Застој дисања или респираторни застој је озбиљно здравствено стање узроковано апнејом или респираторном дисфункцијом која је толико тешка да не може да одржи тело у животу (као што је агонално дисање). Продужена апнеја се односи на пацијента који је престао да дише на дужи временски период. Ако је контракција срчаног мишића очувана, стање је познато као застој дисања. Нагли престанак плућне размене гасова који траје дуже од пет минута може трајно оштетити виталне органе, посебно мозак. Недостатак кисеоника у мозгу изазива губитак свести. Оштећење мозга је вероватно ако се респираторни застој не лечи дуже од три минута, а смрт је готово сигурна ако потраје дуже од пет минута.
Оштећење може бити реверзибилно ако се лечи довољно рано. Застој дисања је по живот опасно хитно медицинско стање које захтева хитну медицинску пажњу и збрињавање. Да би се спасио пацијент у респираторном застоју, циљ је успоставити адекватну вентилацију и спречити даља оштећења. Интервенције укључују довод кисеоника, отварање дисајних путева и средства вештачке вентилације. У неким случајевима, предстојећи респираторни застој може се унапред предвидети према знацима које пацијент показује, као што је повећан напор при дисању. До застоја дисања ће доћи када пацијент исцрпи своје резерве кисеоника и изгуби снагу за дисање.
Застој дисања треба разликовати од респираторне инсуфицијенције. Прво се односи на потпуни престанак дисања, док је респираторна инсуфицијенција немогућност обезбеђивања адекватне вентилације за потребе организма. Без интервенције, оба стања могу довести до смањења кисеоника у крви (хипоксемије), повишеног нивоа угљен-диоксида у крви (хиперкапније), неадекватне перфузије кисеоника у ткивима (хипоксије) и могу бити фатална. Застој дисања се такође разликује од срчаног застоја, који представља престанак контракција срчаног мишића. Ако се не лечи, једно може довести до другог.
Знаци и симптоми Један од уобичајених знакова респираторног застоја је цијаноза, плавичаста пребојеност коже која настаје услед неадекватне количине кисеоника у крви. Ако застој дисања остане без лечења, срчани застој ће наступити у року од неколико минута након хипоксемије, хиперкапније или оба. У том тренутку, пацијенти ће бити у несвести или на ивици губитка свести.
Знаци и симптоми респираторне угрожености могу се разликовати од пацијента до пацијента. Компликације услед респираторног компромиса убрзано расту у целом клиничком спектру, делом због повећане употребе опиоида у комбинацији са недостатком стандардизованих смерница међу медицинским специјалностима. Иако респираторна угроженост ствара проблеме који су често озбиљни и потенцијално опасни по живот, они се могу спречити правилним алатима и приступом. Адекватно праћење пацијената и терапијске стратегије неопходни су за рано препознавање, интервенцију и лечење.
Узроци Опструкција дисајних путева: Опструкција се може јавити у горњим и доњим дисајним путевима. Горњи дисајни путеви: Опструкција горњих дисајних путева честа је код одојчади млађе од 3 месеца јер она дишу на нос. Зачепљење носа може лако довести до опструкције горњих дисајних путева код одојчади. Код осталих узраста, опструкција горњих дисајних путева може настати због страног тела или едема ждрела, гркљана или душника. У случајевима смањеног или потпуног губитка свести, језик може изгубити мишићни тонус и блокирати горње дисајне путеве. Остали потенцијални узроци опструкције укључују туморе горњег респираторног тракта (усна дупља, ждрело, гркљан), телесне течности (крв, слуз, повраћка) и трауме горњих дисајних путева. Најчешћи тип тумора горњег респираторног тракта је карцином сквамозних ћелија, при чему су највећи фактори ризика за ово стање употреба алкохола и дувана, док је инфекција ХПВ (генотип 16) још један важан фактор ризика. Епидемиолошка студија преко 5 милиона случајева траума главе и врата у Сједињеним Америчким Државама које су резултирале посетама хитној помоћи открила је да се већина јавља због падова или тупе силе, док су повреде изазване страним телом чешће у педијатријској популацији. Доњи дисајни путеви: могу настати услед бронхоспазма, дављења или поремећаја који испуњавају ваздушне просторе (нпр. упала плућа, едем плућа, плућна хеморагија). Опструктивна стања доњих дисајних путева, укључујући тешке епизоде астме или ХОБП, такође могу довести до застоја дисања. Током ових епизода, познатих као егзацербације, отпор у дисајним путевима се повећава због инфламаторних промена на плућима. То доводи до повећаног напора при дисању и смањене испоруке кисеоника ткивима. Код астме ово укључује констрикцију бронхиола, док код ХОБП укључује колапс малих дисајних путева током издисаја и последично задржавање ваздуха. Један од начина на који тело покушава да компензује ове повећане респираторне захтеве јесте повећање брзине дисања, што заузврат погоршава замор респираторних мишића дијафрагме и на крају може довести до респираторног застоја и смрти без благовремене медицинске интервенције. Смањен респираторни напор: Оштећење централног нервног система доводи до смањеног респираторног напора. Респираторни центар мозга налази се у понсу и продуженој мождини и првенствено га покреће повишен ниво угљен-диоксида у крви (хиперкапнија), док смањен ниво кисеоника (хипоксемија) служи као слабији стимуланс. Поремећаји централног нервног система, попут можданог удара и тумора, могу изазвати хиповентилацију. Лекови такође могу смањити респираторни напор, као што су опиоиди, седативи-хипнотици и алкохол. Они смањују респираторни нагон тако што слабе одговор респираторног центра мозга на хиперкапнију. Метаболички поремећаји такође могу смањити респираторни напор. Хипогликемија и хипотензија депресирају централни нервни систем и угрожавају респираторни систем. Слабост респираторних мишића: Неуромишићни поремећаји могу довести до слабости респираторних мишића, као што су повреда кичмене мождине, неуромишићне болести и лекови који блокирају неуромишићну спојницу. Замор респираторних мишића такође може довести до њихове слабости ако пацијенти дишу преко 70% своје максималне вољне вентилације. Дисање током дужег временског периода близу максималног капацитета може изазвати метаболичку ацидозу или хипоксемију, што на крају доводи до слабости респираторних мишића. Срчани застој (независно од основног разлога) довешће до застоја дисања у року од неколико минута.
Дијагноза Дијагноза захтева клиничку процену, као што је детаљно описано у наставку.
Почетна процена Након утврђивања да је место безбедно, приђите пацијенту и покушајте да разговарате са њим. Ако пацијент одговара вербално, утврдили сте да постоји барем делимично проходан дисајни пут и да пацијент дише (стога тренутно није у респираторном застоју). Ако пацијент не реагује, потражите подизање грудног коша, што је показатељ активног дисања. Трљање стернума се понекад користи за даљу процену реаговања. Почетна процена такође укључује проверу пулса, постављањем два прста на каротидну артерију, радијалну артерију или феморалну артерију како бисте били сигурни да је у питању искључиво респираторни застој, а не кардиопулмонални застој. Провера пулса након сусрета са пацијентом који не реагује више се не препоручује за лица која нису медицински обучена. Када се утврди да је пацијент у респираторном застоју, кораци у наставку могу помоћи у даљем откривању узрока застоја.
Чишћење и отварање горњих дисајних путева Први корак у утврђивању узрока застоја је чишћење и отварање горњих дисајних путева правилним позиционирањем главе и врата. Практичар мора издужити и подићи врат пацијента све док спољашњи ушни канал не буде у истој равни са стернумом. Лице треба да буде окренуто ка плафону. Доња вилица (мандибула) треба да буде позиционирана нагоре подизањем и гурањем напред. Ови кораци су познати као забацивање главе, подизање браде и потискивање доње вилице. Ако се сумња на повреду врата или кичме, пружалац помоћи треба да избегава извођење овог маневра јер може доћи до даљег оштећења нервног система. Вратну кичму треба стабилизовати, ако је могуће, било ручном стабилизацијом главе и врата од стране пружаоца помоћи или постављањем цервикалне крагне. Цервикална крагна може отежати вентилаторну подршку и повећати интракранијални притисак, па је стога мање пожељна од ручне стабилизације. Ако се може открити страно тело, практичар га може уклонити потезом прста кроз орофаринкс и аспирацијом. Важно је да практичар не изазове гурање страног тела још дубље у тело пацијента. Страна тела која су дубље у телу могу се уклонити Магиловим клештима или аспирацијом (сукцијом). Хајмлихов захват се такође може користити за уклањање страног тела. Хајмлихов захват се састоји од мануелних притисака на горњи део абдомена све док дисајни пут не постане проходан. Код свесних одраслих особа, практичар ће стати иза пацијента са рукама око средњег дела пацијента. Једна шака ће бити стиснута у песницу, док друга рука хвата песницу. Заједно, обе руке ће потискивати унутра и нагоре повлачењем обе руке према горе.
Лечење Лечење варира у зависности од узрока застоја дисања. У многим случајевима неопходно је успоставити алтернативни дисајни пут и обезбедити вештачку вентилацију која може укључивати различите модове механичке вентилације. Постоји много начина да се обезбеди дисајни пут и пружи подршка дисању. Листа испод укључује неколико опција.
Предозирање опиоидима Предозирање опиоидима остаје главни узрок смрти уз пораст стопе смртности од 12% у Сједињеним Америчким Државама од 2016. до 2017. године. У случајевима предозирања које доводи до застоја дисања, препоручени третман према смерницама Америчког удружења за срце из 2015. године је примена интрамускуларног или интраназалног налоксона у почетној дози од 0,04-0,4 mg. Дозирање се може поновити до 2 mg ако је почетна доза неефикасна. Посебну пажњу треба посветити особама са зависношћу од опиоида јер примена налоксона може изазвати озбиљан опиоидни апстиненцијални синдром, отуда и препоручене почетне дозе изнад. Циљ терапије налоксоном је враћање респираторног нагона код појединца, међутим, током почетне реанимације може и даље бити неопходна механичка вентилација.
Уређаји за вентилацију помоћу балон-маске (BVM)