Карло Акутис (3. мај 1991 — 12. октобар 2006) био је италијански католички тинејџер рођен у Енглеској, познат по својој посвећености Евхаристији и употреби дигиталних медија за промовисање католичке вере. Рођен у Лондону и одрастао у Милану, рано је развио интересовање за рачунаре и видео-игре, самостално учећи програмирање и веб-дизајн, те помажући својој парохији и школи у дигиталним пројектима.
Активни учесник у животу парохије, служио је као катихета и помогао да инспирише неколико људи да пређу у католицизам. Касније је направио веб-сајт на којем је документовао евхаристијска чуда и Маријина указања. Дијагностикована му је акутна промијелоцитна леукемија и умро је у петнаестој години. Након његове смрти, његове мошти су изложене у Асизију, а његове изложбе о евхаристијским чудима обишле су свет.
Године 2020. беатификовала га је Католичка црква након признања чуда из 2013. године у Кампо Грандеу које се приписује његовом заступништву. Друго чудо у Италији приписано му је 2024. године, чиме је стекао услове за канонизацију. Акутис је канонизован 7. септембра 2025. године, заједно са Пјером Ђорђом Фрасатијем. Акутис је први миленијалац који је постао католички светац и називају га „заштитником интернета” и „Божјим инфлуенсером”.
Коментатор за католички часопис The Catholic Review написао је да међу неким верницима и у секуларном свету постоји скептицизам поводом Акутисове канонизације, истичући да је његов кратак живот понудио мало изванредних дела. У извештају часописа The Economist интервјуисани су Акутисови пријатељи из детињства, који су га се сећали као љубазног, али не нужно побожног или религиозног. Постављена су и питања о финансијској подршци коју је пружила Акутисова породица, уз сугестије да је то можда убрзало процес. Отац Никола Гори, Акутисов постулатор, изјавио је да новац није утицао на случај.
Рани живот Карло Акутис је рођен 3. маја 1991. године у Лондону као најстарије дете италијанских родитеља Андрее Акутиса (Andrea Acutis) и Антоније Салцано (Antonia Salzano), чланова богатих италијанских породица. Његов деда био је бизнисмен Карло Ђузепе Марија Акутис. Acutis family background and leading role in Italy's business community. Акутисови родитељи су радили у Лондону и Немачкој пре његовог рођења, а вратили су се у Италију и настанили у Милану убрзо након његовог рођења у мају 1991. године. Његови родитељи су водили породичне послове: породица његовог оца радила је у италијанској индустрији осигурања, а мајчина породица је водила издавачку кућу. Акутисова прабаба по мајци рођена је у Сједињеним Америчким Државама и потицала је из породице земљопоседника у Њујорку. Осим неколико посета вртићу, већи део Акутисове ране бриге водиле су дадиље.
У септембру 1997. године, Акутис је кренуо у своју прву основну школу, Институт Сан Карло у Милану. Пошто је школа била удаљена од њиховог дома, три месеца касније пребацио се у Институт Марчелине Томазео, који су водиле сестре Свете Марчелине. Након завршене средње школе, Акутис је уписао језуитску гимназију Институт Лав XIII у Милану.
Верски живот Његово крштење обављено је 18. маја 1991. године, две недеље након рођења, у цркви Госпе од Жалости у Челсију. Његов деда по оцу, Карло, био му је кум, а баба по мајци, Луана, кума. Ниједно од његових родитеља није било религиозно. Акутисова мајка Антонија одрасла је у секуларној породици. Миропомазана је док је била на факултету и венчала се у цркви, али није ишла на мису пре Акутисовог рођења. Сведочила је да су је синовљева вера и његова упорна питања вратили вери. У време своје смрти био је јединац, али су 2010. године његови родитељи добили близанце на годишњицу Акутисове смрти, што је његова мајка приписала његовом заступништву.
Акутис је имао три године када је умро његов деда по мајци, Антонио Салцано. Неколико дана раније био је присутан када је његов деда примио Јелеосвећење; говорило се да му се деда појавио у сну тражећи молитву. Убрзо након његове смрти, Акутис је обукао капут док га је баба чувала и тражио да га одведу у цркву. Када га је питала зашто, рекао је да жели да се помоли за свог деду, који је, како је изјавио, „отишао да види Исуса”.
Када је Акутис показао интересовање за католичку верску праксу, на његова питања је одговарала пољска дадиља породице. Током лета, Акутис би боравио код мајчиних родитеља у Чентоли, граду у провинцији Салерно у Кампанији. Након дана проведеног на плажи, придружио би се старијим женама у локалној парохијској цркви да моли бројаницу. Његова породица је такође поседовала чамац у Санта Маргерита Лигуре, близу базилике Свете Маргарете Антиохијске. Дана 16. јуна 1998. године, када је имао седам година, Акутис је примио Прво причешће у самостану Сант'Амброђо ад Немус у Милану. Акутис је такође често примао причешће, често у амброзијанском обреду, и присуствовао евхаристијском клањању. Због његовог присуствовања овом потоњем, често је приказиван са монстранцом. Миропомазан је пет година касније, 24. маја 2003. године, у цркви Санта Марија Сегрета у Милану.
Породица Акутис је запослила хиндуистичког емигранта са Маурицијуса, Рађеша Мохура, да ради у њиховом домаћинству. Он и Акутис су постали пријатељи. Временом, након што је разговарао са Акутисом о хришћанству, Мохур је тражио да буде крштен. Мохуров пријатељ, Севен Кистнен, такође је прешао у католицизам и крстио се након што је упознао Акутиса и чуо га како говори о вери. Мохурова мајка, у посети са Маурицијуса, присуствовала је миси са Мохуром и Акутисом, који је са њом дуго разговарао након тога, па је и она затражила да буде крштена.
Акутис је показивао интересовање за животе светаца, посебно Фрање Асишког, Антуна Падованског, Оца Пија, Франсиска и Жасинте Марто, Доминика Савија, Тарцизија, Бернадете Субиру, и Марије Магдалене де Паци. Говори се да се често молио свом анђелу чувару и показивао посебну побожност према светом архангелу Михаилу. Када је Акутис имао 12 година, постао је катихета у својој парохији Санта Марија Сегрета. У то време, италијанска катихетска структура обично се ослањала на младе вође у групама младих, за разлику од одраслих, који су држали верску наставу својим вршњацима. Парохијски свештеник Акутиса рекао је за њега следеће:
Године 2006. Акутис је саопштио мајци и баби своју намеру да постане свештеник.
Рад са рачунарима и технологијом Када је Акутис имао 14 година, његов парохијски свештеник замолио га је да направи веб-страницу за његову парохију Санта Марија Сегрета у Милану. Након тога, свештеник у његовој средњој школи замолио га је да направи веб-сајт за промоцију волонтирања. За овај рад освојио је национално такмичење под називом Sarai volontario (итал. „Бићеш волонтер”). Акутис је креирао веб-сајт посвећен каталогизацији сваког пријављеног евхаристијског чуда у свету и одржавању листе Маријиних указања која је признала Католичка црква. Акутис је покренуо сајт 2004. године и радио на њему две и по године, укључивши целу своју породицу у пројекат. Сајт је представљен 4. октобра 2006. године, на празник Светог Фрање, само неколико дана пре његове смрти. Због хоспитализације, Акутис није могао да присуствује премијери своје изложбе у римској цркви Сан Карло Боромео. Изложба је такође представљена у његовој средњој школи, Институту Лав XIII. Прикази Акутиса често га приказују са лаптоп рачунаром, као симболом његовог метода евангелизације.
Болест и смрт Око 1. октобра 2006. године, Акутис је добио упалу грла. Родитељи су га одвели код лекара, који му је дијагностиковао заушке и дехидратацију, што је потврдио и други лекар, пријатељ породице. Неколико дана касније, Акутисови болови су се погоршали и појавила се крв у урину. До недеље, 8. октобра, био је превише слаб да би устао из кревета и отишао на мису. Акутис је доведен у клинику специјализовану за болести крви, где му је дијагностикована акутна промијелоцитна леукемија. Дате су му мале шансе за опоравак. Хитно је пребачен на интензивну негу и стављен на респиратор. Након непроспаване ноћи, Акутис је пребачен у болницу Сан Херардо северно од Милана — једну од само три болнице у Италији опремљене за лечење његовог стања.
Особље болнице позвало је свог капелана да му подари јелеосвећење. Када је медицинска сестра ушла да се побрине за Акутиса, замолио ју је да не буди његове родитеље јер су већ били веома уморни и није желео да их додатно брине. Акутис је принео своју патњу и за папу Бенедикта XVI и за Католичку цркву, рекавши: „Приносим Господу патње које ћу морати да претрпим за папу и за Цркву.” Лекари који су лечили његову последњу болест питали су га да ли трпи велике болове, на шта је он одговорио: „Има људи који пате много више од мене.” Његове последње речи мајци биле су:
Акутис је пао у кому и пребачен је на одељење интензивне неге на третман чишћења крви. Након можданог крварења, проглашена му је мождана смрт 11. октобра. Акутис је званично проглашен мртвим следећег дана, 12. октобра 2006. године у 18:45. Имао је 15 година.
Његова мајка, Антонија Салцано, изјавила је да је Карло од детињства давао пророчке опаске о својој смрти. Значајно је да је рекао да ће умрети када буде имао 70 килограма, да ће умрети јер ће му пући вена у мозгу и да ће увек остати млад. Све се ово обистинило.
Сахрана и полагање Његови родитељи су донели његово тело кући да почива, а људи су долазили да одају последњу почаст током четири дана. Гомила незнанаца присуствовала је његовој сахрани, укључујући младе људе који су напустили Цркву, и оне који су се вратили на меморијалну мису три месеца касније.
Акутисова последња жеља била је да буде сахрањен у Асизију. Дана 6. априла 2019. године, његово тело је донето у Светилиште Сполијације у цркви Санта Марија Мађоре у Асизију и изложено на поштовање на његовом последњем почивалишту. Преко ноћи, поворка се зауставила у катедрали Сан Руфино, а епархијски хор је отпевао Non io, ma Dio („Не ја, већ Бог”), химну коју је посебно за ту прилику компоновао Марко Мамоли.
Иако Акутисово тело може изгледати нераспаднуто иза стакла његовог ковчега, оно је заправо обложено воском обликованим да изгледа као његов последњи изглед – уобичајен стил представљања тела светаца како би ходочасници могли да виде како је особа изгледала убрзо након смрти. Updated 3 February 2025. Ректор цркве Санта Марија Мађоре у Асизију, где је смештена Карлова гробница, рекао је да је Акутисово тело пронађено „у потпуности интегрално”, иако не нетакнуто.
Наслеђе мини|Меморијал Карлу Акутису у католичкој цркви Корпус Кристи у Лондону Због његовог уживања у видео-играма током живота, Акутис је описан као „први гејмерски светац”. Направљен је веб-сајт за његов процес канонизације. Други сајтови су креирани за едукаторе, младе људе, молитвене групе и за сваку од четири изложбе које је инспирисао.
Део Акутисове популарности повезан је са тим колико се лако млади људи могу поистоветити са њим, што симболизује црвена поло мајица у којој је често приказиван.
У знак сећања на Акутиса, бискупи Рафаело Мартинели и Анђело Комастри помогли у организовању путујуће изложбе фотографија свих места евхаристијских чуда. Од тада је изложба обишла десетине различитих земаља на пет континената. Предговор штампаној верзији изложбе написао је кардинал Анђело Комастри и преведен је на 18 језика. Изложба је гостовала на више од 10.000 места, укључујући цркве, конгресне палате, клубове младих и центре за добродошлицу. Изложба је такође приказана на канонизацији Франсиска и Жасинте Марто у Фатими, у Португалу. Међународну изложбу евхаристијских чуда коју је осмислио Карло Акутис предводила је омладина парохије у Тируванантапураму, одржану 20. септембра 2025. године у склопу процеса Акутисове канонизације.
Документарни филм Carlo Acutis: Roadmap to Reality (Карло Акутис: Путоказ за стварност) фокусира се на Акутисову веру, дигитално искуство и љубав према Евхаристији који нуде наду младима.
Процес беатификације мини|Црква Санта Марија Мађоре у Асизију, где је Акутис сахрањен