Гертруда Елизабет Маргарет Анскомб () (; 18. март 1919 — 5. јануар 2001), обично цитирана као Џ. Е. М. Анскомб или Елизабет Анскомб, била је британска аналитичка филозофкиња. Писала је о филозофији ума, филозофији деловања, филозофској логици, филозофији језика и етици. Била је истакнута фигура аналитичког томизма, сарадница (фелоу) Колеџа Самервил у Оксфорду и професорка филозофије на Универзитету у Кембриџу.

Анскомбова је била ученица Лудвига Витгенштајна и постала је ауторитет за његов рад; уређивала је и преводила многе књиге настале из његових списа, пре свега његова Филозофска истраживања. Њен чланак из 1958. године, „Модерна морална филозофија”, увео је термин консеквенцијализам у језик аналитичке филозофије и имао је пресудан утицај на савремену етику врлине. Њену монографију Намера (Intention, 1957) Доналд Дејвидсон је описао као „најважнију расправу о деловању још од Аристотела”. Ова књига се „широко сматра темељним текстом у савременој филозофији деловања” и такође је имала утицај у филозофији практичног ума.

Живот Анскомбова је рођена од оца капетана Алена Велса Анскомба и мајке Гертруде Елизабет (рођене Томас) 18. марта 1919. године у Лимерику, у Ирској, где је њен отац био стациониран са Краљевским велшким стрелцима током Ирског рата за независност. И њена мајка и отац су били укључени у образовање. Мајка јој је била директорка школе, а отац је водио одсек за науку и инжењерство на Колеџу Далвич.

Похађала је Средњу школу Сиденхам, а затим је 1937. године наставила студије класичних наука (literae humaniores или „Greats”) на Колеџу Сент Хјуз у Оксфорду, где јој је туторка била археолошкиња Дороти Греј. Добила је другу класу на својим испитима умерености 1939. године и (иако уз задршке испитивача из античке историје) прву класу на завршним испитима 1941. године.

Док је још била у Средњој школи Сиденхам, Анскомбова је прешла у католицизам. Током своје прве године на Сент Хјузу, примљена је у Цркву и од тада је била практични католик.

Године 1941. удала се за Питера Гича. Као и она, Гич је био католички конвертит који је постао ученик Лудвига Витгенштајна и истакнути академски филозоф. Заједно су имали три сина и четири ћерке.

Након што је дипломирала на Оксфорду, Анскомбовој је додељена истраживачка стипендија за постдипломске студије на Колеџу Њунам у Кембриџу, од 1942. до 1945. године. Њена сврха је била да присуствује Витгенштајновим предавањима. Њено интересовање за Витгенштајнову филозофију произашло је из читања Логичко-филозофског трактата током основних студија. Тврдила је да је дошла на идеју да студира код Витгенштајна чим је отворила књигу у књижари Блеквелс и прочитала одељак 5.53: „Идентитет објекта изражавам идентитетом знака, а не коришћењем знака за идентитет. Разлику објеката изражавам разликом знакова.” Постала је ентузијастична ученица, осећајући да јој је Витгенштајнов терапеутски метод помогао да се ослободи филозофских потешкоћа на начине на које њено образовање у традиционалној систематској филозофији није могло. Како је написала:

Након што се њена стипендија на Кембриџу завршила, додељена јој је истраживачка стипендија на Колеџу Самервил у Оксфорду, али током академске 1946/47. године наставила је да путује у Кембриџ једном недељно како би присуствовала туторијалима код Витгенштајна, који су углавном били посвећени филозофији религије. Постала је једна од Витгенштајнових омиљених ученица и једна од његових најближих пријатељица. Витгенштајн јој се од миља обраћао са „стари мој” — она је (према Реју Монку) била „изузетак од његове опште одбојности према академским женама”. Његово поверење у Анскомбино разумевање његове перспективе показује чињеница да ју је изабрао за преводиоца својих Филозофских истраживања (у ту сврху организовао јој је боравак у Бечу како би побољшала свој немачки).

Анскомбова је много пута посетила Витгенштајна након што је он напустио Кембриџ 1947. године, а Витгенштајн је боравио у њеној кући у Оксфорду један период 1950. Путовала је у Кембриџ у априлу 1951. да га посети на самртној постељи. Витгенштајн је именовао њу, заједно са Рашом Рисом и Георгом Хенриком фон Вригтом, као свог књижевног извршиоца. Након његове смрти 1951. године, била је одговорна за уређивање, превођење и објављивање многих Витгенштајнових рукописа и бележница.

Анскомбова није избегавала контроверзе. Као студенткиња 1939. године, јавно је критиковала улазак Британије у Други светски рат. Године 1956, као истраживачки сарадник, безуспешно је протестовала против одлуке Оксфорда да додели почасни докторат Харију С. Труману, којег је осудила као масовног убицу због његове употребе атомских бомби против Хирошиме и Нагасакија. Свој став је додатно објавила у памфлету приватно штампаном убрзо након што је Труманова номинација за докторат одобрена (понекад погрешно датираномGormally, L. – Kietzmann, C. – Torralba, J. M., Bibliography of Works by G.E.M. Anscombe, Seventh Version – June 2012 The date in CP is "1957" and there is no date in the original pamphlet. However, according to the facts it must have been published in 1956. The Honorary Degree was conferred on June 20th. 1956 and the Bodleian stamp of the pamphlet is "11 July 1956". See Torralba, J. M., Acción intencional y razonamiento práctico según G.E.M. Anscombe, Pamplona: Eunsa, 2005, pp. 58-61.). У њему је рекла да би се „бојала да оде” на церемонију доделе диплома „у случају да Божје стрпљење изненада престане”. Такође је изазивала контроверзе међу неким својим колегама бранећи противљење Католичке цркве контрацепцији. Касније у животу била је ухапшена протестујући испред клинике за абортусе, након што је абортус легализован у Великој Британији.

Оставши на Колеџу Самервил од 1946, Анскомбова је изабрана за професорку филозофије на Универзитету у Кембриџу 1970. године, где је радила све до пензионисања 1986. Изабрана је за члана Британске академије 1967. године, и за страног почасног члана Америчке академије уметности и наука 1979. године.

У позним годинама, Анскомбова је патила од срчаних болести и умало је погинула у саобраћајној несрећи 1996. Никада се није у потпуности опоравила и последње године је провела у Кембриџу, под бригом своје породице. Дана 5. јануара 2001. преминула је од затајења бубрега у болници Аденбрук у 81. години, са супругом и четворо од њихово седморо деце поред свог кревета, непосредно након молитве Жалних тајни бројанице. Њен „последњи намерни чин био је пољубац Питера Гича”, њеног супруга с којим је била у браку шездесет година.

Сахрањена је поред Витгенштајна на гробљу Цркве Светог Џајлса (данас Парохијско гробље Вазнесења) у Кембриџу. Супруг јој се придружио тамо 2013. године.

Дебата са Си Ес Луисом Као млада универзитетска наставница филозофије, Анскомбова је стекла репутацију страшне дебатерке. Године 1948. изложила је рад на састанку оксфордског Сократског клуба у којем је оспорила аргумент Си Ес Луиса да је натурализам самопобијајући (који се налази у трећем поглављу оригиналног издања његове књиге Чуда). Неки Луисови сарадници, првенствено Џорџ Сејер и Дерек Бруер, приметили су да је Луис изгубио каснију дебату о њеном раду и да је овај пораз био толико понижавајући да је напустио теолошке аргументе и потпуно се окренуо побожном писању и дечјој књижевности. Ову тврдњу оспорава Волтер Хупер, а и Анскомбин утисак о ефекту на Луиса се разликовао:

Као резултат ове дебате, Луис је значајно прерадио 3. поглавље Чуда за меко издање из 1960. године.

Рад

О Витгенштајну Неки од Анскомбиних најчешће цитираних радова су преводи, издања и излагања рада њеног учитеља Лудвига Витгенштајна, укључујући утицајну егзегезу Витгенштајнове књиге из 1921. године, Логичко-филозофски трактат. Ово је у први план ставило значај Готлоба Фрегеа за Витгенштајнову мисао и, делимично на тој основи, напало „позитивистичке” интерпретације дела. Суређивала је његову постхумну другу књигу, Филозофска истраживања (1953) заједно са Рашом Рисом. Њен енглески превод књиге појавио се истовремено и остао је стандардан. Наставила је да уређује или суређује неколико томова избора из његових бележница, (ко)преводећи многа важна дела попут Примедби о основама математике (1956) и Витгенштајнове „детаљне обраде” епистемологије Џ. Е. Мура, О извесности (1969). Уредила је и превела Примедбе о филозофији психологије, 1. том (1980).

Године 1978, Анскомбова је одликована Аустријским крстом части за науку и уметност 1. класе за њен рад на Витгенштајну.

Намера Њено најважније дело је монографија Намера (1957). Три тома сабраних радова објављена су 1981. године: Од Парменида до Витгенштајна; Метафизика и филозофија ума; и Етика, религија и политика. Још једна збирка, Људски живот, деловање и етика, објављена је постхумно 2005. године.

Циљ Намере био је да разјасни карактер људског деловања и воље. Анскомбова приступа овом питању кроз концепт намере, који, како примећује, има три модуса појављивања у енглеском језику:

Она ради Х намерно намерно деловање Она ради Х са намером да уради Y или ... Она ради Х да би Y намера са којом или даља намера у деловањуОна намерава да Y или ... Она је изразила намеру да уради Y изражавање намере за будућност; (оно што је Дејвидсон касније назвао чистом намером)

Она сугерише да истинит приказ мора некако повезати ове три употребе концепта, иако су каснији проучаваоци намере понекад то порицали и оспоравали неке ствари које она претпоставља под првом и трећом ставком. Јасно је, међутим, да је друга ставка кључна за њену главну сврху, а то је да схвати начин на који се људска мисао, разумевање и концептуализација односе на „догађаје у историји човека”, односно на дешавања којима је он подложан.

Уместо да покушава да дефинише намере апстрахујући их од деловања, почевши тако од треће ставке, Анскомбова почиње од концепта намерног деловања. Ово се убрзо повезало са другом ставком. Она каже да је оно што се дешава са људским бићем намерно деловање уколико питање „Зашто”, схваћено у одређеном смислу (и очигледно схваћено као упућено њему), има примену. Агент може одговорити на питање „зашто” навођењем разлога или сврхе свог деловања. „Да бих урадио Y” или „зато што желим да урадим Y” били би типични одговори на овакво питање; иако нису једини, кључни су за конституисање овог феномена као типичног за људски живот. Одговор агента помаже у пружању описа под којима је деловање намерно. Анскомбова је прва јасно објаснила да су деловања намерна под неким описима, а под другима нису. У њеном познатом примеру, човеково деловање (које можемо приметити као померање руке горе-доле док држи ручку) може бити намерно под описом „пумпање воде”, али не и под другим описима као што су „контракција ових мишића”, „откуцавање овог ритма” итд. Овај приступ деловању утицао је на теорију Доналда Дејвидсона, упркос чињеници да је Дејвидсон касније аргументовао каузалну теорију деловања коју Анскомбова никада није прихватила.

Намера је такође класични извор за идеју да постоји разлика у „смеру пристајања” између когнитивних стања попут веровања и конативних стања попут жеље. (Ову тему је касније преузео и о њој расправљао Џон Серл.) Когнитивна стања описују свет и каузално су изведена из чињеница или објеката које приказују. Конативна стања не описују свет, већ имају за циљ да нешто остваре у свету. Анскомбова је користила пример списка за куповину да би илустровала ову разлику.. Списак може бити директан опсервациони извештај о ономе што је стварно купљено (тиме делујући као когнитивно стање), или може функционисати као конативно стање попут наредбе или жеље, диктирајући шта агент треба да купи. Ако агент не купи оно што је на списку, ми не кажемо да списак није истинит или да је нетачан; кажемо да је грешка у деловању, а не у жељи. Према Анскомбовој, ова разлика у смеру пристајања представља главну разлику између спекулативног знања (теоријског, емпиријског знања) и практичног знања (знања о деловањима и моралу). Док се „спекулативно знање” „изводи из познатих објеката”, практично знање је – у фрази коју Анскомбова преузима од Аквинског – „узрок онога што разуме”..