Операција Кросроудс () био је пар нуклеарних тестова које су извеле Сједињене Америчке Државе на атолу Бикини средином 1946. године. Били су то први нуклеарни тестови након Тринитија 16. јула 1945. и прве детонације нуклеарних уређаја после атомског бомбардовања Нагасакија 9. августа 1945. Сврха тестова била је истраживање ефеката нуклеарног оружја на ратне бродове.
Тестови Кросроудс били су први од многих нуклеарних тестова одржаних на Маршалским Острвима и први који су унапред јавно објављени и посматрани од стране позване публике, укључујући многобројне новинаре. Извела их је Заједничка оперативна група 1 (енг. Joint Army/Navy Task Force One), на чијем је челу био вицеадмирал Вилијам Х. П. Бленди, а не Пројекат Менхетн, који је развио нуклеарно оружје током Другог светског рата. Флота од 95 мета бродова окупљена је у лагуни Бикини и погођена са две детонације плутонијумских имплозионих нуклеарних бомби типа Дебељко (енг. Fat Man), каква је бачена на Нагасаки 1945. године, свака снаге око .
Први тест био је Ејбл (енг. Able). Бомба, названа Гилда по лику Рите Хејворт у филму Гилда из 1946. године, бачена је из авиона B-29 Суперфортрес Дејвов сан (Dave's Dream) из 509. бомбардерске групе 1. јула 1946. Детонирала је изнад циљне флоте и проузроковала мању штету на бродовима од очекиване јер је промашила циљну тачку за .
Други тест био је Бејкер (енг. Baker). Бомба позната као Хелена од Бикинија детонирана је испод воде 25. јула 1946. Радиоактивни морски спреј изазвао је опсежну контаминацију. Трећи дубоководни тест назван Чарли (енг. Charlie) планиран је за 1947. годину, али је отказан првенствено због немогућности америчке морнарице да деконтаминира циљне бродове након теста Бејкер. На крају је само девет циљних бродова могло бити расходовано уместо да буду потопљени. Чарли је касније прераспоређен као Операција Вигвам, дубоководни тест изведен 1955. године код обале Мексика (Доња Калифорнија).
Становници Бикинија евакуисани су са острва бродом LST-861, а већина је пресељена на атол Ронгерик. Педесетих година 20. века, низ великих термонуклеарних тестова учинио је Бикини непогодним за пољопривреду и риболов због радиоактивне контаминације. Бикини је остао ненасељен , иако га повремено посећују спортски рониоци.
Планери су покушали да заштите учеснике тестова операције Кросроудс од радијацијске болести, али једна студија је показала да је очекивани животни век учесника смањен у просеку за три месеца. Радиоактивна контаминација свих циљних бродова у тесту Бејкер била је први случај тренутног, концентрисаног радиоактивног испада из нуклеарне експлозије. Хемичар Глен Т. Сиборг, дугогодишњи председник Комисије за атомску енергију, назвао је Бејкер „првом нуклеарном катастрофом на свету”.
Позадина мини|300px|десно|alt=Авионски снимак циљних бродова усидрених у низу у Перл Харбору, Хаваји.|Потенцијални циљни бродови и бродови за подршку операцији Кросроудс у Перл Харбору, 27. фебруара 1946. Бродови од напред ка позадини: , , , , , , непознати брод, , , и неидентификовани танкер и Либерти брод. Десно су LSM-203 и LSM-465. Даље у позадини су плутајући суви док и труп трговачког брода. Први предлог за тестирање нуклеарног оружја на ратним бродовима дао је 16. августа 1945. Луис Штраус, будући председник Комисије за атомску енергију. У интерном меморандуму секретару морнарице Џејмсу Форесталу, Штраус је тврдио: „Ако се такав тест не изведе, причаће се да је флота застарела пред овим новим оружјем, што ће штетити издвајањима за очување послератне морнарице планиране величине.”. Са веома мало доступних бомби, предложио је велики број циљева широко распршених на великом подручју. Четврт века раније, 1921. године, морнарица је доживела катастрофу у односима с јавношћу када су бомбардери бригадног генерала Билија Мичела потопили све циљне бродове које је морнарица обезбедила за тестове бродова против бомби у пројекту Б.. Штраусов тест био би осмишљен да покаже преживљивост бродова..
У августу 1945, сенатор Брајан Макмеон, који ће у року од годину дана написати Закон о атомској енергији и организовати и председавати Конгресним Заједничким одбором за атомску енергију, изнео је први јавни предлог за такав тест, али осмишљен да покаже рањивост, а не преживљивост бродова. Предложио је бацање атомске бомбе на заробљене јапанске бродове и сугерисао: „Настала експлозија требало би да нам покаже колико је атомска бомба заиста ефикасна када се употреби против џиновских морнаричких бродова.”. Дана 19. септембра, начелник Ваздухопловних снага САД, генерал армије Хенри Х. Арнолд, затражио је од морнарице да издвоји 10 од 38 заробљених јапанских бродова за употребу у тесту који је предложио Макмеон..
У међувремену, морнарица је наставила са сопственим планом, који је на конференцији за штампу 27. октобра открио командант флоте САД, адмирал флоте Ернест Кинг. Он је укључивао између 80 и 100 циљних бродова, углавном вишкова америчких бродова. Док су се војска и морнарица бориле за контролу над тестовима, помоћник секретара за рат Хауард К. Питерсен приметио је: „За јавност, тест се назире као онај у коме је будућност морнарице на коцки... ако морнарица издржи [тестове] боље него што јавност замишља, у очима јавности морнарица ће 'победити'.“, цитирано у .
Кандидат војске за вођење тестова, генерал-мајор Лесли Гровс, шеф пројекта Менхетн који је произвео бомбе, није добио тај посао. Здружени начелници штабова одлучили су да, пошто морнарица даје највише људи и материјала, тестом треба да руководи поморски официр. Комодор Вилијам С. „Дик” Парсонс био је поморски официр који је радио на пројекту Менхетн и учествовао у бомбардовању Хирошиме. Био је унапређен у помоћника заменика начелника поморских операција за специјално оружје, вицеадмирала Вилијама Х. П. Блендија, кога је Парсонс предложио за ту улогу. Ова препорука је прихваћена и 11. јануара 1946. председник Хари С. Труман именовао је Блендија за шефа Заједничке оперативне групе 1 (JTF-1), створене за извођење тестова. Парсонс је постао заменик команданта оперативне групе за техничко управљање. Генерал-мајор Ваздухопловства Вилијам Е. Кепнер био је заменик команданта за ваздухопловство. Бленди је тестове кодно назвао Операција Кросроудс...
Под притиском војске, Бленди је пристао да у непосредну циљну зону смести више бродова него што је морнарица желела, али је одбио захтев генерал-мајора Ваздухопловства Кертиса Лемеја да „сваки брод мора имати пуно оптерећење уљем, муницијом и горивом.”. Блендијев аргумент био је да би пожари и унутрашње експлозије могли потопити бродове који би иначе остали на површини и били доступни за процену штете. Када је Бленди предложио потпуно морнарички одбор за процену резултата, сенатор Макмеон жалио се Труману да морнарица не би требало да буде „једино одговорна за спровођење операција које би врло добро могле одредити њено постојање.”. Труман је признао да „стижу извештаји да ови тестови неће бити потпуно фер.” Наметнуо је цивилни ревизијски панел за операцију Кросроудс како би „уверио јавност да је објективна.”.
Противљење
Притисак да се операција Кросроудс потпуно откаже дошао је од научника и дипломата. Научници пројекта Менхетн тврдили су да су даља тестирања непотребна и еколошки опасна. Студија из Лос Аламоса упозорила је да ће „вода у близини недавне површинске експлозије бити вештичји напитак” радиоактивности., цитирано у . Када су научници истакли да би тестови могли показати преживљивост бродова занемарујући ефекат радијације на морнаре,. Бленди је одговорио додавањем тестних животиња на неке од бродова, што је изазвало протесте заговорника права животиња.. Џ. Роберт Опенхајмер одбио је позив да присуствује тесту и писао је председнику Труману о својим примедбама, тврдећи да се сви подаци добијени тестом могу добити тачније и јефтиније у лабораторији.
Државни секретар Џејмс Ф. Бернс, који је годину дана раније рекао физичару Леу Силарду да би јавна демонстрација бомбе могла учинити Совјетски Савез „послушнијим” у Европи,. сада је тврдио супротно: да би даље показивање америчке нуклеарне моћи могло очврснути став Совјетског Савеза према прихватању Ачисон-Лилијенталовог плана, који је разматрао могуће методе за међународну контролу нуклеарног оружја и избегавање будућег нуклеарног рата. На састанку кабинета 22. марта рекао је: „са становишта међународних односа било би веома корисно када би се тест могао одложити или никада не одржати.”. Успео је да наговори Трумана да одложи први тест за шест недеља, са 15. маја на 1. јул. За јавност, одлагање је објашњено као прилика да више посматрача из Конгреса присуствује током летње паузе.. Упркос одлагању, само 13 чланова Конгреса присуствовало је тесту Ејбл, а 7 тесту Бејкер. .
Када су се конгресмени жалили због уништавања циљних бродова вредних 450 милиона долара, Бленди је одговорио да је њихова стварна вредност у старо гвожђу 10 долара по тони, свега 3,7 милиона долара.. Ветерани и законодавци из Њујорка и Пенсилваније тражили су да се њихови истоимени бојни бродови сачувају као музејски бродови, као што је Тексас учинио са , али је JTF-1 одговорио да „жали што бродови попут не могу бити поштеђени.”Писмо, бригадни генерал Т. Џ. Бетс, копнена војска САД, Питеру Брамбиру, 21. март 1946, архивирано у Protest Answers, Национални архив, група записа 374. Цитирано у .
Припрема мини|лево|400 px|alt=Мапа атола Бикини са означеним циљним подручјем.|Мапа атола Бикини и циљног подручја за тестове. Препоручена је серија од три теста за проучавање ефеката нуклеарног оружја на бродове, опрему и материјал. Место тестирања морало је бити на територији под контролом Сједињених Држава. Становништво би морало бити евакуисано, па је било најбоље да је ненасељено, или скоро ненасељено, и удаљено најмање од најближег града. Да би B-29 Суперфортрес могао да баци бомбу, морала је постојати ваздухопловна база у кругу од . За смештај циљних бродова, било је потребно заштићено сидриште широко најмање . У идеалном случају, имало би предвидљиве временске обрасце и било ослобођено јаке хладноће и жестоких олуја. Предвидљиви ветрови избегли би да се радиоактивни материјал врати на особље оперативне групе, а предвидљиве океанске струје омогућиле би да се материјал држи даље од бродских рута, риболовних подручја и насељених обала.. Време је било критично јер је људство морнарице потребно за премештање бродова отпуштено из активне службе у склопу послератне демобилизације, а цивилни научници упућени у атомско оружје напуштали су савезне послове ради факултетских позиција.. Снага бомби често се наводи као 21 килотона, али цифра од 23 килотоне доследно се користи у овом чланку према .