Постоје различити религијски погледи на самоубиство.

Што се тиче самоубиства у древним европским религијама, и римска и грчка су имале опуштен став.Danielle Gourevitch, .</ref>Anton J. L. Van Hooff, From autothanasia to suicide: Self-killing in classical antiquity (Routledge, 2002).

Индијске религије Будизам У будизму, сматра се да прошли поступци појединца у великој мери утичу на оно што доживљава у садашњости; садашњи поступци, заузврат, постају основ за будућа искуства (доктрина карме). Намерни поступци умом, телом или говором изазивају реакцију. Ова реакција, или последица, узрок је стања и разлика са којима се особа сусреће у животу.

Будизам учи да сви људи доживљавају значајну патњу (дукха), при чему патња првенствено потиче из прошлих негативних дела (карме), или може настати као природни процес циклуса рађања и умирања (самсара). Други разлози за преваленцију патње односе се на концепте непостојаности и илузије (маја). Пошто је све у сталном стању непостојаности или промене, појединци доживљавају незадовољство пролазним животним догађајима. Да би се изашло из самсаре, будизам заговара Племенити осмоструки пут и не заговара самоубиство.

У теравада будизму, за монаха да чак и велича смрт, укључујући размишљање о животним бедама или истицање прича о могућем блаженом поновном рођењу у вишем свету на начин који би могао да наведе слушаоца да изврши самоубиство или да се препусти смрти, изричито се наводи као кршење једног од највиших винаја кодекса, забране повређивања живота, што резултује аутоматским искључењем из Сангхе.Пруит и Норман, The Patimokkha, 2001, Pali Text Society, Ланкастер, Параџика 3

За будисте, пошто је први пропис уздржавање од уништавања живота, укључујући и сопствени, самоубиство се сматра негативним чином. Ако неко умре од самоубиства у бесу, може се поново родити у нижем свету због негативних коначних мисли.千萬不要自殺﹗--悔恨千年剧烈痛苦! Ипак, будизам не осуђује самоубиство без изузетка, већ примећује да су разлози за самоубиство често негативни и самим тим супротни путу ка просветљењу. Уз то, у хиљадама година будистичке историје, пронађено је врло мало изузетака.

Али у једној будистичкој причи, бику по имену Вакали који је био изузетно болестан и измучен неподношљивим болом, наводно је умро од самоубиства када је био близу смрти и дао изјаве које сугеришу да је превазишао жеље (и стога можда био арахат). Самоеутаназија изгледа да представља контекст за његову смрт.

Други случај је прича о бикуу по имену Годика, такође обузетом болешћу, који је више пута достигао привремено ослобођење ума, али није могао да постигне коначно ослобођење због болести. Верујући да је поново у стању привременог ослобођења, пало му је на памет да пререже себи грло, у нади да ће се тако поново родити у вишем свету. За Буду се каже да је изјавио:

У крајњој линији, приче попут ових могле би се тумачити као одраз ранијих будистичких веровања да би самоубиство могло бити прихватљиво у одређеним околностима ако води ка невезаности. У оба горња случаја, монаси нису били просветљени пре него што су умрли од самоубиства, али су се надали да ће постати просветљени након смрти.Buddhism, euthanasia and suicide на BBC-ју

Чановада-сутра даје трећи изузетан пример онога ко је умро од самоубиства и потом достигао просветљење.

У једној одредници у The Encyclopedia of Religion, Мерилин Џ. Харан написала је следеће:

Сокушинбуцу у јапанском будизму укључује аскетизам до смрти и улазак у мумификацију док се још живи.Jeremiah, Ken. Living Buddhas: The Self-mummified Monks of Yamagata, Japan. McFarland, 2010 Ово се чини да би се постигла Буда-природа у сопственом телу.

Хиндуизам У хиндуизму, самоубиство је духовно неприхватљиво. Генерално, одузимање сопственог живота сматра се кршењем кодекса ахимсе (ненасиља) и стога једнако грешно као и убиство другог. Неки списи наводе да смрт самоубиством (и било којом врстом насилне смрти) резултује постајањем духом, лутањем земљом до времена када би особа иначе умрла, да није умрла од самоубиства.Hindu Website. Hinduism and suicide

Махабхарата говори о самоубиству, наводећи да они који изврше тај чин никада не могу достићи блажена подручја (раја).Махабхарата, одељак CLXXXI

Хиндуизам прихвата право особе да оконча свој живот кроз Прајопавесу. Прајопавеса је за старе јогије којима није остала никаква жеља или амбиција и никакве одговорности у овом животу. Други пример је погибија у бици ради спасавања части.

Џаинизам У џаинизму, самоубиство се сматра најгорим обликом химсе (насиља) и није дозвољено. Ахимса (ненасиље) је основна доктрина џаинизма.

Према џаинском тексту Пурушартасидјупаја, „када је смрт близу", завет салекане (поста до смрти) се поштује правилним стањивањем тела и страсти. Такође се помиње да салекана није самоубиство јер је особа која је поштује лишена свих страсти попут привржености.

Сикизам У сикизму, самоубиство се сматра неетичким и себичним, јер се посматра као наношење већег бола онима који остају. Сики верују да је људски живот драгоцени дар од Божанског и да су и сукх (задовољство, срећа) и дукх (бол, туга) неопходне компоненте у животу. Сикизам учи своје следбенике да подједнако прихвате и задовољство и бол и да се према њима односе једнако. Кроз сикистичку призму, мотивација за самоубиство потиче из парадоксалне самопривржености која је дубоко укорењена, као да појединац посматра свој живот као сопствено власништво.

Аврамске религије

Хришћанство

мини|175px|Слика Ђота која приказује особу која чини грех desperatio, одбацивање Божје милости, јер док је задављена није у стању да тражи покајање.Comprehensive Textbook of Suicidology, . Не постоји изричита библијска одредба која осуђује и забрањује самоубиство, а у Библији се помињу особе које су умрле од самоубиства. У зависности од канона књига одређене деноминације, у Библији се помиње седам или једанаест самоубистава.Elisabeth Brockmann: Selbsttötungen in der Bibel, у: AGUS (ур.): , Описи особа у Библији које су умрле од самоубиства су негативни. Главни контексти укључују издају (Ахитофел и Јуда)Pulpit Commentary о 2. Самуиловој 17: „Here Ahithophel is almost certainly intended"Еуген Ј. Пентијук, Јудин профил у псалмима: медитација на Велику среду, приступљено 5. 8. 2017. и божански суд који резултује војним поразом (Саул и Авимелех). Конкретно, описује „зле" како падају на сопствене мачеве, а Зимрије је описан као онај који је „умро за своје грехе које је починио, чинећи зло у очима Јахвеа" (). Многи хришћански теолози имају неповољан став према самоубиству.

У раним хришћанским традицијама, осуда самоубиства одражава се у учењима Лактанција, Св. Августина, Климента Александријског и других. Међу мученицима у Антиохији биле су три жене које су извршиле самоубиство да би избегле силовање; иако професор Вилијам Е. Фипс ово наводи као пример врлинских раних хришћанских самоубистава, Августин је изјавио да, иако су можда урадиле „оно што је било исправно у очима Бога", по његовом мишљењу жене „нису смеле претпоставити да би их силовање нужно лишило њихове чистоте" (јер је чистота, за Августина, била стање ума).

(„Ако изађем на небо, Ти си тамо; ако сиђем у пакао, тамо си.") често је разматран у контексту оних који су извршили самоубиство.

Према теологији Католичке цркве, самоубиство је објективно грех који крши пету заповест, „Не убиј" ().Међутим, тежина и кривица за тај грех мењају се у зависности од околности које га окружују. Катехизам Католичке цркве (1992), параграф 2283 каже: „Не треба да очајавамо због вечног спасења особа које су себи одузеле живот. Путевима који су само Њему познати, Бог може пружити прилику за спасоносно покајање. Црква се моли за особе које су себи одузеле живот." Параграф 2282 такође истиче да „Тешки психички поремећаји, тескоба или тежак страх од тешкоћа, патње или мучења могу умањити одговорност онога ко изврши самоубиство." Католичка црква је некада ускраћивала свим самоубицама католичку мису задушницу и сахрану на освећеном тлу. Међутим, Црква је од тада променила ову праксу.

Протестанти, попут већине главних евангелиста, харизматика, пентекосталаца и других деноминација, често су тврдили да је самоубиство убиство самог себе, и да стога свако ко изврши тај чин греши и то је исто као да је особа убила друго људско биће. Додатни поглед односи се на чин тражења спасења и прихватања Исуса Христа као личног спаситеља, што мора бити учињено пре смрти. Неопростиви грех тада постаје не само самоубиство, већ пре одбијање дара спасења. Већина пентекосталаца верује да поново рођена особа и даље може отићи у рај јер Исусова крв покрива грех самоубиства.

Самоубиство се генерално сматра у традицији Православне цркве као одбацивање Божјег дара физичког живота, неуспех у управљању, чин очаја и преступ шесте заповести, „Не убиј" (). Православна црква обично ускраћује хришћанску сахрану особи која је извршила самоубиство. Међутим, фактори који утичу на конкретан случај могу постати познати свештенику који ове информације мора поделити са епархијским епископом; епископ ће размотрити факторе и донети одлуку о погребним службама. Ипак, Православна црква показује саосећање према онима који су себи одузели живот због менталне болести или тешког емоционалног стреса, када лекар може потврдити стање умањене рационалности.

Неке друге хришћанске деноминације можда не осуђују оне који су извршили самоубиство per se као чињење греха, чак и ако се самоубиство не посматра благонаклоно; сматра се да се узимају у обзир фактори као што су мотив, карактер, итд. Један такав пример је Нова црква. У Цркви Исуса Христа светаца последњих дана, самоубиство се генерално сматра погрешним, међутим Црква учи да они који изврше самоубиство можда нису одговорни за своје поступке због својих околности и да тај чин „неће бити одређујућа карактеристика њихове вечности."

Ислам

У исламу, самоубиство се сматра великим грехом, а они који се убију су непослушни. Они ће бити кажњени у Ватри на Судњем дану због овог злочина који су починили. Међутим, чињење овог греха не изводи особу из окриља ислама, и према неким учењацима, нити је нужно осуђује на вечну проклетост у Паклу. Као што је наведено у Курану:

Међутим, универзално је забрањено на основу стиха у Курану који налаже:

Забрана самоубиства је такође забележена у више изјава Хадиса (изрека Мухамеда); на пример:

Упркос томе што је забрањено и сматра се грехом у исламским и претходним текстовима (Тора и Инџил), оно је, у неким случајевима, било наметнуто као казна од Алаха преступницима међу Синовима Израела, као што показују Алахове речи:

Муслимани посматрају живот као дар од Алаха људима. У исламском праву, очување живота је један од пет суштинских циљева. Исламска учења наглашавају да је живот на овом свету привремен и да је период тестирања, боравиште искушења и невоља, и да је прави живот загробни, где људе награђује или кажњава Алах. На овој основи, ислам подстиче стрпљење у покорности Алаху и у суочавању са животним тешкоћама са вером и надом у Алаха и Судњи дан, прихватањем Алахове одредбе и без очаја или безнађа. Алах награђује своје слуге на оном свету. Концепт личне слободе не прелази границе служења Алаху, Господару светова. Смрт није бекство од живота и не завршава се њоме. Казна за онога ко се убије остварује се тек на оном свету, јер људи не могу казнити мртву особу. Породица преминулог се не кажњава за грех који нису починили, а онај ко се убије сноси грех убиства, што може укључивати мучење самог себе, узнемиравање породице и заједнице и могући губитак права и обавеза према другима.