мини|десно|0.95|Немачка бела књига која се бави Првим светским ратом
У дипломатској историји, обојена књига је званично одобрена збирка дипломатске преписке и других докумената коју објављује влада у образовне или политичке сврхе, или ради промовисања владиног става о текућим или прошлим догађајима. Најраније су биле британске Плаве књиге, које датирају из 17. века. У Првом светском рату, све велике силе имале су своју обојену књигу, попут немачке Беле књиге, аустријске Црвене књиге, руске Наранџасте књиге и друге.
Нарочито у време рата или кризе, обојене књиге су коришћене као облик беле пропаганде да би се оправдале владине акције или да би се кривица пребацила на стране актере. Избор докумената који ће бити укључени, начин на који су представљени, па чак и редослед којим су наведени, могу учинити књигу равном пропаганди коју издаје влада.
Терминологија
Изрази за појединачне обојене књиге попут британске плаве књиге сежу вековима уназад, а друге појединачне обојене књиге биле су уобичајене у 19. веку и посебно током Првог светског рата. Збирни израз обојена књига појављује се ређе и касније. На немачком, „Дугина књига“ („“) помиње се 1915. године, а „обојена књига“ („“) 1928. На енглеском, потврде за rainbow book и color book датирају барем од 1915. године.
Историја
Порекло и рана историја
Почетком 17. века, плаве књиге су први пут ушле у употребу у Енглеској као средство за објављивање дипломатске преписке и извештаја. Тако су назване због својих плавих корица. Оксфордски речник енглеског језика први пут бележи такву употребу 1633. године.
За време Наполеонских ратова почетком 19. века, редовно су објављиване. До друге половине века, Турска је почела да објављује сопствену верзију у црвеној боји, а концепт обојених књига проширио се на друге земље у Европи, при чему је свака земља користила једну боју: Немачка белу; Француска: жуту; црвена: Аустроугарска (Шпанија је такође касније користила црвену, као и Совјетски Савез); Белгија: сиву; Италија: зелену; и Холандија (и царска Русија): наранџасту. Овај концепт проширио се и на Америке, при чему су Сједињене Државе користиле црвену, Мексико: наранџасту, а разне земље у Централној и Јужној Америци друге боје; чак се проширио до Кине (жута) и Јапана (сива).
Избор боја је у почетку био произвољан, али је постао доследан међу великим силама под Бечким системом.
Деветнаести век
19. век је био период великог развоја и активности за Плаве књиге које су у Великој Британији објављиване у великом броју под бројним министрима спољних послова. У теорији, њихова сврха је била да Парламенту пруже информације потребне (а понекад и захтеване) да пружи основу за просуђивање о спољним пословима.
Настанак и продукција
У УК, обојене књиге су првобитно настајале на један од три начина: по наредби Круне, по налогу Дома, или као одговор на обраћање у Дом комуна или Дом лордова. Понекад су вршени притисци и могли су бити објављени документи који иначе не би били. Плаве књиге су се повезивале и објављивале још од времена министра спољних послова Џорџа Канинга. Повезани сетови Плавих књига Дома комуна су лако доступни; они из Дома лордова то су мање.
Документи су често штампани на великим листовима белог папира, лабаво повезани, називани Белим књигама и представљани су Дому комуна или лордова, често неповезани и без датума. Овај недостатак датума би понекад касније представљао проблем историчарима који су покушавали да прате историјски запис и зависио је од даљег истраживања да се то реши. Неки од докумената су поново штампани и повезивани и постали познати као „Плаве књиге“ по боји својих корица.
Како су се парламентарни системи више учвршћивали у Европи, обојене књиге су се појавиле као средство за оправдавање политике.
Утицај министара спољних послова
Ниједна друга европска држава није се могла такмичити са Великом Британијом по броју публикација обојених књига. Првобитно замишљене као начин да се „изађе у сусрет плими и осеци јавног мњења“, према њима се различито поступало у различитим деловима 19. века, под утицајем различитих министара спољних послова. Плаве књиге су потпуније из неких делова века него из других, али је много тога увек изостављано, а текстови су скраћивани. То је понекад у тексту било означено речју 'Извод', али то није давало никакав осећај размере или шта је изостављено.
Мандат Џорџа Канинга (1807–1809) истицао се, јер је осмислио нови систем. Канинг га је користио да придобије подршку јавности за своје ставове, на пример, у вези са Јужном Америком. Роберт Стјуарт (Лорд Каслреј (1812–1822)) био је тачка преокрета између раних година када је влада могла да одбије да објави одређене документе, и каснијег периода када то више није могла да чини. Хенри Темплтон (Лорд Палмерстон у три мандата 1830-их и 1840-их) није био у могућности да одбије захтеве Дома комуна, као што је то могао Канинг. Касније, када је постао премијер, Палмерстон је оличавао „Златно доба“ Плавих књига, објавивши их велики број, нарочито током мандата Министарства спољних послова под Раселом (1859–1865). Министри спољних послова под премијером Вилијамом Гладстоном (три мандата између 1868. и 1886.) такође су издали многе Плаве књиге, али су били уздржанији; велики број је издат о Источном питању.
Реакција у иностранству
Објављивање је значило да су не само парламент и јавност могли да виде дипломатска документа, већ и стране силе. Понекад би влада могла бити посрамљена цурењем информација из страних извора, или њиховим публикацијама; али су им враћали истом мером. До 1880. постојала су нека неформална правила, а стране земље су консултоване пре објављивања ствари које су их се тицале. То је спречило да се користе као инструменти политике, као под Канингом или Палмерстоном.
Први светски рат Позадина
После 1885. ситуација се поново променила, било је мање притиска из Парламента, мање страначких докумената, и скоро све публикације је наручивала Круна. Пред крај века и почетком следећег, било је мање објављивања докумената и мање притиска посланика и јавности, а министри су постали уздржанији и тајновитији, на пример са сер Едвардом Грејом, уочи Првог светског рата. Пенсон и Темперли су рекли: „Како је Парламент постајао демократскији, његова контрола над спољном политиком је опадала, и, док су се Плаве књиге о унутрашњим пословима шириле и множиле крајем деветнаестог века, оне о спољним пословима су се смањивале и по броју и по интересовању.“ Још увек је било бројних публикација, али мање дипломатске преписке и много текстова уговора.
Атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. довео је до месец дана дипломатског маневрисања између Аустроугарске, Немачке, Русије, Француске и Британије, названог Јулска криза. Аустроугарска је исправно веровала да су српски званичници умешани у атентат и 23. јула је Србији послала ултиматум с намером да изазове рат. То је довело до делимичне мобилизације Аустрије, након чега је Русија учинила исто у знак подршке Србији. Аустрија је објавила рат Србији 28. јула, а уследио је низ делимичних мобилизација и дипломатских упозорења, укључујући немачки захтев Русији да се демобилише и упозорење Француској да остане неутрална уместо да притекне у помоћ Русији. После разних порука тамо-амо, неспоразума и погрешних претпоставки о томе шта би друге земље могле да ураде, Немачка је извршила инвазију на Луксембург и Белгију 3–4. августа, а Британија је ушла у рат због свог уговора из 1839. са Белгијом. Европа је гурнута у Велики рат.
Почиње медијска битка
Док су се њихове војске сукобљавале, супротстављене владе су се упустиле у медијску битку покушавајући да избегну кривицу за изазивање рата и пребаце је на друге земље, кроз објављивање пажљиво одабраних докумената, који су се у основи састојали од дипломатске размене.
Немачка бела књига појавила се 4. августа 1914. и била је прва таква књига која је изашла. Садржи 36 докумената. У року од недељу дана, већина других зараћених земаља објавила је своју књигу, сваку названу различитим именом боје. Француска је одлагала до 1. децембра 1914, када је коначно објавила своју Жуту књигу. Други учесници у рату објавили су сличне књиге: Плаву књигу Британије, Наранџасту књигу Русије, Жуту књигу Француске, и Аустроугарску црвену књигу, Белгијску сиву књигу и Српску плаву књигу.
Пропагандни аспекти
Обојене књиге из Првог светског рата покушавале су да прикажу земљу издавача у добром светлу, а непријатељске земље у лошем, путем бројних средстава, укључујући изостављање, селективно укључивање, промене у редоследу (недатираних) представљених докумената како би се имплицирало да су се одређени документи појавили раније или касније него што јесу, или директно фалсификовање.
Грешка у компилацији британске Плаве књиге из 1914. остала је неисправљена и учинила је књигу рањивом на нападе немачких пропагандиста. Ова неисправљена грешка је затим довела до извесних фалсификата у француској Жутој књизи, која их је дословно преписала из Плаве књиге.
Немачки пропагандисти назвали су Жуту књигу огромном „колекцијом фалсификата“. Француска је оптужена да је дала безусловну подршку Русији. Немачка је покушала да покаже да је била приморана на општу мобилизацију руском, која је заузврат кривила Аустроугарску. Савезнички документи о околностима објаве рата, као и о ратним злочинима које је починила немачка војска, чинили су основу на коју ће се савезници ослонити 1919. године да формулишу члан 231 Версајског споразума којим се искључива одговорност за избијање рата приписује Немачкој и Аустроугарској.
Извештај немачког правника Хермана Канторовича парламенту после рата, истражујући узроке Првог светског рата, открио је да је Немачка имала велики удео одговорности у покретању Првог светског рата и навео Белу књигу као један пример, где је око 75 одсто докумената представљених у њој било фалсификовано.
Преводи и поновна издања
Превод обојених књига на енглески често су изводиле или одобравале владе порекла; на пример, превод италијанске Зелене књиге на енглески одобрила је Краљевска италијанска амбасада.
The New York Times предузео је поновно објављивање пуног текста бројних обојених књига у енглеском преводу, укључујући Зелену књигу, коју је за новине превео. Поред тога, Тајмс је објавио британску Плаву књигу, немачку Белу књигу, руску Наранџасту књигу, Сиву књигу Белгије, Жуту књигу Француске и Црвену књигу Аустроугарске.
Други светски рат Обојене књиге су такође издаване током Другог светског рата. Немачка влада, настављајући традицију започету у претходном рату, такође је објављивала обојене књиге са досијеима заплењеним из заробљених архива окупираних земаља. Да би повећали кредибилитет „беле књиге“, нацисти су за уредника тома поставили Ханса-Адолфа фон Молткеа, немачког амбасадора у Пољској у време инвазије. Молтке је уређивао документе како би оставио утисак пољске одговорности за рат, изостављајући материјал неповољан ни за њега самог ни за Адолфа Хитлера.
Национална издања Британска плава књига
Британска Плава књига има најстарију историју, која датира барем из 1633. године. Почетком 17. века, плаве књиге су први пут ушле у употребу у Енглеској као средство за објављивање дипломатске преписке и извештаја. Тако су назване због својих плавих корица. Широко су коришћене у Енглеској у 19. веку, поставши утврђена традиција до краја владавине лорда Палмерстона 1859–1865.