Архелај (старогрчки Αρχελαος; 5. век пре нове ере) је старогрчки природни филозоф, Анаксагорин ученик, вероватно Сократов учитељ. Архелајево учење је комбиновало филозофију Анаксагоре о космичком уму „Ноуса” и Анаксимена о стварању космоса захваљујући кондензацији и разређивању првобитних принципа. Изјаве о релативности „добра“ и „зла“ приближавају Архелаја софистима. У контексту идентификације два принципа у античкој грчкој филозофији – Јонске школе Талеса и мистичног учења Питагоре, Архелају је додељена улога последњег представника јонске школе природне филозофије. Архелајев ученик Сократ, а потом и његови следбеници, „сократовци“, „снели су филозофију са неба на земљу“ и почели да проучавају унутрашњи свет човека.

Биографија Подаци о животу Архелаја су изузетно оскудни. Биографија овог филозофа Диогена Лаертија почиње фразом: „Архелај, син Аполодоров (а по некима и Мидон), из Атине или Милета, Анаксагорин ученик, Сократов учитељ”. Ствара се утисак да у античким изворима не постоји консензус о родитељима и пореклу филозофа. У научној литератури постоји скептицизам у погледу личности и доприноса Архелаја развоју светске филозофије. Изнета су мишљења да заиста није постојао филозоф Архелај, а ако је постојао, онда он нема никакве везе са Сократом. Према Е. Зеллеру, Аристоксен је повезао Архелаја са Сократом да би обезбедио континуитет сократске филозофије са јонском школом природне филозофије. Ово мишљење није постало општеприхваћено у научној литератури. Веза између Сократа и Архелаја, ако није доказана, могућа је.

Претпоставља се да је Архелај рођен у Атини око 485. пне. Чинило се да верзија о миљешком пореклу координира место рођења филозофа са местом рођења природне филозофије, коју је Архелај „пренео из Јоније у Атину“. У древним грчким изворима Архелај је добио надимак „Физика“. Истовремено је назван Анаксагориним учеником. Овај филозоф се преселио у Атину из јонског града Клазомене, где је постао учитељ и један од Периклових најближих саветника. Заузврат, према неким изворима, Архелај је постао Сократов учитељ. Аристоксен је овог последњег чак назвао Архелајевим љубавником. Према Јону са Хиоса, Сократ и Архелај су путовали на Самос. О сврси путовања не говори ништа.

Архелај је припадао кругу научника, филозофа и уметника који се формирао око познатог државника и војног делатника античке Атине Кимона. Према Плутарху, позивајући се на Панаетија, Архелај је након смрти Кимонове жене Исодице написао неколико елегија у њену част.

Настава Архелајева космологија је генерално понављала Анаксагорино учење. Универзум је настао из примарне мешавине „хомеомерија“ различитог порекла. Примарни ум „Нус“ (старогрчки νους) их је покренуо. При кретању се примарна мешавина делила на топлу и хладну, при чему је врућа била у покрету, а хладна у мировању. Тако, у учењу Архелаја, „топлота“ представља активни принцип, а „хладноћа“ пасивни принцип, који „све повезује“. Врућа ватра се налази у спољним круговима свемира. Као резултат "отопљења" хладноће, појављује се вода, која тече према центру. Ваздух настаје испаравањем воде, а земља из падавина. Најхладнија земља, у поређењу са свемиром, занемарљива је и налази се у центру. Према неким античким изворима, Архелај је Земљу сматрао конкавном, док су други сматрали да је то конвексно брдо. По свој прилици, и Архелај је, поред космологије, велику пажњу поклањао и метеорологији.

Живот је, према Архелају, настао из влажне земље након што је из ње уклоњена вода под утицајем Сунца. У почетку су животиње јеле блато, а касније су научиле да се размножавају. За разлику од Анаксагориног учења, Архелај је веровао да је „Разум“ у једном или другом степену својствен свим живим бићима. Архелај је дао „Разуму“ материјалну компоненту. Према савременим идејама, Архелај је био један од првих који је изнео идеју о развоју људске цивилизације. Људи који су се појавили заједно са другим животињама кренули су путем стварања заната и градова, што је подразумевало успостављање закона и власти. Према једној хипотези, фрагмент „Историјске библиотеке” Диодора Сицилијана о настанку људске цивилизације заснован је на делима Архелаја.

„Етички део” Архелајеве филозофије састојао се у порицању „зла” и „доброг”, „праведног” и „ружног”. Архелај је веровао да ови концепти не постоје у природи. Ове категорије је измислио човек и записао их у законима. Ови искази приближавају Архелајеву филозофију софистици.

Есеји Ниједан Архелајев спис није сачуван. Подаци о његовим делима налазе се у књигама других античких аутора. Према византијској енциклопедији „Суда“ из 10. века, Архелај је аутор расправе „О природи“ (старогрчки Φυσιολογια), Плутарх - низ елегија. Према касносредњовековној традицији, био је аутор песме у јамбском стиху „О светој уметности“.

Фрагменти из античких дела, у којима се помиње Архелај први је сакупио Г. Диелс у монографији „Дие Фрагменте дер Ворсократикер“ („Фрагменти предсократовца“). Наредна издања извели су студенти Г. Диелса В. Крантз и Е. Зеллер. На руском језику „Фрагменти предсократовца” са текстовима о животу и учењу Архелаја објављени су под уредништвом А. О. Маковељског 1919. године и А. В. Лебедева 1989. године.

Филозофски континуитет Античка традиција је видела два принципа у вишеструкој античкој грчкој филозофији. Једну су представили Питагорини ученици, другу Талес. Ученик оснивача јонске школе природне филозофије, Талеса, био је Анаксимандар, који је подучавао Анаксимена. Њихова дела су утицала на филозофију Анаксагоре. Архелај је постао ученик потоњег. Он је, према речима савременика, спојио филозофију Анаксагоре и Анаксимена. Доктрина космичког Ума „Нусе” и хомеомеризма Анаксагоре спојена је са принципима кондензације и разређивања Анаксимена у јединствен концепт настанка космоса из хаоса. Архелајев ученик Сократ направио је неку врсту револуције – „спустио је филозофију са неба на земљу. Он је, за разлику од својих претходника, чија су истраживања била ограничена на проучавање природних појава, проблема стварања света и свега, почео да истражује етичка питања.

Архелају је у овом концепту додељена улога последњег философа јонске школе, чије је природно филозофско учење претеча сократове филозофије, јер почиње да проучава људску суштину. Архелај је деловао као посредник, „веза” између правца мишљења усмереног на тражење порекла свих ствари – космологије и космогоније, и етичких питања. У младости, Сократ се бавио природном филозофијом, али се касније окренуо чисто „људским“ проблемима, постављајући тако темеље „етичкој филозофији“. Према Диогену Лаертију, „физичка филозофија“ се завршила са Архелајем.

Референце

Категорија:Старогрчки филозофи