На дан њеног венчања једна је од најпознатијих песама српског песника Велимира Рајића. У неким савременим издањима објављена је под насловима На дан твог венчања и И срушише се лепи снови моји. Ово је уједно и једна од најомиљенијих љубавних песама у целокупној српској љубавној поезији и деценијама се пева као староградска мелодија. Песма је први пут објављена 1905. године у Српском књижевном гласнику, а 1908. у јединој књизи овог песника Песме и проза.

Српска историја Велимира Рајића не памти као јунака с ратишта, што је желео, већ као поету чији живот је обележила управо ова песма. Доживела је неколико музичких обрада, а најпознатија је она коју изводи Звонко Богдан.

Повод настанка песме Песму На дан њеног венчања Велимир Рајић написао је 12. октобра 1903. године, када се његова највећа љубав, жена која је обележила његов живот, Косара Бобић удала за познатог београдског професора Глишу Елезовића.

Косара Бобић, лепа и продуховљена девојка, студирала је, као и Рајић, на Филозофском факултету у Београду, где су се и упознали. Становала је у његовом комшилуку, у Ратарској улици (касније Улица 27. марта, а данас Краљице Марије). Виђали су се на факултету и шетали заједно по Калемегдану. Он јој је писао писма и посвећивао песме. Косара му је вероватно узвраћала љубав, али је Рајић у четвртој години живота оболео од епилепсије, тада тешке и неизлечиве болести, која је обележила како његов живот, тако и његово дело. Ово је била непремостива препрека остваривању њихове љубави, а после једног догађаја у Косарином дому разум је надјачао осећања.

Једног фебруарског дана 1903. Рајић је свратио у Косарин дом, где је затекао само њену мајку. Док су седели и разговарали, он је изненада добио епилептични напад и изгубио свест. У свом аутобиографском делу Из једног дневника, он је о том догађају писао: „Данашњи дан је за мене смрт... али не, не смрт, јер то би за ме био спас, већ нешто много горе, страшније, ужасније... Да сам при руци имао каква год оружја, ја бих се убио.” А онда, 12. октобра 1903. године, на Михољдан, Косара Бобић удала се за познатог београдског професора Глишу Елезовића. О томе је сам Рајић такође оставио забелешку: „...Јутрос је одигран свршетак трагедије моје љубави... Она се јутрос, на јутрењу, венчала, наравно с другим. По свршеном обреду, и ја сам, са осталима, пришао и честитао... Она ми је лепо захвалила. А можда она и не слути да је њено венчање било опело мојој љубави.” Исте вечери написао је песму На дан њеног венчања.

Епилог До краја живота Велимир Рајић маштао је о сасвим обичној породичној срећи, али та жеља му се никада није остварила. Умро је 21. октобра 1915. године у Горњем Милановцу. Крајем маја 1921. његови и посмртни остаци његове мајке пренесени су на београдско Ново гробље. Косара Бобић, удата Елезовић, умрла је у Скопљу, у зиму 1919. године. Сахрањена је такође је на београдском Новом гробљу. Почивају у суседним парцелама.

О песми

Песма На дан њеног венчања написана је у десет правилних строфа. Први пут је објављена 1905, две године пошто ју је Велимир Рајиђ написао и то у угледном Српском књижевном гласнику, а 1908. у јединој књизи овог песника Песме и проза. Када је први пут објављена привукла је пажњу не само у књижевним круговима, већ је песник примао честитке и од сасвим непознатих читалаца.

Песма има аутобиографски карактер. Уколико се испрате дневнички записи у Рајићевом прозном делу Из једног дневника, у којима се исповеда љубавна бол због удаје вољене жене и упореде се са овом његовом најпознатијом песмом, уочиће се низ подударности. Последње странице дневника биле су, по многим тумачима, директан увод у њен настанак. У наведеном запису описује управо оно што ће касније постати део песничке творевине: одлазак на јутрење, неопажено присуство венчању, честитке после обреда упућене невести, којој је посвећен целокупни дневник, „лепо” захваљивање тек удате жене и опроштај од некадашњих снова. Из дневничког записа наслућује се да је песник, сам и непозван, стајао у вероватно најтамнијем крају Вознесенске цркве, изненађен, разочаран и дубоко несрећан. Песник је врло добро познавао природу своје болести због које, како у више наврата казује у дневнику, нема права на узвраћену љубав. Рајић је епилепсију носио као огроман терет и злу судбину, а очај због незаслужених патњи уочава се у низу његових песама. Јован Скерлић је о јединој Рајићевој књизи Песме и проза рекао:

Пародија песме По објављивању песме у Српском књижевном гласнику Рајићеви пријатељи били су потрешени његовом реакцијом на жену која га је овако грубо повредила. Свима им је толика његова благородност била чак и нелагодна. Један од њих, књижевник Владимир Станимировић, је зато написао пародију на ову песму, која почиње следећим стиховима:

Овој пародији и сам Рајић се од срца смејао. У пародији постоји и стих који је у српској књижевности овековечио некадашњу палилулску кафану „Орач” и који гласи:

Напомене

Референце

Литература

Спољашњи извори

Категорија:Српска поезија Категорија:Љубавна поезија Категорија:Аутобиографије