Експеримент са птицом у ваздушној пумпи () је уљана слика на платну из 1768. коју је насликао Џозеф Рајт из Дербија. Припада низу сцена осветљених свећама које је Рајт сликао током 1760-их. Слика одступа од тадашње конвенције приказујући научну тему на свечан начин раније резервисан за сцене историјског или верског значаја. Рајт је био дубоко укључен у приказивање Индустријске револуције и научних напредака Просветитељства. Иако су савременици препознавали његове слике као изузетне, његов провинцијски статус и избор тема значили су да тај стил никада није био широко опонашан. Слика је у власништву Националне галерије у Лондону од 1863. и сматра се ремек-делом британске уметности.

Слика приказује природног филозофа, претечу модерног научника, који рекреира један од експеримената Роберта Бојла са ваздушном пумпом, у којем се птици ускраћује ваздух пред групом посматрача. Чланови групе показују различите реакције, као што су туга, неверица и узнемиреност, али код већине публике научна радозналост надјачава бригу за птицу. Средишња фигура гледа право из слике, као да позива посматрача да учествује у исходу.

Слика је приказана у серији BBC Two из 1980. под називом 100 великих слика (100 Great Paintings).

Историјски контекст мини|лево|Насловна страна Бојлове књиге Нови експерименти из 1660, у којој је детаљно описао како да се изведе експеримент. Године 1659. Роберт Бојл је наручио изградњу ваздушне пумпе, тада описане као „пнеуматски мотор”, данас познате као „вакуум пумпа”. Ваздушну пумпу је изумео Ото фон Герике 1650, али је њена висока цена одвраћала већину савремених научника од изградње таквог уређаја. Бојл, син грофа од Корка, није имао таквих брига — након њене изградње, поклонио је први модел из 1659. Краљевском друштву, а дао је да саграде још две прерађене машине за своју личну употребу. Осим Бојлове три пумпе, вероватно није постојало више од четири друге током 1660-их: Кристијан Хајгенс је имао једну у Хагу, Хенри Пауер је можда имао једну у Халифаксу, а можда је било пумпи на Крајст колеџу у Кембриџу и на Академији Монмор у Паризу. Бојлова пумпа, углавном пројектована према Бојловим спецификацијама коју је конструисао Роберт Хук, била је компликована, осетљива и проблематична за руковање. Многе демонстрације су се могле извести само уз Хукову помоћ, а Бојл је често остављао критичне јавне демонстрације искључиво Хуку — чија је драмска способност одговарала његовој техничкој вештини.

Упркос оперативним препрекама и одржавању, изградња пумпе омогућила је Бојлу да спроведе мноштво експеримената о својствима ваздуха, које је касније детаљно описао у својој књизи Нови физичко-механички експерименти који се тичу еластичности ваздуха и његових ефеката (изведених, већим делом, у новом пнеуматском мотору) (New Experiments Physico-Mechanicall, Touching the Spring of the Air, and its Effects, (Made, for the Most Part, in a New Pneumatical Engine)). У књизи је веома детаљно описао 43 експеримента које је спровео, уз повремену Хукову помоћ, о ефекту ваздуха на различите појаве. Бојл је тестирао ефекте „разређеног” ваздуха на сагоревање, магнетизам, звук и барометре, и испитивао ефекте повећаног ваздушног притиска на различите супстанце. Навео је два експеримента на живим бићима: „Експеримент 40”, којим је тестирао способност инсеката да лете под смањеним ваздушним притиском, и „Експеримент 41”, који је показао зависност живих бића од ваздуха за опстанак. Овај покушај је имао за циљ да открије нешто „о разлогу због којег је дисање толико неопходно животињама које је Природа опремила плућима”. Бојл је спровео бројна испитивања, током којих је стављао различита створења, укључујући птице, мишеве, јегуље, пужеве и муве, у посуду пумпе и проучавао њихове реакције док се ваздух уклањао. Овде описује повређену шеву:

Док је Рајт сликао своју слику 1768, ваздушне пумпе су биле релативно уобичајени научни инструменти, а путујући „предавачи природне филозофије” — обично више забављачи него научници — често су изводили „експеримент са животињом у ваздушној пумпи” као средишње тачке своје јавне демонстрације. Они су извођени у градским већницама и другим великим зградама за публику која је куповала карте, или су их ангажовала друштва или за приватна извођења у домовима имућних, што је окружење наговештено у оба Рајтова демонстрациона дела. Један од најпознатијих и најцењенијих путујућих предавача био је Џејмс Фергусон FRS, шкотски астроном и вероватни познаник Џозефа Рајта (обојица су били пријатељи са Џоном Вајтхерстом). Фергусон је приметио да се често уместо животиње користио „плућни стаклени уметак” (lungs-glass) са малим мешином напуњеним ваздухом, јер је употреба живог бића била „превише шокантна за сваког посматрача који има макар мало човечности”.Baird 2003.

Пуни месец на слици је значајан, јер су састанци Луног круга (преименованог у Лунарно друштво до 1775) били усклађени тако да искористе његову светлост за путовање.

Рајт је упознао Еразмуса Дарвина почетком 1760-их, вероватно преко њиховог заједничког познаника, Џона Вајтхерста. Године 1767. Рајт се први пут консултовао са Дарвином због здравствених проблема и боравио је недељу дана код породице Дарвин. Енергија и живост и Еразмуса и Мери (Поли) Дарвин импресионирали су Рајта. Током 1980-их, Ерик Еванс (из Националне галерије) предложио је да је Дарвин лик у левом предњем плану који држи сат. Како овај спокојни држач времена није у складу са Дарвиновим екстравагантним карактером, вероватније је да је то др Вилијам Смол. Пажња према мерењу времена одговара улози др Смола као друштвеног секретара Луног круга. Смол се вратио из Вирџиније 1764. и основао праксу у Бирмингему 1765, што је у складу са тим да је ово састанак 1767. Профил и перика овог лика подударни су са савременим портретом Смола који је насликао Тили Кетл.

Слика

Позадина мини|лево|240п|Сцена осветљена свећом (овде уљана лампа) коју је насликао Готфрид Схалкен, око 1690. Током свог шегртовања и ране каријере, Рајт се концентрисао на портретисање. До 1762. био је вешт портретни уметник, а његов групни портрет из 1764. Џејмс Шатлворт, његова супруга и ћерка (James Shuttleworth, his Wife and Daughter) признат је као његово прво право ремек-дело. Британски историчар уметности Бенедикт Николсон сугерише да је Рајта утицало дело Томаса Фраја; посебно 18 мецотинта попрсја које је Фрај завршио непосредно пре своје смрти 1762. Можда су управо Фрајеве слике са свећама навеле Рајта да експериментише са тематским делима. Његов први покушај, Девојка чита писмо уз свећу, а младић гледа преко њеног рамена (A Girl reading a Letter by Candlelight with a Young Man looking over her shoulder), из 1762. или 1763. представља испитивање жанра, привлачан је, али једноставан. Рајтов Експеримент са птицом у ваздушној пумпи део је низа ноктурна осветљених свећама које је произвео између 1765. и 1768.

Постоји дуга историја сликања сцена осветљених свећама у западној уметности, иако Рајт до тада није путовао у иностранство, па остаје неизвесност које је слике можда видео у оригиналу, за разлику од графичких листова. Николсон, који је проучавао и Рајта и друге сликаре свећа, као што су холандски караваџисти из 17. века, сматрао је да су њихове слике, међу највећима у том стилу, оне које су највероватније утицале на Рајта. Међутим, британски историчар уметности и кустос Џуди Егертон доводи у питање да ли је Рајт уопште могао да види било коју од њих, указујући на утицај много мањих дела лајденског фијншилдера Готфрида Схалкена (1643–1706), чија је репутација била много већа почетком 18. века него касније. Схалкен је радио у Енглеској од 1692. до 1697. године, а неколико његових слика може се наћи у енглеским збиркама.Egerton (1998), стр. 334–335, и Nicolson (1968), стр. 39–40 и 47. Waterhouse (1978), стр. 285, каже да је Рајт „морао да је видео нека дела Хонтхорста или Шалкена”.

Иако је био водећи стручњак који је писао на енглеском, Николсон не тврди да је Рајт вероватно знао за наративне религиозне теме са свећама Жоржа де Ла Тура и Трофима Бигоа из 17. века, која су по својој озбиљности најближа Рајтовим делима осветљеним само свећом. Радови холандских сликара и друге сцене са свећама енглеских сликара из 18. века као што је Хенри Морланд (отац Џорџа) уместо тога су користили могућности полумрака за еротску сугестивност. Нека од Рајтових каснијих дела са свећама била су далеко мање озбиљна него његова прва, што се види из њихових наслова: Два дечака се боре око бешике (Two Boys Fighting Over a Bladder) и Девојке облаче маче уз свећу (Two Girls Dressing a Kitten by Candlelight). мини|Три особе посматрају гладијатора уз свећу (1765) мини|Филозоф који држи предавање о орерију (1768)

Прво од његових ремек-дела осветљених свећама, Три особе посматрају гладијатора уз свећу, насликано је 1765. и приказује три мушкарца како проучавају малу копију „Боргезе гладијатора”. Посматрање гладијатора је веома хваљено; али његова следећа слика, Филозоф који држи предавање о орерију, у којој је лампа стављена уместо Сунца (обично позната по скраћеном називу Филозоф који држи предавање о орерију или само Орериј), изазвала је већу пометњу, јер је заменила класичну тему у средишту сценом научне природе. Рајтов приказ страхопоштовања изазваног научним „чудима” означио је раскид са традицијом у којој је уметничко приказивање таквог чуда било резервисано за верске догађаје; за Рајта су била чуда технолошког доба била подједнако инспиративна као и теме великих верских слика.

У оба ова дела, окружење осветљено свећом имало је реалистично оправдање. Посматрање скулптуре уз свећу, када су контуре јасно видљиве, а можда чак и утисак покрета од треперења светлости, била је модерна пракса коју је описао Гете. У демонстрацији орерија, сенке које баца лампа која представља Сунце биле су суштински део приказа, коришћене за демонстрирање помрачења. Међутим, чини се да нема разлога, осим појачане драме, да се експеримент са ваздушном пумпом изводи у просторији осветљеној једном свећом, а осветљење је уобичајено на две касније слике ове теме које је урадио Шарл-Амеде-Филип ван Лу.

Слика је била једно од многих британских дела која су касније у 18. веку доводила у питање утврђене категорије ригидне, француски диктиране хијерархије жанрова, пошто су друге врсте сликарства тежиле да буду схваћене озбиљно као и костимирано историјско сликарство класичне или митолошке теме. У неким аспектима, Орериј и Ваздушна пумпа подсећају на конверзацијске портрете, тада углавном облик грађанског портретисања, иако ће ускоро добити нови статус када је Јохан Зофани почео да слика краљевску породицу око 1766. С обзиром на њихову свечану атмосферу, међутим, и чињеницу да се чини да ни једна од личности није замишљена као портрет (чак иако модели могу бити идентификовани), слике се не могу сматрати конверзацијским портретима. Историчар уметности 20. века Елис Вотерхаус упоређује ова два дела са „озбиљним жанром” савремене француске драме, како су га дефинисали Дени Дидро и Пјер Бомарше, став који подржава и Егертон.Waterhouse (1978), стр. 285–286, и Egerton

Анонимна рецензија из тог времена назвала је Рајта „веома великим и необичним генијем на особен начин”. Орериј је насликан без поруџбине, вероватно у нади да ће га купити Вашингтон Ширли, 5. гроф од Ферерса, астроном аматер који је имао сопствени орериј, а код кога је Рајтов пријатељ Питер Перез Бердет боравио у Дарбиширу. Ликови за које се верује да су Бердет и Ферерс појављују се на слици: Бердет записује, а Ферерс седи са сином поред орерија. Ферерс је купио слику за 210 фунти, али ју је 6. гроф продао, и сада се налази у Музеју и уметничкој галерији Дарби.

Детаљи мини|лево|усправно|Детаљ слике