Појам „руска душа” () „истакнути је културни стереотип усредсређен на менталне, емоционалне и духовне концепте”. У књижевности се користио за указивање на јединственост руског националног идентитета.„Декодирање мистериозне руске душе”, интервју са професором Мајклом Хјузом са Универзитета у Ланкастеру, 9. јуна 2013. Појам се понекад означава и као „велика руска душа” (), „мистериозна руска душа” () или „руски дух” (). Дела многих руских писаца, попут Николаја Гогоља, Лава Толстоја и Фјодора Достојевског, нуде описе руске душе.
Данас се овај концепт сматра стереотипом и описује као мит, посебно када се примени на целокупно руско становништво.
Појам Концепт руске душе настао је 1840-их година првенствено као књижевни феномен. Писац Николај Гогољ и књижевни критичар Висарион Белински заједно су сковали овај термин након објављивања Гогољевог ремек-дела Мртве душе 1842. године. У то време, земљопоседници су често називали своје кметове „душама” у рачуноводствене сврхе, а наслов романа односи се на протагонистин план куповине права на преминуле кметове. Међутим, поред овог буквалног значења, Гогољ је наслов замислио и као запажање о томе како су земљопоседници изгубили душу експлоатишући кметове.
Белински, познати радикални критичар, одвео је Гогољеве намере неколико корака даље и из романа извео ново препознавање националне душе, која постоји одвојено од владе и темељи се на животима ниже класе. Заиста, Белински је неколико пута употребио термин „руска душа” у својим анализама Гогољевог дела, одакле је овај израз постао истакнутији и на крају јасније дефинисан кроз дела аутора као што је Фјодор Достојевски. Овај познати облик национализма, међутим, био је производ континуираног напора различитих класа у Русији да дефинишу национални идентитет. Према Достојевском, „најосновнија, најрудиментарнија духовна потреба руског народа је потреба за патњом, свеприсутном и неугасивом, свуда и у свему.”
Гогољ и његови савременици установили су књижевност као ново оружје по избору Русије, оруђе којим би она могла да спозна своју величину и подстакне нацију ка њеној предодређеној позицији светског лидера. Гогољ можда није имао тако велике замисли, али је уз помоћ Белинског утабао пут за нови концепт руског идентитета — велику руску душу. За разлику од претходног „руског духа” (), који се фокусирао на прошлост Русије, „руска душа” била је израз оптимизма. Наглашавала је историјску младост Русије и њену способност да, следећи мудрост сељака, постане спасилац света. Заиста, иако је концепт руске душе растао на западним идејама, његови заговорници су веровали да је Русија те идеје усвојила као своје и да ће их искористити да спасе Европу од ње саме. Израз руска душа може се наћи и у руској народној култури.
Кулминација концепта Достојевски Руска душа се развила и ушла у западну свест у наредним деценијама, најпознатије кроз дело Фјодора Достојевског. У својим романима и причама, Достојевски је показивао често антиевропски национализам и неретко сугерисао постојање „народног духа” који на окупу држе „неизражене, несвесне идеје које се само снажно осећају”. До смрти Достојевског 1881. године, „руска душа” је завршила своју еволуцију у Русији. Достојевски је имао следеће мишљење о слободи и снази руске душе:
Након Достојевског Отприлике од 1880. до 1930. године, углавном захваљујући Достојевском, концепт „руске душе” проширио се на друге земље и почео да утиче на страну перцепцију руског народа. За многе Европљане, ова идеја је нудила позитивну алтернативу типичном виђењу Руса као заосталих, приказујући уместо тога руски народ као пример невиности коју је Запад изгубио. Популарност „руске душе” наставила се и у 20. веку, али је бледела са јачањем совјетске моћи. До 1930-их концепт је полако падао у заборав, али је преживео у делима бројних писаца који су га осмислили.
Види још Јамато дамаши Јенкијевска домишљатост Велики амерички роман
Референце
Литература
Категорија:Култура Русије Категорија:Руски национализам