Параноидни поремећај личности (ППЛ) је поремећај личности који карактерише параноја и свеприсутна, дуготрајна сумњичавост и генерализовано неповерење према другима.
Наведен у главном поглављу о поремећајима личности у Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје (ДСМ), параноидни поремећај личности није посебно укључен у Алтернативни ДСМ-5 модел за поремећаје личности (АМПЛ), нити у једанаесту ревизију (МКБ-11) Међународне класификације болести; последње две га уместо тога класификују у складу са димензионалним приступом поремећајима личности.
Тачни узроци ППЛ-а остају непознати, а истраживања о овој теми су ограничена; познато је да су неповољна искуства из детињства фактор ризика. Лечење овог поремећаја се одвија у облику фармакотерапије и психотерапије; међутим, не постоје лекови одобрени посебно за ППЛ, а истраживања о психотерапеутским интервенцијама недостају.
Знаци и симптоми Људи са овим поремећајем могу бити преосетљиви, лако се вређати и уобичајено се односити према свету будним скенирањем околине у потрази за траговима или сугестијама који могу потврдити њихове страхове или предрасуде. Они су пажљиви посматрачи и често мисле да су у опасности и траже знаке и претње те опасности, потенцијално не ценећи друга тумачења или доказе.
Они имају тенденцију да буду опрезни и сумњичави и имају прилично ограничен емоционални живот. Њихова смањена способност за смислено емоционално учешће и општи образац изолованог повлачења често дају квалитет усамљености њиховом животном искуству. Особе са ППЛ могу имати тенденцију да гаје замерке, сумњичавост, тенденцију да туђе поступке тумаче као непријатељске, сталну тенденцију ка самореференцирању или упоран осећај личног права.
Узроци Узроци параноидног поремећаја личности нису детаљно проучавани. Истовремено, постоје проучени узроци поремећаја личности уопште; то укључује социјалне, биолошке, психолошке и развојне факторе. Неповољна искуства из детињства су фактор ризика за ППЛ, претежно у облику злостављања деце, које се јавља у различитим облицима као што су физичко, сексуално и емоционално злостављање. Социјални стрес може бити још један фактор ризика.
Постоји генетски допринос параноидним особинама и могућа генетска веза између овог поремећаја личности и шизофреније.[потребан цитат] Велика дугорочна норвешка студија близанаца открила је да је параноидни поремећај личности умерено наследан и да дели део својих генетских и фактора ризика околине са другим поремећајима личности кластера А, шизоидним и шизотипним.
Психосоцијалне теорије имплицирају пројекцију негативних унутрашњих осећања и родитељско моделирање. Когнитивни теоретичари верују да је поремећај резултат основног уверења да су други људи непријатељски настројени у комбинацији са недостатком самосвести.
Дијагноза Два најистакнутија оквира за класификацију менталних поремећаја – наиме: Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје и Међународна класификација болести – прописују дијагнозу и класификацију поремећаја личности. Постоји значајна разлика између приступа отелотворених у ова два, при чему само DSM-5 одељак II класификација садржи ППД као специфичну дијагнозу. Поред класификације, постоје и смернице за диференцијалну дијагнозу како би се могло утврдити да је параноидни поремећај личности тачна дијагноза. Стања која се могу погрешно схватити као ППД укључују друге поремећаје личности, као и психотичне поремећаје.
Класификација Приступи класификацији значајно се разликују између најновијих издања DSM-а и ICD-а, а то су DSM-5-TR и ICD-11, респективно. Док се поремећаји личности, укључујући ППД, дијагностикују као одвојени ентитети у DSM-5; у ICD-11 се процењују у смислу нивоа тежине, при чему спецификатори особина и образаца служе за карактеризацију одређеног стила патологије. AMPD је хибрид између ова два приступа; дефинише дијагнозе поремећаја личности кроз комбинације патолошких особина и области општег оштећења специфичне за поремећај.
У својој главној, категоријалној класификацији поремећаја личности, која се налази у одељку II, DSM-5 категорише поремећаје личности у три кластера. Припадајући кластеру А, ППД се карактерише као „свеприсутно неповерење и сумњичавост према другима, тако да се њихови мотиви тумаче као злонамерни“. Операционализује се кроз седам симптома, од којих најмање четири морају бити присутна; као и да се не сме приписати психотичном поремећају или другим медицинским стањима.
Алтернативни DSM-5 модел за поремећаје личности не укључује параноидни ПП као свој дијагностички ентитет. Оно што се концептуализује као ППП може се уместо тога дијагностиковати као поремећај личности – одређена особина, што је димензионална дијагноза која се конструише из индивидуалног изражавања поремећаја личности, који се манифестује и у општем оштећењу функционисања личности, заједно са најмање једном патолошком особином личности. Такве особине које се могу користити за карактеризацију ППД-а су сумњичавост, ограничена афективност и непријатељство.
Класификација поремећаја личности МКБ-11 заменила је категоријску класификацију поремећаја личности у МКБ-10, уводећи димензионални модел који садржи обједињени поремећај личности (6Д10) са спецификаторима тежине, заједно са спецификаторима за истакнуте особине или обрасце личности (6Д11). Тежина се процењује на основу распрострањености оштећења у неколико области функционисања, као и на основу нивоа патње и штете коју поремећај изазива, док се спецификатори особина и образаца користе за бележење начина на који се поремећај манифестује. Параноидни поремећај личности је првенствено повезан са доменима особина ICD-11 Негативна афективност (6D11.0) и Дисоцијалност (6D11.2). Први одражава основне карактеристике као што су неповерење и сумња, док се други односи на непријатељство, самоправедност и склоност ка егоцентричности. Неке студије такође извештавају о вези са отуђеношћу (6D11.1), што је у складу са претходним истраживањима и теоријским моделима. Претходна ревизија, ICD-10, наводи параноидни поремећај личности под (F60.0).
Лечење Лечење параноидног поремећаја личности може бити изазовно, јер особе са овим поремећајем нерадо траже помоћ и имају потешкоћа да поверују другима. Често им недостаје увид у свој поремећај и не доживљавају унутрашњу патњу. Због утицаја понашања људи око њих, чланови породице их могу убедити да започну лечење. Делимично као резултат тенденције да не верују другима, спроведено је мало студија о лечењу параноидног поремећаја личности.
Тренутно не постоје лекови које је одобрила Америчка агенција за храну и лекове (FDA) за лечење ППД-а; али антидепресиви, антипсихотици и стабилизатори расположења могу бити прописани под погрешним претпоставкама за лечење неких од симптома. Ефекти горе поменутих лекова на агресију проучавани су у случају граничног поремећаја личности (ГПЛ), за који такође не постоје лекови које је одобрила FDA; Резултати указују да „антипсихотици као класа немају велики ефекат на агресију“, што заузврат указује да третмани за психозу нису ефикасни за лечење ППД-а. Параноидне идеје могу се ублажити антипсихотицима друге генерације.
Други облик лечења ППД-а је психоанализа, која се обично користи у случајевима када су присутни и ППД и БПД. Међутим, ниједна објављена студија не наводи директно ефикасност овог облика лечења на специфично ППД, за разлику од његових ефеката на БПД. Когнитивно-бихејвиорална терапија (КБТ) је такође предложена као могући третман за параноидни поремећај личности, али док су студије случаја показале побољшање симптома поремећаја, нису прикупљени систематски/широко распрострањени подаци који би то поткрепили. Недавна мета-анализа открила је да се тренутно ниједно специфично рандомизовано контролисано испитивање (РКИ) не фокусира искључиво на ППД. Уместо тога, ППД је био само једна од неколико могућих дијагноза у малом броју постојећих испитивања, што је резултирало минималним бројем релевантних регрутованих пацијената (нпр. РЦТ о шема терапији).
Епидемиологија ППД се јавља код око 0,5–4,4% опште популације. Јавља се код 2–10% психијатријских амбулантних пацијената, док је код стационарних пацијената преваленција 10–30%. У клиничким узорцима мушкарци имају веће стопе, док је епидемиолошки пријављена већа стопа код жена.
Процењује се да 75% људи са ППД такође има други, коморбидни поремећај личности, а најчешћи су избегавајући и гранични поремећаји личности, а затим следи нарцисоидни поремећај личности. Шизоидни и шизотипни поремећаји личности такође се често јављају уз ППД. Генерално, процењује се да се коморбидитет поремећаја личности јавља код 75% људи са ППД. Поред тога, агорафобија, анксиозни поремећаји, велики депресивни поремећај, опсесивно-компулзивни поремећај и поремећаји употребе супстанци су други могући коморбидни поремећаји.
Историја Параноидни поремећај личности је наведен у DSM-5 и био је укључен у све претходне верзије DSM-а. Један од најранијих описа параноидне личности потиче од француског психијатра Валентина Мањана који је описао „крхку личност“ која је показивала идиосинкратично размишљање, хипохондрију, претерану осетљивост, референцијално размишљање и сумњичавост.
Уско повезан са овим описом је Емилов Крепелинов опис из 1905. године псеудо-свадљиве личности која је „увек на опрезу да пронађе жалбу, али без заблуда“, сујетна, самозаљубљена, осетљива, раздражљива, склона свађању, тврдоглава и живи у сукобу са светом. Године 1921, преименовао је стање у параноидна личност и описао ове људе као неповерљиве, који се осећају неправедно третираним и изложеним непријатељству, мешању и угњетавању. Такође је приметио контрадикцију код ових личности: с једне стране, тврдоглаво се држе својих необичних идеја, а с друге стране, често прихватају сваки трач као истину. Крепелин је такође приметио да су параноидне личности често присутне код људи који су касније развили параноидну психозу. Каснији писци су такође сматрали да особине попут сумњичавости и непријатељства предиспонирају људе ка развоју заблуда, посебно „касних парафренија“ старости.
Пратећи Крепелина, Еуген Блојлер је описао „конфликтну психопатију“ или „параноидни устав“ као испољавање карактеристичне тријаде сумњичавости, грандиозности и осећања прогоњености. Такође је нагласио да лажне претпоставке ових људи не достижу облик праве заблуде.
Кречмер је нагласио осетљиву унутрашњу језгру личности склоне параноји: осећају се стидљиво и неадекватно, али истовремено имају став да имају право на нешто. Своје неуспехе приписују сплеткама других, али тајно сопственој неадекватности. Доживљавају сталну напетост између осећаја сопствене важности и доживљавања околине као нецењене и понижавајуће.
Карл Јасперс, немачки феноменолог, описао је „несигурне у себе“ личности које подсећају на параноидну личност. Према Јасперсу, такви људи доживљавају унутрашње понижење, изазвано спољним искуствима и њиховим тумачењима истих. Имају потребу да добију спољашњу потврду за своје самопонижавање и то их тера да виде увреде у понашању других људи. Пате од сваке увреде јер траже прави разлог за њих у себи. Ова врста несигурности доводи до прекомерне компензације: компулзивне формалности, строгих друштвених правила и преувеличаног исказивања самоуверености.
Године 1950, Курт Шнајдер је описао „фанатичне психопате“ и поделио их у две категорије: борбени тип који је веома упоран у својим лажним идејама и активно се свађа, и ексцентрични тип који је пасиван, тајанствен, рањив на езотеријске секте, али ипак сумњичав према другима.
Описи Леонхарда и Шеперда из шездесетих година описују параноидне људе као оне који прецењују своје способности и приписују свој неуспех злоби других; такође помињу да су им међуљудски односи поремећени и да су у сталном сукобу са другима.
Године 1975, Полатин је описао параноидну личност као круту, сумњичаву, опрезну, егоцентричну и себичну, унутрашње преосетљиву, али емоционално недемонстративну. Међутим, када постоји разлика у мишљењу, основно неповерење, ауторитаризам и бес избијају.
Референце