Постмортем хемија, такође позната као некрохемија или хемија смрти, јесте поддисциплина хемије у којој се истражују хемијске структуре, хемијске реакције, хемијски процеси и параметри мртвог организма. Постмортална хемија игра значајну улогу у форензичкој патологији. Биохемијске анализе стакластог тела, цереброспиналне течности, крви и урина важне су у одређивању узрока смрти или у расветљавању форензичких случајева.

Мерење постморталног интервала Постмортални интервал је време које је протекло од тренутка смрти. Постоји неколико различитих метода које се могу користити за процену постморталног интервала.мини|Стакласто тело се налази између сочива и мрежњаче.

Анализа стакластог тела

Стакласто тело представља четири до пет милилитара безбојног гела у унутрашњости ока. Због своје локације и инертне природе, стакласто тело је отпорно на неке од постморталних промена које се дешавају у остатку тела. Ово га чини корисним у одређивању времена смрти, заједно са чињеницом да на њега не утичу старост, пол или узрок смрти. Један од разлога зашто је узимање узорка стакластог тела уобичајено јесте тај што се, уколико узорак није у контакту са крвљу, може клинички тестирати по знатно нижој цени. Вискозност стакластог тела се повећава након смрти због губитка воде. Ово захтева да узорак прође кроз одређене кораке припреме пре него што се може користити за анализу. Стандардни третман пре употребе узорка може бити потребан ради тачности пипетирања, што укључује разблаживање, центрифугирање, загревање, па чак и додавање одређених аналита.Belsay, S. L., & Flanagan, R. J. (2016). , 49–57. Приступљено 30. 3. 2022, са . Такође је корисно као извор ДНК или за дијагностиковање болести. Стакласто тело садржи различите електролите, укључујући, али не ограничавајући се на натријум, калијум, хлор, калцијум и магнезијум. Концентрације ових електролита се могу мерити анализаторима и повезати са временом од смрти помоћу различитих једначина. Постоје различите једначине јер свака студија даје различите резултате, што доводи до различитих математичких модела. Разлог је тај што постоји толико много фактора и разлика у експериментима да се ниједна једначина не може прогласити бољом од осталих. Један од тих фактора је температура. На вишим температурама концентрације су мање стабилне и разградња узорка се убрзава. Температура се може контролисати тек када узорак стигне у лабораторију, али до тада ће тело бити на истој температури као и средина у којој се налазило. Ако се иста једначина користи за узорак који није чуван на хладном, резултат неће бити тачан уколико је та једначина изведена за узорке чуване на ниским температурама. Иако су развијене различите једначине, општи трендови се поклапају. Како време од смрти одмиче, концентрација калијума у стакластом телу расте, док концентрације натријума и калцијума опадају. Однос калијума и натријума опада линеарно са временом. Разлог зашто ниво калијума расте након смрти лежи у пропустљивости ћелијске мембране која омогућава да концентрација достигне равнотежу са нивоом калијума у крвној плазми. Ова метода није апсолутно прецизна, али се њоме може добити добра процена времена протеклог од смрти.

Анализа цереброспиналне течности Цереброспинална течност (ликвор) налази се у мозгу и кичменој мождини. То је бистра течност која пружа баријеру за апсорпцију удараца и спречава повреде мозга. Корисна је за дијагностиковање неуродегенеративних болести попут Алцхајмерове болести. У цереброспиналној течности се налазе различите супстанце које се могу мерити, укључујући уреју, глукозу, калијум, хлориде, натријум, протеине, креатинин, калцијум, алкалну фосфатазу и кортизол. Анализом концентрација неких од ових супстанци могу се сазнати различите информације о особи или о томе како је умрла. На пример, висок ниво уреје може указивати на оштећење бубрега. Висок ниво кортизола, хормона који се ослобађа под стресом, могао би да указује на насилну смрт. Креатинин је постмортално стабилан, тако да се његова концентрација у тренутку смрти очува. Ово је такође корисно за утврђивање функције бубрега појединца. Натријум и калијум се такође могу мерити у цереброспиналној течности како би се предвидело време смрти, али ова метода није толико тачна колико би била приликом коришћења стакластог тела, с обзиром на нижу корелацију.

Токсиколошка анализа

Токсикологија је наука о хемијским и физичким својствима токсичних супстанци. Узорци из тела се анализирају на присуство дрога или других токсичних супстанци. Мере се њихове концентрације и утврђује се колики је допринос те супстанце смртном исходу. То се ради упоређивањем добијених концентрација са леталним границама. Најчешће анализирани узорци су крв, урин, бубрези, јетра и мозак. Узорци се обично подвргавају различитим тестовима, али најчешћи инструмент који се користи за квантификацију и идентификацију супстанце јесте гасна хроматографија са масеном спектрометријом (GC-MS). Ови инструменти стварају хроматограме узорка, који се затим упоређују са базом података познатих супстанци. У узорцима крви супстанца се обично може пронаћи, али у јетри, бубрезима и урину метаболит може бити једина супстанца која се детектује. Метаболит је разграђени облик оригиналне супстанце након што је прошла кроз варење и/или друге биолошке процесе. Супстанцама може бити потребно од неколико сати до неколико недеља да се метаболишу и напусте тело, при чему имају различита времена задржавања у различитим деловима тела. На пример, кокаин се у крви може детектовати два до десет дана, док се у урину може детектовати од два до пет дана.

Резултати постморталног токсиколошког тестирања тумаче се заједно са историјом жртве, детаљном истрагом места догађаја, као и налазима обдукције и додатним испитивањима како би се утврдио начин смрти.Kastenbaum, H.; Proe, L.; Dvorscak, L. (25. 1. 2019). „Forensic toxicology in death investigation”.

Анализа крви Када се крв користи за токсиколошко тестирање, злоупотребљаване дроге су обично главне мете анализе. Остале супстанце које се могу тражити јесу лекови за које се зна да су преписани појединцу или отрови уколико постоји сумња на њих.

Анализа ткива Ткива се могу анализирати како би се помогло у утврђивању узрока смрти. Узорци ткива који се најчешће анализирају су јетра, бубрези, мозак и плућа.

Анализа косе и ноктију

Узорци косе се такође могу постмортално анализирати како би се утврдило да ли постоји историја употребе дрога или тровања, јер многе супстанце дуго остају у длаци. Коса се може поделити на делове и може се извршити анализа по месецима. Нокти и фоликули длаке се такође могу анализирати ради прикупљања ДНК доказа.

Желудачни садржај Садржај желуца се такође може анализирати. Ово може помоћи приликом процене постморталног интервала посматрањем фазе варења. Садржај се може анализирати на присуство дрога или отрова како би се помогао процес утврђивања узрока смрти уколико је он непознат.

Постмортална дијагноза

Постмортална дијагноза представља употребу тестова постморталне хемијске анализе ради дијагностиковања болести након што је особа умрла. Неке болести остају непознате до тренутка смрти, или раније нису биле исправно дијагностиковане. Један од начина на који се болести могу дијагностиковати је испитивање концентрација одређених супстанци у крви или другим узорцима. На пример, дијабетичка кетоацидоза се може дијагностиковати посматрањем концентрације глукозе у стакластом телу, кетонских тела, гликозилираног хемоглобина или глукозе у урину. Дехидратација се може утврдити проналажењем повишених нивоа азота уреје, натријума и хлорида, уз нормалне нивое креатинина у стакластом телу. Ендокрини поремећаји се могу дијагностиковати анализом концентрација хормона, као и нивоа епинефрина и инсулина. Болести јетре се могу утврдити посматрањем односа албумина и глобулина у узорку.

Постмортална биохемија

ПХ вредност крви и концентрације неколико хемикалија тестирају се у лешу како би се помогло при одређивању времена смрти жртве, познатог и као постмортални интервал. Ове хемикалије укључују млечну киселину, хипоксантин, мокраћну киселину, амонијак, NADH и мрављу киселину.Donaldson AE, Lamont IL (2013) Biochemistry Changes That Occur after Death: Potential Markers for Determining Post-Mortem Interval. PLoS ONE 8(11): e82011.

Смањење концентрације кисеоника због престанка циркулације изазива драматичан прелазак са аеробног на анаеробни метаболизам.

Ова врста анализе може се користити као помоћ при дијагностиковању различитих врста смрти, као што су: дављење, анафилактички шок, хипотермија или било које смрти повезане са алкохолом или дијабетесом. Међутим, ове врсте дијагноза постају веома тешке због промена које се дешавају на телу, док биохемијска мерења варирају након смрти.

Види још Некробиологија Постмортални интервал

Референце

Категорија:Форензичка патологија Категорија:Медицински аспекти смрти Категорија:Биохемија Категорија:Аналитичка хемија