Проналазак телефона био је кулминација рада многих различитих људи и довео је до низа судских спорова у вези са сукобљеним патентним захтевима које је поднело неколико појединаца и бројне компаније. Значајни људи укључени у овај процес били су Антонио Меучи, Филип Рајс, Елајша Греј и Александер Грејам Бел.
Рани развој Концепт телефона потиче од телефона од канапа или љубавног телефона који је познат вековима, а састоји се од две дијафрагме повезане затегнутим канапом или жицом. Звучни таласи се преносе као механичке вибрације дуж канапа или жице од једне дијафрагме до друге. Класичан пример је телефон од конзерве, дечја играчка направљена спајањем два краја канапа за дна две металне конзерве, папирне чаше или слично. Основна идеја ове играчке била је да дијафрагма може прикупити звукове гласа ради репродукције на даљину. Једна претеча развоју електромагнетног телефона настала је 1833. године када су Карл Фридрих Гаус и Вилхелм Едуард Вебер изумели електромагнетни уређај за пренос телеграфских сигнала на Универзитету у Гетингену, у Доњој Саксонији, помажући у стварању фундаменталне основе за технологију која је касније коришћена у сличним телекомуникационим уређајима. Гаусов и Веберов изум сматра се првим електромагнетним телеграфом на свету.Erster elektromagnetischer Telegraph der Welt über den Dächern von Göttingen (Први електромагнетни телеграф на свету преко кровова Гетингена), веб-сајт Универзитета Георг-Август у Гетингену. Приступљено 22. јануара 2013.
Чарлс Графтон Пејџ
Американац Чарлс Графтон Пејџ је 1836–1838. пропустио електричну струју кроз намотај жице постављен између полова потковичастог магнета. Приметио је да спајање и прекидање струје изазива звук звона у магнету. Овај ефекат је назвао „галванска музика”. Сличан феномен пријавио је британски проналазач Едвард Дејви 1837–1838, а Вилијам Чапел је такође истакао да је Мајкл Фарадеј вероватно чуо сличне звукове током својих експеримената са прекидачким колима почетком 1830-их.
Иноченцо Манцети мини|десно|Иноченцо Манцети је разматрао идеју телефона 1844. године Иноченцо Манцети разматрао је идеју телефона већ 1844. године, а можда га је и направио 1864. године, као побољшање аутоматона који је израдио 1849. године.
Шарл Бурсел Шарл Бурсел био је француски телеграфски инжењер који је предложио (али није конструисао) први дизајн „прекидачког” телефона 1854. године. То је отприлике исто време када је Меучи касније тврдио да је створио свој први покушај телефона у Италији.
Бурсел је објаснио: „Претпоставимо да човек говори у близини покретног диска довољно флексибилног да не изгуби ниједну вибрацију гласа; да овај диск наизменично успоставља и прекида струје из батерије: на удаљености можете имати други диск који ће истовремено изводити исте вибрације.... Сигурно је да ће се, у мање или више даљој будућности, говор преносити електрицитетом. Вршио сам експерименте у овом правцу; деликатни су и захтевају време и стрпљење, али добијене апроксимације обећавају повољан резултат”.
Антонио Меучи Рани комуникациони уређај који више извора наводи као први телефон изумео је око 1849. године Антонио Меучи, који га је назвао телетрофон . Меучи је 1871. године поднео заштитну патентну пријаву (енгл. patent caveat) америчком Заводу за патенте. Његова пријава описује његов изум, али не помиње дијафрагму, електромагнет, претварање звука у електричне таласе, претварање електричних таласова у звук, или друге битне карактеристике електромагнетног телефона. мини|Антонио Меучи, 1880. Године 1849. развио је апарат за говорну комуникацију који више извора наводи као први телефон.Неколико италијанских енциклопедија наводи Меучија као проналазача телефона, укључујући: – „Treccani” – италијанску верзију Мајкрософтове дигиталне енциклопедије, Encarta – Enciclopedia Italiana di Scienze, Lettere ed Arti (Италијанска енциклопедија науке, књижевности и уметности).
Прва америчка демонстрација Меучијевог изума одржана је на Статен Ајланду у Њујорку 1854. године. Године 1861, опис тога је наводно објављен у њујоршким новинама на италијанском језику, иако ниједан познати примерак тог броја новина или чланка није сачуван до данас. Меучи је тврдио да је изумео упарени електромагнетни предајник и пријемник, где је кретање дијафрагме модулисало сигнал у завојници померањем електромагнета, иако то није поменуто у његовој америчкој заштитној патентној пријави из 1871. године. Даља уочена неподударност била је та што је уређај описан у пријави из 1871. користио само једну проводну жицу, при чему су предајници-пријемници телефона били изоловани од путање 'уземљења'.
Меучи је годинама проучавао принципе електромагнетног преноса гласа и успео је да оствари свој сан о преносу свог гласа кроз жице 1856. Инсталирао је уређај сличан телефону у својој кући како би комуницирао са својом супругом која је у то време била болесна. Неке од Меучијевих белешки наводно написаних 1857. описују основни принцип електромагнетног преноса гласаили другим речима, телефон.
Током 1880-их Меучију се приписивао рани проналазак индуктивног оптерећења телефонских жица ради повећања међуградских сигнала. Озбиљне опекотине услед несреће, непознавање енглеског језика и лоше пословне способности довели су до тога да Меучи није успео комерцијално да развије своје проналаске у Америци. Меучи је демонстрирао неку врсту инструмента 1849. у Хавани, Куба; међутим, ово је можда била варијанта телефона од канапа који је користио жицу. Меучију се додатно приписује проналазак кола против повратног тона (енгл. sidetone). Међутим, испитивање је показало да се његово решење за повратни тон састојало у одржавању два одвојена телефонска кола, чиме се користило двоструко више преносних жица. Коло против повратног тона које је касније увео Bell Telephone поништавало је повратни тон кроз процес повратне спреге.
Лабораторија компаније American District Telegraph (ADT) наводно је изгубила неке Меучијеве радне моделе, његова супруга је наводно бацила друге, а Меучи, који је понекад живео од социјалне помоћи, одлучио је да не обнови своју заштитну патентну пријаву за телетрофон из 1871. након 1874. године.
Представнички дом Сједињених Америчких Држава усвојио је 2002. резолуцију у којој се наводи да је Меучи урадио пионирски посао на развоју телефона.Wheen, Andrew. Dot-Dash to Dot.com: How Modern Telecommunications Evolved from the Telegraph to the Internet. Springer, 2010. p. 45. Web. 23 Sep. 2011.Cleveland, Cutler (Lead Author); Saundry, Peter (Topic Editor). Meucci, Antonio. Encyclopedia of Earth, 2006. Web. 22 Jul. 2012.Caretto, Ennio. Gli Usa ammettono: Meucci è l' inventore del telefono. Corriere della Sera. Web. 21 Jul. 2012. У резолуцији се каже да „да је Меучи био у могућности да плати таксу од 10 долара за одржавање заштитне пријаве након 1874. године, Белу не би могао бити издат патент”.
Након Меучијеве резолуције у америчком Конгресу убрзо је уследио канадски законодавни предлог 37. сазива Парламента Канаде, којим се Александер Грејам Бел проглашава проналазачем телефона. Други у Канади нису се сложили са резолуцијом Конгреса, при чему су неки од њих пружили критике како на рачун њене тачности, тако и њене намере.
Хронологија Меучијевог проналаска Пензионисани генерални директор централног истраживачког института за телекомуникације Телеком Италије (CSELT), Базилио Катанија,Basilio Catania Homepage и Италијанско електротехничко друштво, „Federazione Italiana di Elettrotecnica”, посветили су музеј Антонију Меучију, конструишући хронологију његовог проналаска телефона и пратећи историју два судска процеса у којима су учествовали Меучи и Александер Грејам Бел.aei.it; L'invenzione del telefono da parte di Meucci e la sua sventurata e ingiusta conclusioneMeucci, ChezBasilio.org websiteaei.it website
Они тврде да је Меучи био стварни проналазач телефона, а свој аргумент заснивају на реконструисаним доказима. Оно што следи, уколико није другачије наведено, резиме је њихове историјске реконструкције.Basilio Catania's reconstruction, in English Године 1834, Меучи је конструисао врсту акустичног телефона као начин за комуникацију између позорнице и контролне собе у позоришту „Театро дела пергола” у Фиренци. Овај телефон је конструисан по моделу цевастих телефона на бродовима и још увек ради.Picture of the acoustic telephone, page maintained by the Italian Society of Electrotechnics Године 1848, Меучи је развио популарну методу коришћења електричних шокова за лечење реуматизма. Својим пацијентима је давао два проводника повезана са 60 Бунзенових батерија која су се завршавала плутом. Такође је држао два проводника повезана на исте Бунзенове батерије. Седео би у својој лабораторији, док су Бунзенове батерије биле смештене у другој соби, а његови пацијенти у трећој соби. Године 1849, док је пружао третман пацијенту електричним пражњењем од 114 V, у својој лабораторији Меучи је чуо врисак свог пацијента кроз комад бакарне жице који се налазио између њих, из проводника које је држао близу свог уха. Његова интуиција била је да „језичак” бакарне жице вибрира баш као лист електроскопа; што значи да је постојао електростатички ефекат. Како би наставио експеримент без повређивања свог пацијента, Меучи је покрио бакарну жицу комадом папира. Кроз овај уређај чуо је неартикулисани људски глас. Овај уређај је назвао „telegrafo parlante” (досл. „говорећи телеграф”). На основу овог прототипа, Меучи је радио на више од 30 врста уређаја за пренос звука инспирисаних моделом телеграфа, као и други пионири телефона, као што су Шарл Бурсел, Филип Рајс, Иноченцо Манцети и други. Меучи је касније тврдио да није размишљао о преношењу гласа коришћењем принципа „прекидачке” методе телеграфа, већ је тражио „континуирано” решење које не прекида електричну струју. Меучи је касније тврдио да је конструисао први електромагнетни телефон, направљен од електромагнета са језгром у облику потковице, дијафрагме од животињске коже ојачане калијум-дихроматом са металним диском заглављеним у средини. Инструмент је био смештен у цилиндричној картонској кутији.Meucci's original drawings. Page maintained by the Italian Society of Electrotechnics Рекао је да је ово конструисао као начин да повеже своју спаваћу собу на другом спрату са својом подрумском лабораторијом, и тако комуницира са својом женом која је била инвалид. Меучи је раздвојио два смера преноса како би елиминисао „локални ефекат”, усвајајући оно што бисмо данас назвали четворожичним колом. Конструисао је једноставан систем за позивање помоћу телеграфског манипулатора који је кратко спајао инструмент особе која зове, производећи у инструменту позване особе низ импулса (кликова), много интензивнијих од оних у нормалном разговору. Пошто је био свестан да његов уређај захтева већи опсег од телеграфа, пронашао је неке начине да избегне „скин ефекат” кроз површински третман проводника или деловањем на материјал (бакар уместо гвожђа). Успешно је користио изоловану бакарну плетеницу, чиме је антиципирао лиц-жицу коју је Никола Тесла користио у РФ завојницама. Године 1864, Меучи је касније тврдио да је реализовао свој „најбољи уређај”, користећи гвоздену дијафрагму оптимизоване дебљине и чврсто стегнуту дуж њене ивице. Инструмент је био смештен у кутији за сапун за бријање, чији је поклопац стезао дијафрагму. У августу 1870, Меучи је касније тврдио да је добио пренос артикулисаног људског гласа на удаљености од миље користећи као проводник бакарну плетеницу изоловану памуком. Свој уређај је назвао „телетрофон”. Цртежи и белешке Антонија Меучија датирани 27. септембра 1870. приказују намотаје жице на међуградским телефонским линијама.aei.it; Affidavit of lawyer Michael Lemmi Слика коју је насликао Несторе Коради 1858. помиње реченицу „Електрична струја из индукторске цеви”.