смисао Шопенхауер, у Свету као воља и представа (1813), насупрот Хегелу, инсистира на слепоћи, како човека тако и света. Стварност је воља или воља за живот, која није људска способност, већ анонимна и слепа инстанца која ради против саме себе, о чему сведоче раздирања међу живим бићима или илузије љубави (које заљубљенима прикривају вољу за животом која тежи да репродукује живот). Појединци су илузорни и пролазни, јер је једино битна врста.

Ниче је филозоф кога је смисао највише мучио. Своје размишљање усредсредио је на смисао вредности.

Заиста, људи су сами себи дали све своје добро и зло… Човек је тај који је ставио вредности у ствари, да би се одржао — он је створио смисао ствари, људски смисао! Зато се и зове човек, тј. онај који процењује [реч Mensch наводно потиче од индоевропског корена men, што значи мерити, судити, процењивати]. Процењивати, то је стварати: слушајте, дакле, ви који стварате! Њихово процењивање чини драгоценостима и драгуљима све процењене ствари. — Ниче, Тако је говорио Заратустра, I (1883), О хиљаду и једном циљу.

Хајдегер повезује питање смисла бића са појмом времена, у делу Битак и време (1927). Биће је без разлога (Ab-grund), оно је дато, не показује разлог постојања. Са друге стране, Хајдегер мисли и питање о бићу и испитивање тог питања.

Питање о бићу је данас пало у заборав... Догма је на крају узела маха, која не само да проглашава сувишним питање о смислу бића, већ га, штавише, и посвећује... Као трагање, испитивање захтева претходно вођење које му долази од онога за чиме се трага. Смисао бића нам стога мора већ у извесној мери бити доступан... Оно што се открива као смисао бића оног бивствујућег које називамо ту-битак [Dasein], то је темпоралност [Zeitlichkeit: временски услов]. — Хајдегер, Битак и време (1927), § 1-5, прев. Жерар Гест.

Филозофија апсурда: свет празан смисла?

20. век и деконструкција смисла Филозофија апсурда, својствена нехришћанском егзистенцијализму (Жан-Пол Сартр, Албер Ками), заступа став да постојање ствари као и људи нема рационално оправдање. Сартровски јунак у Мучнини (1936) открива себе као „сувишног”. Контингенција, то је кључна реч: не-нужност, произвољност.

Сувишно — то је био једини однос који сам могао успоставити између ових стабала, ових решетака, ових каменчића. Узалуд сам покушавао да пребројим дивље кестенове, да их сместим у однос према Веледи, да упоредим њихову висину са висином платана: свако од њих измицало је односима у које сам га желео затворити, осамљивало се, преливало се. Ти односи (које сам упорно одржавао да бих одложио рушење људског света, мера, количина, праваца) осећао сам их произвољним; они више нису захватали ствари. Сувишан, дивљи кестен, ту наспрам мене мало улево... Сувишна, Веледа... А и ја — млитав, малаксао, опсцен, пробављајући, носећи се с мрачним мислима — и ја сам био сувишан. Срећом нисам то осећао, пре свега сам то разумевао, али ми је било непријатно јер сам се плашио да то не осетим (и сада се тога плашим — плашим се да ме то не спопадне са потиљка и не подигне ме као талас). Нејасно сам сањао да се убијем, да уништим бар једну од тих сувишних егзистенција. Али и сама моја смрт била би сувишна. Сувишан, мој леш, моја крв на овим каменчићима, међу овим биљкама, на дну овог насмејаног врта. И изједено месо било би сувишно у земљи која би га примила, а моје кости, најзад, очишћене, огуљене, чисте и уредне попут зуба, биле би и даље сувишне: био сам сувишан за вечност. — Сартр, Мучнина (1938).

Хришћанска контроверза Језуита Пјер Тејар де Шарден, у целом свом делу, а посебно у Феномену човека (1938–1940, објављеном 1955), сматра да еволуција света има смисао: значење и правац. Она обухвата четири фазе: преживот, живот, мисао, ултра-људскост и „надживот”. Човечанство, кроз социјализацију, сада конвергира ка тачки која чини горњи пол целокупне еволуције, омега; овај последњи стадијум еволуције је ултра-персоналне природе.

Савремена научна подршка бесмислу Научник Жак Моно постао је првак бесмисла. У упечатљивом есеју Случај и нужност (1970), тврди да случај и нужност сажимају срж и последице биолошке еволуције, природне селекције која делује слепо, и њених механизама. Његова књига завршава се следећим речима:

Човек коначно зна да је сам у безграничној равнодушности Универзума из кога је случајно изашао. Као ни његова судбина, ни његова дужност нигде није записана. — Жак Моно, Случај и нужност (1970).

Референце

Литература